Џон Џеј Чепмен, правник и есејиста, син председника Њујоршке берзе и прве жене чланице Извршног већа Анти-робовласничког друштва, по мајци директан потомак првог председника Врховног суда, по коме је и добио име, отац првог америчког пилотa који ће изгубити живот у Првом светском рату, био је страстан човек. Приликом политичких агитација умео је и да се потуче са неистомишљеницима. Једном је, прек, у бесу штапом премлатио младића зато што му се није допало његово опхођење према девојци с којом ће се Џон, две године касније, оженити. Његова страст није избијала само у поступцима прзнице -- покајања му нису била ништа уздржанија од грешака. Због оне туче је, гнушајући се себе и самокажњавајући се, гурнуо руку у ватру и држао је тамо толико дуго да је на крају морала бити ампутирана. О великим људима је рекао да су често у супротности са својим временом јер износе његову лаж на видело.
На годишњицу линча Зака Вокера, црнца осумњиченог за убиство наоружаног чувара, отпутовао је из Њујорка у Коутсвил, место злочина у Пенсилванији, и одржао говор који почиње овако.
* * *
Окупили смо се да одамо почаст на годишњицу једног од најужаснијих злочина у историји -- не у сврху осуђивања злочина, већ да окајемо властито учешће у њему. Не почињемо никакву кампању у вези са тим конкретним случајем. Знам да је учињен покушај да се правно гоне главни злочинци и да је тај покушај потпуно пропао; јер читава заједница, у неком смислу читав наш народ, заправо учествује у кривици. Неуспех тужилаштва у овом случају, у свим таквим случајевима, само је доказ величине кривице и грозне чињенице да сви сносе њен део.
* * *
Џонов говор, августа 1912, слушало је двоје људи. Годину дана раније, линч у Коутсвилу, при којем је неколицина везала Зака Вокера за гвозден болнички кревет, злостављала га и спалила живог, посматрало је на стотине.
.