Trst je naš!

Trieste e nostro, napisao je iznad teksta koji sledi ispod a sve to na FB, moj drugar Stjepan Mimica.

Izložba o šopingu Jugoslovena u Trstu

Tanjug | 13. 12. 2014. - 14:53h | Komentara: 0

U Galeriji likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića u Novom Sadu u sredu, 17. decembra, biće otvorena izložba pod nazivom "Ponterošo/Memorie".

Postavka nastoji da podstakne sećanja na šoping Jugoslovena, koji je svoj vrhunac doživeo 1978. godine na trgovima Trsta, a ona to čini uz pomoć fotografija, video-prezentacija, dokumenata i različitog drugog materijala iz tog vremena, prikupljenih iz arhiva i privatnih kolekcija.

Sedamdesetih godina, centar Trsta, a posebno štandovi na Trgu Ponte Roso, bio je meta kupcima iz Jugoslavije koji su svake subote i produženim vikendom na Dan Republike, 29. novembra, preplavljali ulice automobilima, kesama i paketima najrazličitijih proizvoda - od prehrambenih i odevnih preko tehničke robe i autodelova do igračaka za decu.

Generacije građana su kupovale u tom italijanskom gradu svečanu odeću za posebne prilike i materijale za venčanice, poneki predmet više ili manje zlatan.
 

Ova postavka je realizovana u organizaciji Udruge u kulturi "Cizerouno" u saradnji sa Centrom za nematerijalnu kulturu Istre, Etnografskog muzeja Istre i Galerijom "Makina".

Autori izložbe pozivaju posetioce i sve one koji čuvaju predmete, fotografije i sećanja da ostave svedočanstva sa svojih putovanja prema tršćanskim štandovima i dućanima.
 

Galerija "Makina" smeštena u centru Pule, upravo je iz tog razloga bila odabir Centra za nematerijalnu kulturu Istre. Njen prostor, idealan za izložbenu postavku, sada je postao i mesto sakupljanja novih dokumenata, koji mogu znatno doprineti rekonstrukciji kolektivnog pamćenja jednog, još uvek nedovoljno istraženog vremena.

Beše mu. Odlično se sećam Šuškavaca početkom šezdesetih godina kupljenih u Trstu, pa najlon košulja, kasnije su počele da se kupuju farmerke pa neke ogromne lutke sa pokretljivim očima koje su mogle da kažu mama a srećne kupovalice su ih stavljale na bračni krevet među stotinak šarenodrečećih jastučića. Nikada nisam otišao u Trst zbogradi kupovine sličnih gluposti!

Od sredine sedamdesetih do kraja osamdesetih, poslednji put 1990 godine, svakog Novembra bivao sam u Portorožu na Festivalu Tržišnih komunikacija, ono, reklama i propaganda, novinskorevijalna, televizijska, filmska... Bio aktivan učesnik, ilustrovao Bilten Festivala koji je izlazio svaki dan, nagledao se reklama iz celog sveta, gledao dobitnike Kanskog Grand Prix, američke dobitnike prestižnih nagrada, fenomenalne francuske, video i slušao najveće svetske propagandiste i divno se družio sa prijateljima iz svih krajeva Jugoslavije. Nikad zaboraviti!

Jednom dok sam sedeo i crtao karikature za sledeći broj Biltena, u staklenom od poda do tavanice, kafiću preko puta starog Hotel Palasa, kucnuše mi dvojica o okno i mimikom i mahanjem glavama i rukama, upitaše me da li mogu da vide šta to radim. Kako da ne, manem rukom i pozovem ih unutra. Sporazumesmo se odlično na francuskoitalijanskoengleskom jeziku. Dopalo im se, pokažem im prethodne brojeve Biltena, smejali su se od srca. Ja pio Laško pivo i Grapu, oni mi se pridružili.  Tumbajući se sa teme na temu, dođosmo i do stripa. Ja sam u to vreme radio kratke (tri sličice) stripove za Bazar i Politika za decu koja je izlazila četvrtkom. Na moje oduševljenje, vrlo nepatvoreno i iskreno, ispostavi se da je straiji od dvojice glavom Herman! Čuli on i prijatelj mu, u Veneciji da su Portorož i uopšte Istra, za ne propustiti i došli. Otrčim ja,  odnesem karikature u redakciju i vrnem se. Herman za to vreme nacrtao Džeremaju  i pita me kako mi se piše ime. Zamolim ga da crtež posveti mom sinu, upiškiće se u gaće, kažem mu. Ostajemo još nekoliko dana, reče Herman, šta radiš sutra? Nameravam da odem do Trsta, pročitao sam u novinama da je otvorena izložba Man Reja a još ponešto ću da pogledam. Idemo i mi s tobom, rekoše obojica. Biće mi drago ali ja idem rano, oko šest sati sa ženama koje u Trstu pospremaju kuće i stanove. OK, naćićemo se na stanici. Popismo još po turu i rastadosmo se. U autobusu smo bili pre šest sati, jedva smo našli mesta, bio je pun kao oko! A morali smo i da sedimo u kafiću i pijuckamo sve dok nije došlo vreme otvaranja Galerije. Man Rej, gigant, bilo je uživanje videti njegove fotografije i eksperimente! Družili smo se još dva dana a onda smo se oprostili, oni su se vratili u Veneciju. Eto, ostade mi uspomena. Hermanov Džeremaja je izgoreo sa svim ostalim, u požaru koji nas je zadesio 2009 godine. Inače, moj sin je zaista bio oduševljen i tražio je da mu uramim crtež.

