CERN ili Černobil u Magistratu*

Sprečiti negiranje genocida u Srebrenici

16.09.2008.


NVO Centar za razvoj civilnih resursa iz Niša i Inicijativa mladih za
ljudska prava zahtevaju od dekanke Pravnog fakulteta u Nišu Nevene Petrušić
da ne dozvoli održavanje promocije knjige Milivoja Ivaniševića „Srebrenica"
u amfiteatru ovog fakulteta. Organizatori promocije Udruženje intelektualaca
„Srpska nacionalna svest" i Savez studenata Pravnog fakulteta najavili su
promociju za utorak 16. septembar.


U knjizi „Lična karta Srebrenice" Milivoje Ivanišević negira sudski
potvrđene činjenice o genocidu u Srebrenici, ubijenim civilima i njihovom
broju.


Pravosnažnom presudom Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju
u Hagu, bivši general vojske Republike Srpske, Radoslav Krstić, proglašen je
krivim za genocid i osuđen na 35 godina zatvora. Takođe, presudom
Međunarodnog suda pravde u Hagu po tužbi Bosne i Hercegovine, potvrđeno je
da su srpske snage pod komandom Ratka Mladića počinile genocid nad
Bošnjacima u Srebrenici.


Pravni fakultet je visokobrazovna institucija čiji je zadatak da promoviše
vladavinu prava i da edukuje buduće pravnike o sudski utvrđenim činjenicama
vezanim za rat u bivšoj Jugoslaviji. Ustupanjem svog amfiteatra za
činjenično neutemeljenu prezentaciju Milivoja Ivaniševića, Pravni fakultet
će uzeti učešće u relativizaciji genocida, negiranju sudske istine i
dodatnom urušavanju vladavine prava u Srbiji.


Inicijativa mladih za ljudska prava

Centar za razvoj civilnih resursa

Renova poruka i razlike u percepciji

Komesar za proširenje EU Oli Ren i potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić prezentovali su 10. juna 2008. godine "Nacionalni program za integraciju Srbije u EU."
16.09.2008
Branka Trivić
Dvadeset i pet članica Evropske unije pokušalo je juče u Briselu da pridobije Holandiju da, nakon povoljnog izveštaja tužioca Bramerca o saradnji Beograda sa Haškim tribunalom, da zeleno svetlo za odmrzavanje prelaznog trgovinskog sporazuma između Srbije i Evropske unije, ali taj pokušaj, kao što je poznato, nije urodio plodom.

Komesar za proširenje Oli Ren, do sledeće runde odlučivanja, verovatno u oktobru, izjavio je da veruje da će do hapšenja Ratka Mladića uskoro doći i da, ako se sve bude razvijalo kako treba, Beograd status kandidata može dobiti već tokom iduće godine. Uz to je Srbiju pozvao da jednostrano počne da primenjuje Sporazum o stabililizaciji i pridruživanju:

"Hteo bih da ohrabrim srpsku Vladu da počne sa primenom Sporazuma kao konkretnu meru za ubrzanje evropskih integracija."

Prepreka evropskoj budućnosti Srbije su dva čoveka – Ratko Mladić i Maksim Ferhagen, holandski šef diplomatije, izjavio je za lokalne medije vidno utučen, ali i iziritiran, potpredsednik srpske Vlade Božidar Đelić:

"Jer je očigledno da je jedan ministar uzeo u ruke celu procenu o stepenu saradnje koju naša zemlja ima sa Haškim tribunalom."

Jelena Milić, predsednica Centra za evroatlantske integracije, međutim, ovako gleda na čitavu jučerašnju dramu u Briselu:

"Čini mi se da je najlakše pokazati prstom na Holandiju, a mnogo teže priznati činjenicu da je Ratko Mladić još uvek na slobodi posle toliko godina."

Iako se Holandiji nominalno nema šta prebaciti, Evropska unija je juče donela kratkovidu odluku, ocenjuje politikolog Jovan Teokarević:

"Formalno gledano Holandija ima pravo jer je postupila u skladu sa mnogo puta ponavljanim odlukama Evropske unije, da će Srbija ići dalje ka evropskim integracijama samo ako završi saradnju sa Haškim tribunalom, a mi to nismo uradili. Ali, čini mi se da je juče u Briselu učinjena greška i da je doneta jedna kratkovida i loša odluka. Čini mi se da je postojala šansa da, nakon što je Srbija izručila Radovana Karadžića i ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, Evropska unija ponudi još jedan potez dobre volje i da na taj način nekako pomogne ne samo evropske integracije Srbije već i evropski deo političkog spektra u Srbiji. On nije toliko jak koliko se možda čini, po količini moći koju trenutno poseduje koalicija oko Demokratske stranke na svim nivoima političke vlasti. Ratifikovanje Sporazuma u svim članicama Evropske unije je moglo da se uslovi završetkom saradnje Srbije sa Haškim tribunalom. To ne bi uklonilo našu obavezu, politika uslovljavanja bi i dalje trajala, ali bi ohrabrilo ovu zemlju. To se, međutim, nije desilo i vladajuća koalicija je u neprilici da objasni javnosti novonastalo stanje. Na svu sreću po nju, a rekao bih i po Srbiju, opozicija je slaba i ne treba očekivati neke veće političke potrese zbog toga."

