http://youtube.com/watch?v=gxziQAgWrmU&feature=user

ISCRPLJUJUĆI STOKILOMETARSKI MARŠ PUTEM SREBRENIČKIH IZBJEGLICA 1995. PRERASTA U MEĐUNARODNI SUSRET POKAJANJA I SOLIDARNOSTI

Srebrenički marš sućuti putem masovnih grobnica

Na putu dugom 101 kilometar koji su prevalili od protekloga utorka ujutro do četvrtka navečer, sudionici marša vidjeli su 41 novootkrivenu masovnu grobnicu. Pronađena je tek polovina nestalih, oko četiri tisuće tijela. Još toliko ih nema. Tu su negdje, pod nogama hodača

Nerado i retko pričam i pišem o kolegama. Rado i često pričam sa njima, bar sa značajnom većinom onih sa kojima me povezuje još nešto osim puke činjenice da se bavimo istim ili sličnim poslom i koje srećem prilično redovno. Svoje kolege, pre svega one starije, pokušavam da poštujem kad god uspem da nađem razlog za tako nešto.

To skoro-pa-pravilo važi za sve, a uvek važi za one sa kojima sam nekada radio i prošao neke dobre i loše dane, prijatna putovanja, svakodnevnu nervozu, obične poslove, sjajne prilike, svađe i saradnju.

Neću ni sada puno o kolegama

Vec tri nedelje Pancevom hara bauk. Bauk naslovnih strana lokalnog lista "Pancevac".

U kasno popodne 27. juna na kioscima u gradu pojavio se, kao i svakog petka, omiljeni lokalni list. I sve bi bilo u redu da se na naslovnoj stranici "Pancevca" nisu pojavila (zamislite) dva muskarca, koja setaju gradom.

Stigli posle tri sata - Minhen - Wörthersee. Jezero je ogromno, idelano za letnji odmor. Ono što se oduzima dah je boja jezera - smaragdno zelena boja. Valjda je zato lepo i izgleda još veće.

Ovde mnogi stanovnici Austrije i Nemačke provode svoj letnji odmor jer je dovoljno toplo za kupanje a noći su prijatne. Hoteli su praktično na plažama ili na samoj vodi i izuzetna je ponuda hotela, privatnog smeštaja, pansiona.

Mi smo ovoga puta dosli da pratimo našeg druga Nikolu Tošića na takmičenju za IRONMAN

Razgovarajući sa raznim ljudima, u više navrata, dolazio sam do teme rada iz Srbije za strane firme, od strane pojedinaca koji takav posao mogu sebi da obezbede (što ne mora biti ni tako komplikovano, kao što se vidi iz teksta Dušan R na linku u sledećem pasusu). Uglavnom se radilo o informatici – konkretno programiranju za strane naručioce. Upoznao sam jednog zemljaka iz Jagodine, informatičara, koji mi je rekao da je član nekog udruženja samostalaca i da dosta rade za strano tržište (on konkretno aplikacije za mobilne telefone), a da udruženje broji preko pet stotina članova (ako su lagali mene i ja lažem vas, voleo bih ako neko ima pouzdanije informacije). Upoznao sam mlade inženjere informatike koji bi želeli da rade samostalno za strane firme – u početku sami, a u perspektivi kroz firmu koju bi razvijali, ali ne znaju puno o organizaciji firmi i pravnim aspektima rada. Znam čak i neke kolege koji rade u inostranstvu, a razmišljaju o vraćanju u Srbiju, u slučaju da im je moguće da jednostavno (a legalno) nastave da rade za svoju tekuću firmu.

Gledajući po domaćim forumima, više puta sam nabasao na priču o freelance radu, problemima sa naplatom iz inostranstva i (polu-)legalnošću takvog rada, uključujući i ovaj, prilično „reprezentativan“ tekst Dušana R (DusanR) sa Elite Security foruma, koji toplo preporučujem za čitanje: http://www.elitesecurity.org/t288391-Freelance-Tutorial.

BH vaterpolo nekad ... nema sada

Kao tipicni pripadnik dijaspore uz malo koristenja prirode posla i poznanstava uspio sam vidjeti koju utakmicu Evropskog prvenstva u vaterpolu. Ovdje je poneko cuo za taj sport ali se ne sjecaju da su ga ikada gledali. Internet je upotpunio dozivljaj kao i pobjeda Crne Gore.

Piše: Boban Stojanović  

Text je napisan za sajt www.pescanik.net)

Ako mene pitate, 11.jula ove godine bilo je veoma sunčano i tužno. Teško da su takve konstatacije zamislive u svakodnevici, ali postoji toliko teško zamislivih stvari, poput zločina u Srebrenici, o kojima nismo nikada poveli dijalog koji je rezultirao razumnim zaključcima.
Ove godine, pomenutog 11.jula ukopano je tri stotine osam novoidentifikovanih ostataka srebreničkih žrtava. Iskopano isto toliko rupa u zemlji ispred kojih su, pod vrelim suncem Srebrenice, porodice - uglavnom majke, sestre, rođake, supruge i ćerke ubijenih - čekale tabute sa kostima. Iako ne odlazim prvi put, ipak sam prvi put sam otišao da vidim kako izgleda ukop. Na sahranama se uvek sklanjam onog trenutka kada čoveka polažu u zemlju. To je momenat za koji još uvek nisam sazreo. Seo sam negde van mezarja, preko puta iskopane jame, oko koje stoji desetak žena. Onim redom kojim tabuti dolaze, tim redom ih ukopavaju. Preostalo su još dva tabuta da bi na red došao onaj koji su one čekale. I onda, te žene, koje su do tada stajale i sedele veoma mirno, počele da pakuju stvari, da se pomeraju, da hodaju oko te rupe, kao u pozorištu, veoma koordinisano i ne smetajući jedna drugoj. To je bila neka čudna panika zbog trenutka na koji čekaju godinama. Tačnije trinaest godina. Dolazak onih koje voliš može da bude tako različit. Ta panika je bila veoma dirljiva. Kada su doneli tabut, žene su bile sasvim mirne, plakale bez ridanja, tek poneki cijuk - opet sasvim nezamisliva situacija. Pre nego što je tabut spušten u zemlju, starija žena, pretpostavljam majka, zamolila je mladiće koji su to radili, da obriše tabut od prašine. Obrisala ga je rukom, u nekoliko poteza - tabut sa kostima je tako mali. Kroz nekoliko minuta bio je prekriven zemljom.

