Clube da Costela

Foto: Mira Zdjelar

Moji prijatelji Brazilci nisu mi rekli kuda ćemo ići te večeri. Samo su mi rekli da budem spreman i da će doći kolima da me pokupe. Obećali su mi neobičnu zabavu, a neobična zabava uvek zvuči zanimljivo.

Izašao sam pred zgradu da ih sačekam. Alto da Boa Vista, sumrak. Lažni tropski raj, drveće sa lepim imenima i još lepšim krošnjama (ipê, flamboyant, jacarandá, razne vrste palmi) u dvorištu, a pravi fabrički dim i prsten smoga nad gradom. Nisam morao dugo da čekam. Moji prijatelji obično su bili relativno tačni, što u gradu veličine São Paula, sa nepredvidljivim saobraćajem koji često zna da utrostruči vreme potrebno da se pređe isti put, nije bilo lako. Ušli smo u kola. Pored dvojice dobrih prijatelja u kolima su bila još dvojica koje sam te večeri upoznao.

Nismo se vozili dugo. Tada još nisam dobro poznavao grad, ali sam prepoznao kraj grada u kojem smo sišli sa glavnog puta i počeli da se vozamo mračnim starim uličicama - Campo Belo. Nepredvidljivi policentrični megalopolis kakav je São Paulo uvek je pun iznenađenja. Imena delova grada u sebi čuvaju svoje tajne do kojih se prostom interpretacijom tih imena nikad ne može dopreti. Campo Belo (Lepa Poljana) nije više ni poljana, ni lepa, ali je vrlo prijatan deo grada sa nepretencioznim kućama i zanimljivim mestima za izlazak, dok je Campo Limpo (Čista Poljana) kraj sa visokom stopom kriminala i problemima svih vrsta. Isto tako, Higienópolis je jedan od elitnih kvartova više srednje klase, a Paraisópolis najveća favela u gradu...

Dakle, Campo Belo. Zona Sul. Južni deo grada. Širenje u visinu u dobroj meri uspelo je da zaobiđe Campo Belo. Tek ponegde oblakoderi, ali dosta jednospratnica koje i danas podsećaju na talase evropske emigracije, Nemce i Poljake, koji su se nekada ovde nastanjivali. Odmah do Campa je Moema, aerodrom Congonhas, vreva, buka, ludilo velikog grada. Campo Belo u sebi i dalje uspeva da čuva atmosferu manjeg mesta, jednu od istorijskih mogućnosti koje se za São Paulo nisu u potpunosti otvorile jer su pobedile neke druge.

Automobil meandrira kroz male ulice, tek poneki pešak, automobila još manje. Ne znam tačno gde smo. Zaustavljamo se pred kućom na dva nivoa alpskog izgleda, koja u ovom brazilskom gradu deluje začudno, izmešteno, deplasirano. Još nekoliko automobila parkiranih ispred zgrade, na kojoj goticom i na portugalskom stoji napisano neko ime kojeg se ne sećam, i ispod toga u podnaslovu da je reč o austrijskom klubu. Ulazimo u veliku prostoriju sa dugačkim drvenim stolovima i klupama, oskudne dekoracije, koja bi mogla da bude tirolska krčma da se znoj suptropskog leta ne cedi sa nas.

Jedan od stolova očito je rezervisan za prijatelje mojih prijatelja, upoznajem još ljudi. Svi muškarci, većina u žutim kapama kao za bejzbol, na kojima piše Clube da Costela - Filantropia com humor (Klub rebarceta - Filantropija sa humorom). Pitam se gde sam to dospeo, ali pred svima njima su krigle piva i dobro se zabavljaju. Sedamo. Dobijamo i mi svako svoju žutu kapu. Jedva da sam stigao da je stavim na glavu, posle nekoliko trenutaka snebivanja, a preda mnom se već stvorila krigla hladnog piva. Austrija je Austrija, Brazil je Brazil, a pivo je univerzalno, mislim ja dok diram rubove oznojene krigle. Pijemo.

