Da li vidimo, da li čujemo, da li brinemo?

[Подржи себе, подржи друге]

Вентворт Милер, познат по главној улози у серији "Бекство из затвора" (Prison Break), одржао је инспиративан и врло посебан говор на вечери организације Human Rights Campaign. Следи превод тог говора.

--- 

Прво желим да се лично захвалим организацији Human Rights Campaign за невероватан досадашњи рад и рад који настављају. Не само овде, у Држави Вашингтон, већ и широм света. Као што сви знамо, овај рад је пресудан. Он мења животе. Он спасава животе. Моја је велика част и привилегија да будем овде вечерас, да убројим себе у чланове ове заједнице. Што је нека врста изненађења.

Имао сам компликован однос према тој речи, „заједница". Врло споро сам је прихватао. Оклевао сам. Био сам сумњичав. Током много година нисам могао или нисам желео да прихватим да постоји нешто у тој речи што је за мене. Као што су повезаност и подршка, снага, топлина. И постоје разлози за то. Ја нисам рођен у овој земљи. Нисам растао у некој одређеној религији. Моје порекло је вишерасно. И ја сам геј. Заиста, то је тек типичан свеамерички дечак врата до вас. Било је природно видети мене као индувидуалца. Био је изазов видети такво биће као део нечег већег. Као многи од вас вечерас, одрастао сам у ономе што бих назвао режимом опстанка.

Када сте у режиму опстанка, фокусирани сте да прегурате дан у једном комаду, и када сте у том режиму са 5, 10, 15 година, нема много простора за речи као што су „заједница", за речи као што су „ми" или „нас". Постоји само простор за „ја" и „мене". У ствари, речи „ми" и „нас" звучале су ми страно и са 5 и са 10 и са 15 година, звучале су као лаж. Јер ако је „ми" и „нас" заиста постојало, ако је негде заиста постојао неко ко види и слуша и брине, онда бих ја већ био спасен.

Тај осећај бивања једнином и различитим и самим пренео се у моје двадесете и у моје тридесете. Када сам имао 33, почео сам да радим на ТВ серији која је била успешна, не само овде у Америци, већ и широм света, што је значило да сам током наредне 4 године путовао по Азији, Средњем Истоку, Европи и свуда редом, и у том периоду сам дао хиљаде интервјуа. Имао сам бројне прилике да кажем своју истину, а то је да сам геј, али сам изабрао да то не радим. Приватно сам био отворен према мојој породици и пријатељима, према људима којима сам временом научио да верујем, али професионално, јавно - нисам то био. Између тога да одустанем од интегритета и да одустанем од затворености, изабрао сам прво. Изабрао сам лагање, изабрао сам прикривање. Јер када сам размишљао о могућности да се отворим и о томе како би то утицало на мене и на каријеру на којој сам тешко радио, био сам испуњен страхом. Страхом и бесом и тврдоглавим отпором који су нарастали током много година. Када сам размишљао о том клинцу који је тамо негде и који би могао бити инспирисан или мотивисан тиме што бих заузео став и изговорио моју истину, мој ментални одговор је увек био: „Не, хвала." Мислио бих како сам провео више од деценију градећи ову каријеру, сам самцијат и како је, са одређеног становишта, она све што имам. И сада би требало да све то ризикујем да бих био узор некоме кога никада нисам срео, за кога чак нисам био сигуран ни да постоји. То за мене није имало никаквог смисла. То у мени није налазило одјека... у том периоду.

Такође, као и многи од вас који сте овде вечерас, ја сам стасавао бивајући метом. Говорити исправним начином, стајати исправним начином, држати зглоб шаке исправним начином. Сваки дан је био тест и било је хиљаде начина да се не положи. Хиљаде начина да се себе изда. Да се не испуне нечији туђи стандарди тога шта је било прихватљиво, шта је било нормално. И када паднете на том тесту, што је загарантовано, постојала је цена која се мора платити. Емотивна. Психолошка. Физичка. И као многи од вас, ја сам платио ту цену, више него једном, на различите начине.

Први пут када сам покушао да се убијем, имао сам 15. Чекао сам да моја породица отпутује за викенд и био сам сам код куће и прогутао сам бочицу пилула. Не сећам се шта се десило током наредних неколико дана, али сам сигуран да сам, када је дошло понедељак јутро, био у бусу за школу, претварајући се да је све у реду. И када ме неко пита да ли је то био позив упомоћ, одговорам са не, јер никоме нисам ни рекао. Помоћ дозивате само ако верујете да постоји помоћ коју можете дозвати. Ја нисам у то веровао. Ја сам желео напоље. Ја сам желео да одем. Са 15.

„Ја сам ја" може бити врло усамљено место.

Године 2011, донео сам одлуку да одустанем од глуме и многих ствари за које сам раније веровао да су ми важне. И пошто сам одустао од сценарија и снимања о којима сам сањао као дете и од последичне пажње и надгледања о којима нисам сањао као дете, једина ствар са којом сам остао била је она са којом сам и почео. „Ја сам ја", и то није било довољно.

Године 2012, придружио сам се мушкој групи под називом The Mankind Project, a то је мушка група за све мушкарце, и ја сам био упознат са још увек страним и још увек потенцијално претећим концептом „нас" и „ми", са идејом братства, сестринства и заједнице. И преко те заједније ја сам постао члан и поносни поборник организације Human Rights Campaign, и преко те заједнице ја сам сазнао више о прогону моје ЛГБТ браће и сестара у Русији.

Пре неколико недеља, док сам писао писмо Интернационалном филмском фестивалу у Санкт Петерсбургу у коме одбијам њихов позив да присуствујем, мали џандрљив глас у мојој глави је инсистирао на томе да нико неће ни приметити. Да нико неће ни видети, ни чути, нити ће га бити брига. Али овог пута, коначно, знао сам да је тај глас погрешан. Помислио сам да ако једна особа примети ово писмо у коме говорим своју истину и укључи моју малу причу у много већи и важнију, вреди га послати. Помислио сам, нека будем некоме оно што нико није био мени. Нека пошаљем поруку том клинцу, можда у Америци, можда у неком месту преко океана, клинцу који је мета код куће или у школи или на улици, да неко гледа и слуша и брине. Да постоји „нас", да постоји „ми", и да је тај клинац или тинејџер или одрасли - вољен и да није сам.

Дубоко сам захвалан организацији Human Rights Campaign што је мени, и другима сличним мени, дала прилику и платформу и неопходност да испричамо своју причу, да наставимо да шаљемо ову поруку, јер она треба да буде послата, изнова и изнова, све док буде саслушана и примљена и пригрљена. Не само овде, у Држави Вашингтон, не само широм земље, већ и широм света и назад. За сваки случај. За случај да смо пропустили неког.