Ja sam redovno odlazio u Trst kad god sam bio u Portorožu, uvek je bilo izložbi i drugih zanimljivih manifestacija koje je valjalo pogledati a i lepo sam se osećao lunjajući tim divnim svetskim gradom. Trst je, ne bez razloga, uvek privlačio pisce, pesnike, slikare, krunisane glave… Trst je mesto susreta ne samo mnogih nacija, religija, nego pre svega arhitektonskih stilova, Neoklasicizma, Secesije, Baroka… koji se međusobno skladno dopunjavaju a ne treba zaboraviti ni građevine iz XVIII veka i ruševine iz Rimskog doba. Imao sam svoj kafić sa malim mermernim stočićem gde sam pio Grapu i fenomenalan espresso. Posle dve godine, gazda me pozdravljao kao prijatelja, kad sam odlazio, govorio je:In anno, caro amico. Imao sam omiljene restorane u kojima sam ručavao. Jednom, samo jednom sam bio na Ponte Rosu i to posle posete Svetom Spiridonu. Kupio sam ljubičasti šal koji je živ i danas! Koji kvalitet, a? I to se dešavalo.

Nego, tek sam bio pošao u prvi razred osnovne škole, kamena zgrada preko puta Doma omladine. Godina 1953-ća. Jednog dana sve su nas okupili u velikom školskom holu a direktor sa vrha stepenica nam je saopštio da do daljeg škola neće raditi jer je nastupila kriza oko Trsta, naše jedinice su već zauzele položaje i taka na tamo. Nama je od sve njegove govorancije ostalo u glavi, ne idemo u školu! Tog veselja i radosti, bokte! Održani su i roditeljski sastanci na kojima je roditeljima savetovano da nas ne puštaju na ulicu, biće demonstracija pa bi neko mogao da strada. Stanovali smo u Francuskoj ulici, pedesetak metara ispod Kluba književnika i ‘ajd ti mene zadrži u kući a ceo Beograd na ulicama! Radmila i ćale mene i mlađeg brata poverili babi a ja je preveslavao samo tako! Idem do Bibe i Seke sprat niže da se igramo, doći će i Ljupče. Brata mi nije padalo na pamet da vodim sa sobom! Baba koja je ionako mislila samo na sebe, lako mi je davala dozvolu. Bre, svedok sam Istorije! Noć, ustrčim ja uz Francusku a ono masa već kod Doma JNA! Ja se sližem uz zid Narodnog i korak po korak izbijem na Trg. Narod se dernja, uzvikuje parole, Trst je naš, Neka znaju Talijani da Trst brane partizani, Armija je čvrsta, mi ne damo Trsta ali meni se najviše svidela: Pela džukela! Nisam znao ko je Pela ali mi se dopadalo rimovanje sa džukela. Kasnije sam saznao da je Pela (Giuseppe Pella) bio italijanski premijer. Trajalo je to danima, prisustvovao sam spaljivanju lutke od slame i krpa koja je trebala da predstavlja Pelu, ispred Narodnog pozorišta. Uživancija, šta da vam pričam! U Knez Mihailovoj sam video kako do glave šišaju jednu devojku! Bila je kod amerikanaca, eto joj bilten u ruci, šišaj je, šišaj! Bilo mi je žao, suze su joj se slivale niz obraze ali se nije branila. U svakoj fertutmi biva i onih koji misle na svoju korist, jebe im se za krizu i Trst, te tako videh jednog koji je upao u Američku čitaonicu, kako srolani tepih, s prvog sprata dodaje dvojici mangupa dole na ulici. Milicioneri su bili gluvi slepi bilo ih je tek, tek.

Potraja to neko vreme, velike sile uradiše šta uradiše, jedinice se povukoše a mi krenusmo u školu. Od našeg Trsta osta samo bife Trst u Prizrenskoj ulici. A ni njega više nema.

Ja toliko.