PRAVIĆU SE ENGLEZ AKO ME NE VOLITE!!! (IV)

Divna prednost šatora svakako je rano buđenje usled vrućine. Ipak ni to nije upalilo usnulim putnicima koji su se kasno probudili sledeće jutro. Prvo smo otišli u Lidl gde je moj dragi tvrdio da je hrana najjeftinija i najkvalitetnija. Zaneto smo kupovali i šta je trebalo i šta ne. Onda se nametnula dilema šta sa hranom koja ne može da stoji van frižidera. Beskrajno je prošlo vremena u ubeđivanju ko će da pita komšije mogu li nam bar nešto staviti kod njih.

Džon (koji ne želi da se odaziva na gospodin) sedeo je ispred prikolice i čitao knjigu kad sam mu prišla. Nasmejao se mom pitanju i uputio me da isto pitam Meri koja mi je dozvolila da uzurpiram spoljni frižider.

Siti i nepopravljivo lenji, kao mačke u ruskim bajkama koje odmaraju i mašu repom na kaljevim pećima, krenusmo najdužim putem do plaže. Videli smo ogromne granatirane hotele spontano demolirane kako zauzimaju najskuplje mesto na plaži. I divnu aristokratsku kuću sa pijano barom izrešetane fasade i neobično izbrezbarenog stepeništa kako opominje. Ne znam tačno šta opominje. Da li kako je bilo za vreme rata ili da ove građevine pripadaju nerešenim imovinsko pravnim sporovima? Tek žao mi je što prepoznajem nemar gde mu mesto nije.

Očigledno me je suviše uzbudio prizor jer je voda bila ledena. I žuljalo je kamenje pod tabanima. Ali postepeno se telo navikavalo na oba faktora i otpočelo uživanje.
Plivamo sve dublje, ali ne tako daleko jer su postavljene granice. Zašto toliko mrzim dubinu? Kao da me juri čopor ajkula i ostalih nemani! Mrzim taj svoj strah od vode i ne razumem ga. Veći deo dana prošao je u lenčarenju i kupanju.

A onda iznenađenje u povratku. Sa svih strana bili smo opkoljeni kamp prikolicama tek pristiglih holanđana! Kakav prizor! Neverovatan! Kako čudno kad odeš sa praznog mesta a vratiš se u šumu vozila! Jedan je bio bukvalno veliki kao autobus! Kad sam išla na tuširanje videh smešnu scenu. Naše „prve" komšije imale su standardnu lampu na sred šoferšajbne i natpis sa imenima i prezimenom kakvi se viđaju na seminarima. To je sve duž ivica bilo ukrašeno svetlećim kablovima kao kod Kusturičinih filova. S druge strane prostor između Džona i Meri i nas sada su zauzimale vođe puta pred čijom prikolicom je stajala mapa puta sa holandskim tekstom.

Čudan skup strije gospode, očigledno udruženih u neki klub, i njihovo proputovanje Balkanom.

Među njima mi smo bili kao remorker u okruženju prekooekanskih krstarica.

Imali smo komšije i ispred nas al njih čuvam za malo kasnije. Ta priča je tek za pamćenje.

I svi redom su nam kačili konopce kojom je bio pričvršen naš šator. U početku to je bilo smešno a onda malo krene da ti ide na živce da te svako malo neko cimne. Jedan žestok cim napao je naš šator oko 9h baš kad smo legli da malo odmorimo kapke. I onda se neobično ponovio još dva puta. Moj dragi je opsovao i izašao da vidi ko to pokušava da nas ometa kad to je bio niko drugi do Džon koji nas je pozvao na piće pod njihove čardoše hehe ja sam otišla da operem kosu a on pravac kod njih. E tu je stvarno počelo druženje. Mnogo se popilo. Saznali smo da je Džon bio vojno lice (mada je on i ranije nešto u vezi toga nagoveštavao) bio je i u pešadiji, u mornarici a zatim u avijaciji, a Meri psihoanalitičar. Moja jaca polovina je dobio napad pričanja hehe pa se teško dolazilo do reči kako je veče odmicalo. Pitali su nas za odnose na Balkanu, čitali su neku super knjigu vezanu za dešavanja, istoriju, povezanosti, zbrku koja nas prati vekovima i greške vladara i kojekavih persona koje skupo plaćamo. Mene je oduševilo njihova potpuno posvećenost i radoznalost. Ja sam morala da ispričam svoju ogorčenost zbog bombardovanja i poreknem svim silama da smo poludivlji narod. Mislim da smo pričali i o vizama. Moj dragi je žestoko izneo svoje mišljenje o psihoanalitičarima sve se bazirajući na činjenici da oni ne mogu da se isključe i da verovatno stalno analiziraju ljude oko sebe, da im to dođe kao profesionalna deformacija. Meri je pokušavala da ga ubedi u suprotno i branila se da su i oni ljudi i opuste se i isključe se. Meni je čak u nekim trenutcima bilo i žao nje, jer ona nije sama rekla čime se bavi nego nam je to rekao Džon. Opšta dilema se vodila oko dvostrukih državljana i kako se inflitiraju u društvo. On im je objašnjavao svoje dvostruko školovanje i časove veronauke i kako je bio đak pionir u vreme kad su unuci proteranih četnika sedeli sa njim i kako su učili dve različite istorije istog perioda istog naroda. Ali tema u kojoj se najviše uživalo bilo je Džonovo objašnjenje zašto ne voli holandske nam komšije. Već su se sreli u Sarajevu. Što bi rekli mrzeo ih je ko Nemce. Oduševilo ga je poređenje da su nas okupirali kao da smo u Hagu. Uostalom svaka pljuvačina upućena na njihov način ga je činila srećnim. Meri ga je utišavala da priča tiše jer sedimo maltene vođama puta pod prozorom no njega to nije odviše doticalo. Sedeljka je potrajala do dugo u noć.

Četvrtak, 30.08.
Jedino što je nedostajalo našem malo toplom putujućem domu bile su stolice...