Postavlja se i pitanje kako čitati poziv evropskog komesara za proširenje da Srbija nastavi unilateralno da primenjuje odredbe prelaznog, kao i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. I ovde se među lokalnim analitičarima uočavaju razlike u percepciji. Jelena Milić:

"Mislim da je to bio diplomatski način da nam se poruči da evropeizacija Srbije ne znači samo ukidanje carina, sa jedne ili sa druge strane, nego mnogo više od toga. Ima zaista mnogo stvari koje moramo mi sami da učinimo da bismo postali evropska zemlja u pravom smislu te reči, uključujući i odnos prema onima koje bismo sada da beatifikujemo, prema ratnim zločinima i prema činjenici da je Ratko Mladić još uvek na slobodi. Barem sam ja to tako shvatila."
Poruka Olija Rena je dobra, a Srbija je i do sada mogla da uradi mnogo više na sadržini ugovora koje potpisuje i koje će potpisivati, kako bi išla u susret događajima, ocenjuje Jovan Teokarević:

"Konkretno govoreći, Renova poruka zapravo govori da Srbija počne da primenjuje Sporazum, na primer u trgovini, toj najvažnijoj oblasti u Sporazumu, da smanjuje carine i da na taj način pokaže dodatni nivo dobre volje i opredeljenosti za evropske integracije. Moglo bi na još jednom planu da se uradi nešto vrlo važno, a to je, jer nas za samo nekoliko meseci očekuje kandidatski status, spremanje odgovora na nekoliko desetina hiljada pitanja Evropske unije o svakom aspektu društvenog života u Srbiji. Treba uzeti u obzir da je i Hrvatskoj i Makedoniji bilo potrebno godinu i nešto više dana od početka procesa do dobijanja kandidatskog statusa. O tome treba vrlo ozbiljno razmišljati i još ozbiljnije raditi."

Ono što je Ren pozivom Srbiji hteo da poruči, kaže i ekonomista Milan Kovačević, jeste da počne da menja svoje propise, oblikuje svoj ekonomski sistem i pospešuje čitav sektor reformi, kako bi postala što kompatibilnija sa Evropom:

"Zaista imamo jak razlog da ubrzamo tranziciju, ona je posebno u poslednje vreme bila u potpunom zastoju. Izuzetno je važno da to uradimo, čak i ako nikada ne uđemo u Evropu. S druge strane, to nam može olakšati da pre uđemo u Evropu jer je mnogim zemljama usko grlo bilo upravo to kako savladati tu hrpu propisa za ulazak u Evropsku uniju."

Evropski kalendar Beograda
Brisel lomi srpski otpor prema Euleksu
Evropske diplomate traže da se Srbija odrekne ruskih usluga u Savetu bezbednosti UN, saznajemo iz izvora EU

Barjaci u Evropskoj komisiji (Foto AFP) Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 16. septembra – U pozadini odluke EU da ne odmrzne Prelazni sporazum koji bi Srbiji omogućio pristup do trgovinskih povlastica nije samo holandska nepopustljivost, već manevar koji se tiče dalje sudbine Euleksa na Kosovu, tvrde naši izvori u Ljubljani.

„Politika” je još uoči priznavanja Kosova od strane dela država EU, pisala da u Uniji tinja raskol između država takozvane „stare demokratije” za koje sve što se čini mora biti urađeno prema zakonu, i onih zemalja koje su sklonije principu da se „ne treba držati zakona kao pijan plota”; politiku te struje je tokom prvih šest meseci ove godine sprovodila Slovenija na mestu predsedavajuće EU.

Izjava šefa slovenačke diplomatije Dimitrija Rupela data u Briselu u ponedeljak da „treba nastaviti politiku koja se pokazala pravilnom”, drugim rečima politiku uslovljavanja Srbije, čiji je najtvrđi zastupnik Holandija, pokazuje da su prevagu unutar EU odneli „pragmatičari”. Oni ističu da samo politika „štapa i šargarepe” žanje uspeh u Srbiji, srećni su što isprva Belgija a na kraju Holandija „nisu popustile (Srbima) ni za pedalj” i u istom dahu upozoravaju da upravo sada, kada Srbija pokazuje znake ozbiljne saradnje sa Haškim tribunalom – nikako ne treba biti blag.

