Šta je to što povezuje Gebelsa, Ždanova, Makartija, Vučelića, Šešelja, Gorana Matića i Službe za informisanje SNS?

Jezik.

Zastrašujući, nemilosrdni  vokabular kojim se služe kad opisuju svoje političke oponente. Neprijatelje, u stvari, jer oni nemaju protivnike. Sudeći po onome što izgovaraju i pišu. Nema drugačijemislećeg do kriminalca i veleizdajnika, i nema kazne do najteže.

 или  Газда Маркова нечиста крв 

Крв и сперма. Ерекција и револуција. 

Кама и слобода. Некој почна...

Дејан Дуковски, Маме му ебем кој прв почна 

Iz Amsterdama sam se vratila za BG autobusom. Putovanje redovnom autobuskom linijom iz Holandije za Srbiju traje 29 sati i do bola podseća na film "Ko to tamo peva", samo 72 godine kasnije i na dužoj relaciji (1760 km). Doduše, vozilo je moderno i ne kreće iz zabiti kao u scenariju Duška Kovačevića, već iz Amsterdama. Ali, cilj putovanja je isto Beograd, a i putnici liče, kao da su ispali iz vremeplova.

"Ti nisi normalna", kažu mi moji. I još "kako si preživela".

Nedavno je Rodoljub Šabić na blogu u kom se spominje Kafka, ovde<< Da stvar bude zabavnija desilo se da dobijemo odgovor, doduše ne od Jozefa već od medija, u našem slučaju od B92 i Večernjih novosti, ali odgovoru se u zube ne gleda.

 Kad je već tako ne gledam u zube nego u suštinu, od jutros svi kanali komunikacija zajednica, kako FLOSS-a tako i Piratskog pokreta krenu da bruje, čude se ljudi. U tekstu koji je B92 preneo od Večernjih novosti, a tiče se zaštite podataka o građanima i njihove, eh, zloupotrebe,  a glavna uloga dodeljena jeRodoljubu Šabiću. Sam tekst ima zabavan antrfile, može se pregledati >>>ovde<<< pa oku pažljivog čitaoca neće promaći ime Piratske partije Srbije.

I think it's a good policy to hold off a bit with negativity

Kažu da je nedavno počela kineska Godina zmije.

To me podseti na Ćosićevo Vreme zmija, na koje sam, sasvim slučajno, naleteo na Vikipediji,  na srpskom jeziku (Пишчеви записи 1999-2000: Време змија).

A Dobrica Ćosić može biti, pomislih, dobar gost autor. Znam da je bilo dosta negativnih komentara u prvom delu ovog bloga (Pro et contra), kada sam nastojao da se usredsredim na Ćosićevo književno stvaralaštvo. Za neke je to bila prilika, ne mareći za njegove knjige koliko ni za lanjski sneg (les neiges d'antan),  da iskažu svoju gorčinu prema Ćosićevom (ma koliko kratkom) političkom angažmanu u Srbiji krajem prošlog veka.

 

Danas mi je stigao mejl iz gradske televizije. Studio B. Marketing na vezi. Kažu, ako Beogradski festival igre želi da na svoj tv spot u trajanju od samo 14 sekundi, stavi logotipe sponzora koji ukupno traju dve sekunde, onda spot ne može da se tretira povlašćenim, već mora da se plati po punoj ceni... Avaj, fantastično... Hvala im.

Poslali ljudi i cenovnik, onaj isti po kome se tarifira politički marketing. Kažem im ja da mi ne prodajemo ništa, nemamo tezgu, partiju, odnosno da balet nije komercijalna vrsta, da je to gradska stvar, vrhunska kultura, da je u pitanju Beograd, publika... Ma, ne znaju. Nisu čuli. .... Hvala im.

Beogradski festival igre vec 10 godina donosi pred beogradsku publiku - najbolje svetske baletske i plesne produkcije. Ne znam ko prati balet, igru, kulturu, umetnost, ali oni koji prate znaju o čemu govorim. I za one koji nisu poznavaoci baletskih prilika, kvalitetno trajanje jednog brenda, u bilo kom segmentu delovanja (ne daj Bože u kulturi), zahtevna je i odgovorna rabota, baš kao i njegova aktuelnost na domaćem i svetskom tržištu.

Bruje žice na gradskoj i državnoj gitari o Generalštabovoj sudbini a čuju se i neki zvuci stručne, arhitektonske javnosti iz terce, arija je stara i note se slušaju već neku godinu ali sada je dostignut kreščendo i para uši jer je šeik ubacio žeton u ariston mada se uočava da je tekst promenjen, dopunjen i ima tamo novih reči koje se inače sreću na auto otpadima o čemu svedoči iskaz Birokrate u ulozi pomoćnika direktora u Direkciji republičkoj za imovinu koji glasi da stari auto ide na otpad ako je popravkja skupa pa se posle na auto pijaci ne dobije dovoljno para u odnosu na uloženo u generalku. O zaštićenom kulturnom dobru Birokrata nije govorio jer možda i nije znao da se o tome radi ili ga je bilo briga što tom staležu i priliči.

