"כבוד ותהילה לאלוהים במרומי השמים,
ושלום על-פני האדמה לכל אוהביו העושים את רצונו!"
"Слава и хвала Господу на висотама неба,
И мир над наличјима земље свима возљубљенима који творе вољу његову."
(לוקס 2:14, Лукас 2:14; превод by Сркас)
Свим својим пријатељицама и пријатељима који славе Оу Си, желим пријатан и угодан Бадњи Дан и Вече, и миран и испуњен љубављу најрођенијих сам Оу Си.
Неприканима желим да вас барем мало изглоцка Ду' Душан Дуле Душко па, ако ништа, да се барем умањи количник мржње и таме у вама до догодине па да будете мањи слепци.
× Лепа вест, јавили ми Браћа Јеремени, урађена је и постављена табла на српском језику на реци Јордан - нико то није успео, ни тлачићи ни вучићи ни мачићи, већ мали срла са БГ/НС асфалта, уз братску помоћ мачванских хајдука.
Вамонос!
Дабин лепи обрисани пост, in deed in the spirit of the OC:
Дивна ћирилична тема
Одлазим прво у бугарски манастир, монаси су пријатни и вољни да ми покажу знаменитости манастира. Пешачим до Есфигменона где ми грчки православни екстремисти дају смештај и вечеру, после које целивам игуманову десницу и добијам његов благослов за лаку ноћ. Импресивно је видети седамдесет монаха, од стараца до младића, у том окултном амбијенту. Као на филму.
Сутрадан стижем у наш национални легендарни манастир, и стварно је импресивно видети да барем једна срспска црква на планети има толико злата, сребра и богатства као што има скоро свака католичка катедрала у Европи. Ми Срби имамо само једну богату цркву и та је у православној републици унутар Грчке, унутар Европе - далеко од нас. Тако се сачувала од Турака и Срба комуниста.
Гледају ме наши дивни хиландарски монаси и искушеници и питају одакле си брате дошао.
-Из Британије!
-Аааа ево га НАТОВАЦ. - Издајник! - Неко добацује.
После бајковитог дана у дивним средњевековним грађевинама које су подигле српски феудалци, слушам вечерње појање. Стајем у ред пред игуманом Мојсијем са осталим монасима и гостима да примим његов благослов али он одбија да ми га да и гестикулира да се склоним. Ваљда су му рекли да сам из Британије.
Пакујем се следећег дана и одлазим чамцем у Кареју одбијајући да једем са тим хилендарским дркаторима. Успут ми се Грк чамџија непристојно набацује. Мислим се, Господе где сам стигао, овде владају содома и гомора.
Силазим са чамца на пристаништу Ивирона, некадашњег грузијског манастира. Отац Александар Грк ме лепо прима на разговор уз чашицу ракије са утопљеним цветом од магнолије која расте у центру манастира.
Благо припит, пешачим до Кареје где одлазим код оца Стефана Србина тадашњег протојереја светогорске заједнице јер ми је неко на броду то препоручио, и он ме лепо примио и угостио у српском конаку недалеко од Савине испоснице. Проводим целу ноћ у разговору са оцем Атанасијем који ме позива да останем у конаку колико год желим и колико ми год треба да се "преумим". Он каже да је опасно путовати кроз Русија. Мењам свој план да путујем до Владивостока и остајем у Кареји. Остао сам два месеца, кувајући јела и угостујући госте. Викендом сам одлазио у Хиландар на службе.
Преумљење је добар мислени експеримент над самим собом, као психоанализа. Пришао сам хришћанству са добрим намерама да га разумем и са отвореношћу за ту догму и начин живота. Пришао сам преумљењу тако што сам следећих месеци анализирао свој живот и себе, читајући мудрости православних монаха. После тог процеса искристалише се шта су то "греси". Неки поступци су грешни јер то црква каже а други су грешни у универзалном смислу - као рецимо поступци против људи или животиња.
Кад сам то одрадио отишао сам на своју прву исповест у Хиландар код недавно преминулог оца Никодима. То се дешавало у тоталној мистици, у мраку, три сата после поноћи у припрати средњовековне цркве. Изаберем ја три главна своја "греха" за исповест јер нема смисла траћити човеку време. Отац Никодим сваки пут благо прошапта "Бог ће опростити". Е онда ја смогнем храбрости да га саблазним са оним чиме сам се највише стидео а он опет благо прошапта "Бог ће опростити." Тад сам схватио да сам нико и ништа по величини мојих грехова.
Ето тако научих да Бог све опрашта и да је ваистину велик. И ево двадесет година касније, ја се не сећам који су то били моји страшни "греси". А нису ни били неки.
Лепо је живети у фикцији. Тако ми је било лепо ово искуство да сам пет година касније постао искушеник манастира у Калифорнији. Тамо су монаси духовнији, живи се по правилима руског монаштва - рад, рад, рад - у колибама у шуми, уз здраву храну и што је најважније: исповест се одвијала редовно, што значи да имаш духовника са којим можеш да причаш о својим мислима и наумима. Служба на енлеском језику је имала много више смисла за мене него службе на старословенском језику који се практиковао у Хиландару.
Духовника је тешко наћи у Србији. Углавном су то људи недовољног животног искуства који не могу да схвате савремени свет у својој пуноћи и разноврсности. Живе нездраво без довољно физичке активности и хране се нездравом храном - јаја, кајмак, уље.
Сав тај богоугодни и манастирски живот је створио доживотне меморије, везе и пријатељства без обзира на то што сам остао тврди атеиста. Комунистички морал мојих родитеља је био исти као и хришћански, само што је вера у Бога бира замењена вером у Утопију.
Али из свог тог мог директног искуства сасвим сам уверен да је манастирски живот најближи комунистичкој утопији првенствено зато што се монаси одричу новца и поседа у име заједнице. Ослобођење од новца и од сталног притиска да зарађујемо ради свог опстанка ослобађа човека, и чине га супериорнијим од обичаја, веровања, предрасуда, догми, идеологија, нације, политике и националне цркве.