Na sredini stola stoji vrlo jednostavan jelovnik, na kojem su samo dve ili tri stvari - svinjska rebarca, salata, krompir. Nema mnogo dileme oko toga šta da se naruči. Pijemo, hrana dolazi vrlo brzo, krajnje jednostavna i krajnje ukusna, svako priča za svojim stolom. Onda kreće muzika, alpske inspiracije, i mnogi kreću da pevaju. Treba mi nekoliko trenutaka da shvatim šta se ovde dešava. Čudnim mehanizmom kulturne transplantacije ovde se stvorila tirolska krčma u kojoj se pevaju pesme iz srca Alpa, ali na portugalskom. Što je najčudnije, od stotinak ljudi koji su se tu sa nama nalazili bilo je vrlo malo onih koji nisu znali da pevaju te prepevane tročetvrtinske alpske pesmice. Pivo nije moralo ni da se traži, kelner je prolazio i samo ga donosio, lupajući recke na komadu masne hartije koji se nalazio na sredini stola. Zabava se nastavlja.

Onda su se pojavili govornici. Nije baš bilo pozornice, i sve je delovalo spontano, ali ljudi su ustajali i pričali smešne pričice, anegdote, viceve, šta li, za koje je trebalo ne samo bolje znanje portugalskog nego i bolje znanje kulturnog konteksta nego što sam ja u tom trenutku imao da bi se razumeli. Ipak, nije mi izmicala opšta atmosfera, shvatio sam da se svi u krčmi, uključujući i mene, dobro zabavljaju. Bila je tu i neka nagradna igra, i neko natpevavanje, i još rebaraca, salata, razgovora za stolovima i piva. U nekom trenutku shvatio sam da se zapravo radi o manifestaciji u dobrotvorne svrhe, čitav prihod išao je nekom sirotištu ili sličnoj ustanovi u jednoj od mnogobrojnih gradskih favela. Te večeri bilo je muško veče, bilo je u svemu tome neke pomerene ideje bratstva, ali je za sledeću nedelju najavljeno porodično veče, sa sve ženama i decom.

Kada smo izlazili, već pristojno podnapiti, jedan od mojih prijatelja rekao je kako je za ovu vrstu apartne zabave spreman možda jednom godišnje, ali da mu uvek kad ode bude zanimljivo. Morao sam da se složim s njim. Ono što je meni u svemu tome bilo fascinantno jeste to rekreiranje, ili simuliranje, atmosfere jednog sasvim drugog dela sveta, ali sa merom prilagođavanja brazilskom veselju. Već sama činjenica da je neko sva ta polujodlovanja prepevao na portugalski i naučio gomilu ljudi da ih pevaju bila je sama po sebi vredna pažnje. Taj sinkretizam između nečega pozajmljenog iz dekadentnog starog sveta i čitavog novog civilizacijskog sloja nakalemljenog na tu pozajmicu bio je i ostao jedan od važnijih elemenata brazilske kulture.

U najvećoj katoličkoj zemlji na svetu nedeljna misa u crkvi u Santo Amaru, pored koje sam često prolazio vraćajući se sa pijace, nije ličila ni na katoličke mise u Evropi, ni na seanse gospela u Severnoj Americi, nego na nekakav opšti porodični happening sa muzikom i hranom kojem je religija samo povod, a nikako konačni cilj. Takav je i ceo grad São Paulo; čak i u svim onim svojim krajevima u kojima najviše liči na Evropu, uvek se pojavljuje mera začudnosti koja pomaže da se i Brazil i Evropa sagledaju iz neke treće, uvek pomerene, perspektive. Deda Mrazevi koji hodaju po trgovačkim centrima dok je napolju preko trideset stepeni na vrelom letnjem suncu deluju do te mere razmešteno da dovode u pitanje sam koncept razmeštenosti. To i jeste u prirodi velikih gradova - mogućnost da otvaraju široka polja za najrazličitija, često međusobno protivrečna, čitanja.