Prva runda gotova - kako stojimo?

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.Реалност на војном пољу је очигледна, руска војска је коначно остварила јасну превагу која се више не може порећи. Украјинској војној пропаганди више не верују ни Украјинци, а ни Запад, мада је за многе од њих и даље спорно шта је тачно пошло по злу јер је све било тако пажљиво испланирано. Послато је напредно оружје, Украјински официри су преобучени на супериорну НАТО доктрину, остављено је срце на терену, али резултат је катастрофално повлачење у нереду из града-тврђаве Авдеевке, а губи се метар по метар ширином целог фронта док Руси још нису ни убацили ни у трећу брзину и имају резерве које могу тренутно да додају на онај део фронта на којем се појави већа пукотина. Наравно, овакав исход није увек био очигледан и лако је бити генерал после битке. Први ја сам био јако опрезан у предвиђањима. С једне стране, збуњује руско споро напредовање с обзиром на консензус о предности у техници, а нарочито у ваздуху и артиљерији. За оне који су очекивали пад Кијева за три дана ово је доказ о слабости руске војске, а за оне који су били упућени у ниво опремљености украјинске војске ово је доказ о слому целог НАТО-а иако наравно остаје неразјашњено колико је НАТО ресурса (али и руских ресусрса) заправо посвећено овом рату. Све у свему, тренутни однос снага је јасно у руску корист и сад се чак може спекулисати о неким већим теритиоријалноим променама у скорије време.
Реалност на економском пољу је такође очигледна, санкције су неспорно имале контра-ефекат. Не само да Русија није ни близу оштећена њима како је предвиђено него је жртва тих санкција првенствено привреда ЕУ, а нарочито Немачка. На почетку свега овога било је питање може ли ЕУ привреда без руског гаса и може ли Русија без тих прихода. Руси очигледно могу без тих прихода, немају никакав проблем да финансирају рат, немају никаквих очигледних проблема да продају своју енергију на другим тржиштима по тржишниом ценама. Да имају, та рупа би била огромна и не би било могуће запушити је без очигледних кризних мера као задуживање споља или пад девизних резерви, несташице, пад куповне моћи итд. Негде би се показало, али не показује се. С друге стране, на ЕУ се итекако види, пад индустријске производње услед огромне цене енергената, а упркос огромним трансферима за субвенционисање цене енергената и упркос значајном помаку у коришћењу обновљивих извора енергије и кампањи уштеде кроз увођење топлотних пумпи и нарочито упркос изузетно повољним климатским околностима. Америка је, како се и очекивало - издала, јер се и сама суочава са проблемима цене енергије па је обуставила испоруку течног гаса до даљњег. Да ЕУ не мора да одржава конкурентност која је већ била упитна то не би био такав проблем, али Кина која је преко ноћи превела огромне грађевинске капацитете у изградњу капацитета за производњу кључних технологија (соларни панели, батерије, аутомобили, чипови) извршила је додатни притисак на ЕУ која сад смишља како да се заштити од увоза из Кине који би могао додатно да експлодира и баци у шок велике концерне у Европи, а то би даље изазвало ланчану реакцију широм ЕУ привреде. Кад посумњаш у сврсисходност своје технологије и инфраструктуре, онда ни јефтин новац више не помаже.
На политичком пољу, ствари стоје можда и горе по Запад. Док Путин ужива огромну подршку јавности у Русији и очекује сигурну победу на изборима и нови мандат да на миру заврши започето, Бајден је изгледа пуштен низ воду и од својих демократа. Индикативна је била конференција на којој је Бајден "растрган" од стране новинара, где се доводила у питање његова способност да уопште обавља свој посао, што се одиграло истог дана кад је Путин уверљиво, из главе, одржао час историје од кнеза Рурика па наовамо. У години избора маневарски простор Западу је ограничен, Немци се суочавају са јачањем опозиције и општа је спрдња са неспособношћу њихових лидера да уопште заступају интересе своје земље. Французи се праве Енглези, остали гледају да не таласају пуно. Хипокризија ЕУ у вези са Газом где се сад већ и доста оштро прозива Израел да обустави акцију, али се ништа конкретно не предузима истовремено показује политичку ирелевантност ЕУ и њену моралну изобличеност. Смрт Наваљног, шта год или боље рећи ко год да је у питању, не изгледа добро по Путина и Русију напољу, али очигледно има веома мали утицај на јавно мњење у Русији, па је стога ирелевантно за целу ствар. Већи је изазов био покушај пуча Пригожина али и то као да је било пре сто година.
У тој и таквој ситуацији, кад је један циклус коцкања таман прошао и добра је прилика да се сагледају губици те достојанствено повуче, појављују се позиви из саме Европе да се улог још више дигне, да се иде на све. Да ЕУ преусмери све своје капацитете у производњу муниције и ратне технике, кажу фали политичка воља, а технички то јесте мало изазов али јак номинални БДП, пореди се са Руским, па се каже мајку му па можемо макар да их надрадимо. Као да већ није више пута покушано. Истини за вољу, ови позиви не долазе са највиших позиција, они мудро ћуте и ослушкују. Највише се експонирају на Балтику и у Финској. Разумљиво је да су они највише заинтересовани, као географски најближи жаришту, али је потпуно нејасно како то да они најлакше пренебрегавају чињеницу да је Европа суштински политички, економски и војно неспремна за такву акцију, а да су Амери већ одустали. Или им просто, због занемарљивости сопствене величине, тешко да замисле да један тако велики систем уз "довољно политичке воље" нешто не може.
А сад, да се позабавимо коначно и слоном у ходнику: како то да се све у овом дискурсу доводи у питање осим оне почетне премисе да је Русија претња по безбедност Европе и НАТО? Зашто не може да се дискутује о тим свеобухвтаним безбедносним гаранцијама између НАТО и Русије, на којима Путин инистира. Није ли то свакако једини начин да се ово заврши? Орбан који једини говори о овим стварима је врло суптилним и надасве демократским методама убеђен да ипак гласа за новчану помоћ Украјини. Или ја нешто пропуштам? Европа је сатерела себе у војну, економску и политичку ирелевантност и без обизира на сво акумулирано богатство и социјално-економска достигнућа ризикује да све то изгуби због немогућности да прихвати Русију као равноправног партнера или макар актера у географско-политичкој Европи. Нема ничег ни хуманистичког ни рационалног у том приступу.