Mamo se ful dobr mel smo 1 trening da so ns mau preizkusl. Lepo se mejta. A mi napounis telefon da se vama bom lahko javljau. Uzivita dokler nas ni :)

Moja baba Kaja imala je kvočku. Lepu, ćilibarsku. Sa pozadinom u karamelastim, našušurenim, paperjastim gaćama, koje je ponosno šetala. Dotična kvočka je život provodila u sumraku, posebno za nju odvojenog prostora u štali. Iz bušne korpe, zapušene slamom, iz koje je ispadalo perje, povremeno

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Moja vam je Jaca jedno neobično biće. Onako vižljasta, kratke, najcrnje kose, vazda ozbiljnog izgleda, stalno deluje kao graciozna figurica iz nekih aristokratskih ormara, sakrivena iza onih stakala koji se samo sa strahopoštovanjem gledaju. Ona je moja naj, najbolja drugarica, jedna od onih za koje se u leksikonima iznjašavam sa: SSD! Jaca je mama devetogodišnjeg Mateja, ljubimca moje kćeri. Tačnije, moja dvoipogodišnja Pčelica je nasmrt zaljubljena u njega. Kad je tek počela da govori zvala ga je Kaka. U idućoj fazi

Prema anketi koju je radila Virgin Media, a koju je objavio Sky News, za najbolji britanski film svih vremena proglašen je film "Četiri venčanja i sahrana". Engleska romantična komedija sa primesama drame, rušeći stereotipe da takvi filmovi moraju biti ružičasti, zapravo pokazuje da ljubav tera ljude da rade i neke glupe stvari. Holivudski scenaristi, režiseri i producenti imaju mnogo toga da nauče u ovom delu koje je napisao Richard Curtis, a režirao

Pre nekih 10-ak dana sam imala na kursu jednu devojku koja je do najsitnijih detalja apsolutno kopirala sve što ja radim. Sve vreme kursa sam morala strogo da vodim računa šta radim, kako se ponašam, šta govorim i sa kime razgovaram o čemu. Odmah mi je bilo jasno da će svaki trenutak proveden sa ovom devojkom biti moj ultimativni test. Moje ime će stajati na njenoj licenci i ja ću biti ta koja je odgovorna za sve dobro ili loše što ona uradi kao ronilac

Bila sam u Stokholmu, Waltic Conference, prva u nizu kazu organizatori: pisci prevodioci novinari. Lici na PEN susrete, mada je ovo ogranizovala svedska akademija. Bilo nas je  mnogo i iz celog sveta. Iz Srbije je doslo nekoliko nas, mada su mene svrstali kao belosvetsku trandzu sto i jesam. Na bedzevima je pisalo Serbia and Montenegro: Neke su izbrisale Montenegro , neki Serbia, ja oba i napisah politicalidiot@yahoo.com...

Ovde se Knjizevnost tretirala sa veliko K: iako sam rokerka moram da priznam da je bilo potresno kad su neki pisci onako ozbiljno pricali o the power of the words.

Mnogo

Na jugu Etiopije zivi pleme Hamar. Ima ih 15 do 20 hiljada i bave se stocarstvom. Privukli su paznju "Nacionalne geografije", time i moju zbog rituala bicevanja mladih devojaka. Naime kada momak posatje muskarac, da bi se dokazao, on mora da preskoci krave. Njegove sestre i mlade rodjake, da bi ga "zaduzile" moraju da budu bicevane. 

Oziljci od bicevanja zalog su za eventualnu pomoc kasnije u zivotu.

Devojke u ritualu ucestvuju dobrovoljno i izazivaju sopstveno bicevanje. Cudo? Kad su tako naucene i vaspitane. 

Cela prica ovde

Pričam sinoć na Exitu sa nekim ljudima i ne veruju mi kada kažem da nisam uopšte, ali baš uopšte, u toku sa političkim dešavanjima u zemlji. Nemam pojma ni od prilike šta se dešava. Domaće dnevno-političke vesti nisam gledala/čitala/slušala jedno dva meseca, baš uopšte. Do te mere da dok prebacujem programe uhvatim džingl za vesti, na sekund pomislim "hajde makar da čujem naslove", čujem nešto kao "izjavio je danas" i već u sledećoj sekundi ipak prebacim na Nacionalnu geografiju. Ali pazite, ovo "danas" nije uopšte nebitno, nije to zezanje da li je izjavio danas ili juče. A najviše volim kad mi kažu još preciznije da li je izjavio jutros ili u podne, pre ili posle ručka. Jel podrignuo pre izjave ili nije.

Evo sinoć mi prijatelji govore nešto kao Boris Tadić, Seka Aleksić, Palma, vlada... I da vam kažem, tako mi zvuči da sada još manje želim da znam.