Nije tajna da proces međunarodnog dogovaranja često liči na trgovinu. Jedno daš, a dobiješ nešto drugo. Vlada Srbije je izručenjem Radovana Karadžića povukla konkretan korak u pravcu ispunjenja zahteva EU. Iz perspektive Unije, međutim, stvari izgledaju drugačije; EU u bliskoj budućnosti, osim aktiviranja Prelaznog (trgovinskog) sporazuma, zapravo nema šta više da ponudi Srbiji. Jeste tu proces ratifikacije SSP, on može da potraje nekoliko godina, a u međuvremenu sledi period neizvesnosti jer se zbog irskog „ne” Lisabonskom ugovoru ne zna kada bi Srbija uopšte mogla da postane kandidat za punopravno članstvo u EU. Zato vrh EU želi da Beograd odmah ispuni što više njenih zahteva, dok Srbiji ne postane jasno da će na ulaznicu za EU čekati duže nego što očekuje.

Brisel bi najradije da se Srbija odrekne ruskih usluga u Savetu bezbednosti UN, saznajemo iz izvora EU, jer je Uniji veoma stalo da legalizuje svoje prisustvo (Euleks) na Kosovu, a to nije moguće učiniti dok se ne skrši rusko-srpski otpor prema Euleksu. „Politika” je, podsećamo, prva prenela stav ruske diplomatije da „Rusi neće biti veći Srbi od Srba” u pogledu zahteva na Kosovu. Pa ako Srbi budu „malo manje Srbi”, i natuknu Rusima da popuste prema Euleksu, rezonuju evropske diplomate, onda time izbijaju važan adut Moskvi u sporenjima sa Zapadom.

Zašto je pristanak Srbije važan za EU? Najveći problem za legalizaciju Euleksa na Kosovu jeste činjenica da EU, osim argumenta da je „promenjeno stanje na terenu”, nema nijedan dokument koji bi misiji dao pravo opstanka (u Rezoluciji 1244 nema evropske misije). Sporna je i „državnost” Kosova, jer nema dokaza da je novi entitet nastao na osnovu poštovanja međunarodnog prava. Članice EU koje nisu priznale Kosovo, na sastancima u Uniji posvećenim toj temi, navode mišljenje da je Međunarodni sud pravde u svojim presudama više puta naglasio da princip efektivnosti, odnosno kontrole teritorije, nikada ne proizvodi pravne učinke i da pravni učinci mogu da postoje samo u slučaju ako je to povezano sa dogovorom između država i njihovim pristankom na promenu.

Turska republika severni Kipar, Tajvan i Bijafra bile su države koje su kontrolisale svoju teritoriju, ali nisu bile međunarodno priznate. Opet, Bosna 1991, ili Kongo 1960, na primer, nisu imale kontrolu nad celom svojim teritorijom ali su ipak priznate kao države u svojim granicama. Da je to problem koji izaziva velike glavobolje unutar EU potvrđuje i činjenica da, po mišljenju najpoznatijih međunarodnih pravnika, praktičan uspeh nekog separatističkog pokreta u „promeni stanja” na terenu ne znači ništa sve dok država kojoj zvanično pripada ta teritorija – ne prestane da opovrgava to stanje, sve dok ne prestane da mu protivreči i da veruje u svoj konačni uspeh, odnosno da će ponovo uspostaviti kontrolu nad svojom teritorijom. Priznanje države je zato pravno pitanje, a ne samo pitanje „promene na terenu”.

Usled svega toga međunarodni pravnici Kosovo danas ne opisuju kao državu, nego kao „de fakto režim” odnosno „kvazi državu”. „De fakto režim” je zapravo „organizam sličan državi koji zadovoljava kriterijume efektivnosti, ali ne zadovoljava pravne kriterijume za postojanje države”. Jednostavnije rečeno– Evropska unija je kao državu priznala „režim” koji nije država i zato joj pod hitno treba pristanak srpske vlade na misiju Euleks na celoj teritoriji Kosova, jer bi takvo aminovanje posredno dalo temelj za državnost Kosova.

Tako se EU našla u paradoksalnom položaju, jer jedino prestanak srpskih prigovora može iz kosovskog „režima” da proizvede – državu.

Odlaganje odluke o odmrzavanju Prelaznog sporazuma tek na decembar (do kada Srbija mora da isporuči Ratka Mladića Hagu), dalo je Uniji dodatan manevarski prostor da u međuvremenu pritiska Beograd da se manje oslanja na Moskvu i pokaže veću odanost Briselu nego „ruskom medvedu”. Ako bi Srbija prihvatila Euleks i natuknula Rusiji da se tu povuče sa dosadašnjih političkih pozicija, onda bi bilo realnije očekivati da Unija izvuče Privremeni sporazum iz zamrzivača.

Stvar je u tome što je Unija, čije su vođe uverene da Srbija razume samo jezik dam-daš, u međuvremenu ispucala neke svoje glavne adute za „ponudu”. Sada postaje polako jasno da ni Hrvatska ne može da očekuje ulazak u EU 2011. a možda ni 2012, kako je ranije obećavano. Postaje jasno i to da, dok god traje zastoj Lisabonskog ugovora (koji omogućava proširenje), niko nikome neće moći da obećava siguran datum ulaska u EU. Pa ni evropski komesari Srbiji.