Гласали смо. Или прецизније, бирали смо, па смо неки изабрали и да не гласамо*. За цензус је требало око 180 000 гласова и летвица је остала недостижна за пар опција које су озбиљно покушавале да је прескоче. За убедљиву већину (она која друштво уводи у беду) СНС је затражио и добио 1,7 милиона гласова. Гласало је али остало испод цензуса скоро 900 000 и то представља другу највећу снагу изашлих (после 3,6 милиона који су имали друга посла, не постоје у реалности иако су на неком списку, нису успели да се препознају ни у једној опцији...).
Оно што могу претпоставити као скоро сигурну будућност (могло би се рећи да је то будућност у коју верујем да ће се остварити) је убрзавање процеса доношења закона без улажења у њихову суштину. Стечај, приватизација, планирање и изградња, радни односи су скоро сигурни да са решењима која су се вукла пред Нову Годину буду први на усвајању**. Како ко са стране буде у стању да изврши притисак (ЕУ, страни инвеститори, Русија, Кина, УАЕ...) тако ћемо добити неки закон. Површност и незнање су и до сад карактерисали власт, без корективног фактора задршке пристојности, који је бар у траговима постојао спремите се за рударски посао креирања неспроводивог законског оквира. Коме ништа није јасно нек погледа "пристојну" комуникацију Јадранке Јоксимовић са Татјаном Алексић у изборној ноћи. Пристојност за све паре и у потпуности у тоналитету са стилом у облачењу.
Уједно, мало да порадим на спуштању те самозаљубљености. Није ова Вучићева коалиција Боргова постигла најбољи успех у историји српске демократије. ДОС је имао 176 посланичких места. Разлика је била у томе што је међу њима било људи са ставом, карактером, својом личношћу. Разних је ту креатура било, са свих страна интелектуалног, моралног и политичког спектра и ма колико нервирало и плашило унутрашњом свађом која је на крају (чуј на крају - готово одмах) и креирала услове за распад ипак је било аутентично и људски. Ово што СНС уводи у парламент је скоро 160 руку за гласање без било какве назнаке слободне воље. Небојша Стефановић више нема чега да се плаши. Створени су услови да он не мора више да размишља ни о чему - Алек је ту и биће нежан.
Бљак. И мршучкуматерину.
Не кажем да ми није чудно што је толико људи гласало за власт (65% изашлих или још уверљивије - преко 2 милиона гласача) јер то би требало да значи да постоји неко задовољство стањем у друштву које ја, искрено говорећи, не препознајем. Али то је свакако мој проблем. Покушаћу мамурлук који осећам да разбијем кафом, не знам да ли ће ми се отворити очи да уочим тај савршени свет којим је толики број људи савршено задовољан.
Други проблем је непостојање јасне алтернативе, јер чак и ако је свет шарен и леп и будућност светла једноумље није добро чак и кад га зовете консензус или саборност. Сви који су се нудили као алтернатива подбацили су. Док кривицу за то не пронађу у себи излаза немају. Та страна политичке понуде већ дуже време покушава да пронађе идеју око које ће се окупити, организацију која ће се озбиљно посветити промовисању те идеје и нисам оптимиста. Истовремено, бојим се могућих исхода у том делу вилајета. Времена за нове заблуде немамо а чини ми се да упорно лутамо право у мрак популизма равног Вучићевом. Али нек остане то за неки други пут, да не рекламирам опције у које не верујем.
Mi smo...mi smo milion glasova!
Иначе, да подсетим, све је почело кад је Борис Тадић "преузео одговорност". Ово што се сад дешава је последица тога. Кад неспособан добије моћ да се бави нечим озбиљним велике су шансе да ће насукати брод о ледник, па макар се налазио и у Которском заливу. Не кажем да ми је лакше што знам кога да кривим али... јбга. И мени прија да упирем прстом.
*Ја сам тешком муком успео да заокружим само по једну листу на оба листића али у потпуности разумем сваки избор. Није баш људски одрећи се себе и свој глас дати вођи који ће глумити колективни мозак али ко сам ја да судим другима?
**Преферирао бих бар да се период на рад на одређено не усвоји на 2 године како је предложено. Остале опције имају своју логику. Што се тиче стечаја и приватизације, основни концепт ће вероватно бити задржан (уз напуштање "идеја" типа: стечајни управници сами себе контролишу, статус службених лица, приватизациони управници које именује надлежно министарство по критеријумима које само доноси...)