Umrla je Tanja Petrović. Urednica »Politikinog« sajta. Nekadašnja novinarka Studija B, B92 i urednica »Samizdata« koja je tu izdavačku kuću digla na noge...bila je i gradska ministarka za kulturu...njenog lica i glasa ćete se setiti, jer su bojili Beograd, naročito u vreme kada je u njemu živela dobra muzika i nastajale legende.

 

 

 

Edit: Komemoracija će biti održana u "Politici", u ponedeljak u 15 časova. Kremacija će biti u 17 časova, na Novom Groblju. 

 

Retko mi se dešava da od šoka i tuge ne mogu da govorim ceo dan. Danas je taj dan.

 

 

 

 

 

 

FUDBAL - uputstvo za upotrebu

Zaista je teško napisati bilo šta o fudbalu, a da ne izazove podozrive komentare. Šta se to desilo pa da jedna, bez svake sumnje veoma lepa igra, postane sinonim za nešto prljavo, nečasno, pokvareno, zlo. Sve negativne društvene pojave, bez mnogo muke, mogu se naći pod svodovima stadiona. Bukvalno sve: narkomanija, prostitucija, kocka, rasizam, nasilje, krađe, ubistva, otmice...

U vreme kad smo smislili da napravimo Idole, Srđan i ja bili smo bili izgubljeni negde u meandrima Instituta za patološku anatomiju Medicinskog fakulteta, na drugoj godini. Provodili smo vreme u salama za obdukciju, pa nagnuti nad mikroskope posmatrali preparate bolešću izmenjenih tkiva, sve vreme očajnički tražeći mogućnost da otkrijemo ima li života van formalina u koji smo bili zagnjureni. Pravljenje new wave benda bio je odisaj frustriranih studenata, a i sledeći korak, u kome Srđan iz izvesnosti svoje buduće lekarske karijere zastrani na FDU, gde upiše režiju, možda još i više.

 

Sa fizikom sam se, priznajem, odavno posvadjala. Ali mi je istorija stara prijateljica. Imam svoje heroje. Da sam kojim slučajem živela u Beogradu 1. juna 1892, tiskala bih se na železničkoj stanici medju ministrima, profesorima, omladincima, radnicima i seljacima. Gurala bih se sva srećna da ugrabim jedinstvenu priliku i vidim Nikolu Teslu.

Grad je pozornica gde se mnoge i različite scene spremaju za moguće nadolazeće događaje koji se menjaju začuđujućom brzinom i množe, prepliću se i ne poštuju redosled ni po vremenu nastanka niti po važnosti, pa je oku građanina po nekad teško da ih sve primeti a kamo li da ih zapamti. Ali ipak kad se sve sa vremena na vreme pregleda, razvrsta i složi po nekom, kakvom takvom redu, ostanu kao sasvim vidljive samo tri osnovne scene a kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje originalne, ali ipak samo neka vrsta replike. Jedna je stalna, dugo stoji i za nju nekada napravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i prepoznaje i spominje: Kalemegdan sa kulama i posle dodatim Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, Ratno ostrvo i obale Dunava sa druge strane gde grad još nije kročio, preostale šume na Košutnjaku i tu su scenske i scenografske promene spore, događaji iz gradskog života ih ne dotiču često. Druga vrsta scena su gradski blokovi na dorćolskoj padini, Neimaru, Zemunsko središte ili urbana matrica Novog Beograda gde su scenografske promene u skadu sa gradskim potrebama što izaziva promene koji svaka nova generacija građana može da primeti. Treća vrsta scene su one posvuda, povremene, često promenljive.

Na latinskom, poznatije i raširenije ili na grčkom Ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα, reči su koje se pripisuju Sokratu. Mudrost mudrog čoveka! Treba biti potpuno operisan od sujete i biti krcat znanjem da bi se izrekle ove ili nalik ovima, reči, da bi ja, ti, on, ona, mi, vi, oni, one...mogli dopustiti da izađu iz nas na videlo, da zvuče istinito bez i jedne, ljudima svostvene, mrlje ili čak i svesne/podsvesne mistifikacije u cilju sopstvene promocije.

Znam da ništa ne znam, je samo kratka verzija meni draže razrađene, proširene, sveobuhvatnije...: Što više znam, svesniji sam koliko toga ne znam...koliko je beskrajno moje neznanje, nepoznavanje stvari i pojava, relacija, mutnih a nikad razrešivih, skrivenih i otkrivenih ali nepojmljivih...

 

Veljko Kockar, an all-but-forgotten cartoonist from pre-WW2 Yugoslavia, was the creator of the Kaktus Kid, a Disney-inspired hybrid of man and cactus. After liberation of German-occupied Yugoslavia, the newly established Communist government denounced Kockar as an enemy of the state and, without a trial, shot him as an allegedly Gestapo agent.