Love is in the air

Pongo

Sadasnjost..?

To ne mozemo da biramo - to vec zivimo, hteli mi to ili ne.

Koliko sam se puta zapitao u zivotu: "Sta donosi sutra?", ili : "Da li je bolje ziveti u proslosti, jer nema neizvesnosti sta nosi novi dan?".

Pongo je moja proslost, moja zavrsena epizoda u seriji koju zivim. Dobio sam ga kao poklon za moj 18ti rodjendan, iznenada, i ni slutio nisam da ce mi to malo klupko dlaka promeniti zivot. Neke stvari u zivotu jednostavno padnu u narucje, ni od kuda, i niko ne pita da li si spreman ili ne. Ja sam vise nego ista te godine zeleo psa, Dalmatinca. Da budemo zemljaci :) I, dobio sam ga, dobio sam nesto slatko malo, roze (jer dlake jos nisu skroz narasle, pa se koza videla samo), sa plavim okicama. Da, plave..cudno skroz..ali, ne i neobicno za albino pse, sto vecina pasa sa belom dlakom i jesu. Tesko je bilo u pocetku izdrzati nesnosne i uporne zvuke cviljenja Ponga nocima, jer nisam hteo da ga pustim da spava u mom krevetu, ne bih ga nikada posle mogao izbaciti iz istog :) Tesko je bilo i prekoriti ili cusnuti to malo slatko stvorenje puno vedrine i zivota kada nesto zabrlja, ali to je bio jedini nacin da se bar malo vaspita, da olaksam i njemu i sebi kad odraste. Naporno je bilo i uciti ga sta gde i kada sme da radi ili ne, ali i to sve prodje. Formira se neka mala cudna licnost u toj malecnoj glavici, u glavici velicine vekne hleba. Ko bi pomislio da pas moze da bude nesto vise od samo kucnog ljubimca, ko bi pomislio da ce da izraste u clana porodice, i ko bi na kraju pomislio da nesto sto nije covek, moze da ti se uvuce pod kozu i samo jednim svojim pogledom (ma kada te pogledao) odnese svu nervozu, i natera te da zaboravis na trenutne probleme u zivotu? On je uspeo. Ako je zbog necega Pongo bitan u mom zivotu, a to je da sam osetio da u mom srcu ima ljubavi i topline, i da ne treba novac, uspeh ili postovanje u zivotu da bih se osecao srecnim. Ne, potrebna je ljubav, ma koliko mala ili velika bila, ali da se oseti u posebnom delu srca, i da ga greje, da znam da sam ziv i voljen.

Ma koliko sam ga puta u (njegovom) zivotu prekorio mozda bez razloga, povisio glas na njega, ili i udario kada nije trebalo, on je zauvek ostajao pored mene, i svaki put kada me ugleda radovao se kao da me nije video pola godine. Takva ljubav je pokretac. Kada se probudis ujutro, a pored tebe neko spava kome ti nesto znacis, koga zagrlis ako je lose sanjao, i kome svako jutro prvo pozelis lep pocetak dana..e, to je prava ljubav. Gresio sam, u to ne sumnjam, nije ni on bio bas nevin. Samo kad se setim koliko sam puta morao da spasavam druge pse kada se uhvate u svadju, a bogami i njega sam par puta morao da branim, jer se nameri na jaceg od sebe. Ponos, sta li je..Ali, oni nisu ljudi. Oni ne razmisljaju o sutrasnjem danu, ni da li ce ga doziveti. Njima je sve sada i odmah, treceg nema. Nema razmisljanja o buducnosti, nego zive svaki dan kao da im je poslednji, jer oni nisu svesni da ce jednog dana umreti, osim kada se taj dan priblizi. Mozda to i nije lose, ziveti kao da je svaki dan poslednji, jer zaista nikada niko ne moze da zna sta sutra donosi, i da li ce ta ljubav mozda nestati u jednom danu..bez najave. To se i desilo. Nakon jednog kraceg izleta van Ceraka vratili smo se kuci. U toplinu ovdasnje oaze. I desilo se. U par dana ljubav je nestala, okice su se ugasile, majusna glava je osetila da se taj dan priblizio. I Pongo je otisao. Iz mog zivota, ali ne i iz srca. I to mi nikad niko ne moze oduzeti. Ja sam voleo, volim i dalje, jer je ta ljubav moj pokretac, moja snaga, i moja volja za zivotom. Njega vise nema, osim na par slika koje su na zidu, ili na kompjuteru..Tesko je odreknuti se necega sto toliko volis, a da te niko nije pitao, makar pripremio na tu mogucnost. Njegov miris vise ne mogu da osetim, a bio sam ubedjen da cu zauvek znati kako je mirisao, kakvu je boju glasa imao, ili kako mu je mekana dlaka bila. Ne..to je sve isparilo iz secanja, ali secanje nikada ne moze da ispari. Secanje na jednu ljubav, koja je dosla iznenada, nazalost kratko trajala, ali ostavila dubokog traga u mom srcu. Zauzela jedan deo mog srca, i tu takva vrsta nove ljubavi ne moze da udje. Zivot ide dalje, najjaci odmah isplivaju na povrsinu, mi osrednji se koprcamo neko vreme, ali ne potonemo. Ubedjivao sam sebe da je ta ljubav samo na kratko nestala, da ce se pojaviti posle nekog vremena iza coska, opet nenadano..i dalje cekam, jer verujem da neko ko je ostavio toliko traga u mom zivotu jednostavno nikada ne moze da ode. Ako nista drugo, onda bar iz mog secanja.

Kada je vreme da se nastavi dalje? To niko ne zna.  Da li cekati na neki znak, na nesto opet iznenadno, ili uzeti stvar (zivot) u svoje ruke, i krenuti dalje. To ne znaci zaboraviti, ili pustiti da izadje iz srca. Ne, to znaci da se ide dalje sa zivotom, ali da u svome srcu cuvam jedno mesto, koje je posebno.. Ako se jednog dana slucajno pojavi iza coska, i samo pogledom mi kaze da je i dalje tu, nece biti srecnije osobe na ovom svetu. Do tada..

Da li je vreme za Reu..?

Da li je vreme da na Pongovo mesto dodje mala slatka Rea?

Ne. Nikada. Na njegovo mesto nikada niko nece moci da dodje, jer  on ima posebno mesto u mom zivotu, u mojoj oazi mira, i u mom srcu..

Pongo je moja proslost, moja zavrsena epizoda u seriji koju zivim. Sadasnjost je bolna, jer nema te ljubavi sa obe strane. Moja je i dalje tu, ali se otiskuje u prazno.. Da li je Rea moja buducnost? Ne znam, dok ne stignem u tu sadasnjost. A, tada, kada stignem u sadasnjost zvana "Rea", imacu i svu ovu ljubav koja se otiskivala u prazno, ali cu imati sa kim da je podelim. Na drugaciji nacin, ali cu se opet osetiti zivlji nego sada. Zivot izmedju proslosti i buducnosti, zivot u sadasnjosti..nema nista gore. Svako jutro kada se budim, u polu-snu pozelim dve stvari: "Da se vratim nazad", i "Da preskocim sve ovo". Do nekog srecnijeg perioda.. Do momenta kada ce Pongo opet biti pored mene.

Dalibor Kokic