И шта то онда одједном би? Где нестадоше сви ти љубитељи лимузина, силеџије из мрачних сокака и грмља, џепароши са стајалишта градског превоза, обијачи продавница и трафика (неки од српских, не тако давно, одоше у министре - сада вам пишем о мађарским). Да ли је могуће да је други најстарији занат, који је цветао у свим системима, поготову у социјализму (а мислило се да једино он има решење за свачију муку и порок), ишчезао, тек тако, сам од себе?
Можда бих и поверовао да је то због колективног благостања, које широке народне масе очекују од надолазећег капитализма, да у међувремену нисам начуо нешто о још једном занату, такође старом, можда нешто мало млађем од лоповлука. Шпијунажи!
Некада је љубитеља тог заната, кажу, било у свакој згради, фирми, школи, и то по неколико на једном месту, тако да се увек знало ко је с ким и против кога. А када су достигнућа технике и донекле нова друштвена клима, те радозналце грунуле у запећак и приморале их да се мало позабаве оправдавањем својих диплома и научних звања, прешло се на нешто што за своје услуге не тражи ни плату, ни стан, ни титуле: на микрофоне, камерице, слушалице, бубице...
Тако се у свом чуђењу поверим једном познанику и упитам га шта он мисли, где нестадоше лопови. Када се осврнуо око себе, дискретно ми је дошапнуо да треба да пазим како се понашам на улици, а поготово с ким се дружим, јер су они старински шпијуни били мала деца у поређењу са овим новим.
Видиш, каже, оне сијалице на улици. Е то су ти, брајко мој, ти нови. Не једу, не пију, не зановетају и мало троше.
Па добро, питам га ја, како то да светле и снимају у исто време? Е, то ти се само чини, каже он. Погледај увече да ли баш све лампе светле. Нарочито оне округле, беличасте.
Не будем лењ па прошетам увече и све онако стидљиво, правећи се да зверам у облаке, осмотрим те лампе. И заиста! Ниједна од оних које ми је човек описао, не светли. Дошло ми је да одвијем једну, баш да видим како све то изнутра функционише, али се сетим да је то око ипак живо.
Махнем му, тек да зна да знам, па бежи у трамвај!