Nedelja  po podne. Dosadno do zla boga na drugom spratu Televizije Beograd. Nema događaja. Urednik dnevnika pretura po starim reportažama „Iz regala“.

 Mrtvo more. Jedva su sklepali par  agencijskih vesti sa sve bajatim snimcima iz naše dokumentacije. Čak i na „našem ratištu“ mirno. Lagano se valjala 1992 godina.

Obrazovanje - to je ono što ostaje, kada je sve naučeno zaboravljeno!
Beres Frederik Skiner

(naslov bloga je takav zato to sam prije više od godine Tasi rekao da namjeravam da napišem nešto o obrazovanju, a to je isto kao da sam obećao) 

O Šangaju postoje mnoge zablude. Puno ljudi, naročito oni izvan Novog Sada, misli da se Šangaj nalazi negde u Kini. Zabluda! Svaki stari Novosađanin zna da je Šangaj u Novom Sadu. To je malo naselje od nekih 1800 ili 1900 stanovnika, preko kanala, kod rafinerije. Druga zabluda tiče se udaljenosti. Većina ljudi misli da je Šangaj daleko. Ni to nije tačno. Sa železničke stanice, odakle kreću mnogi gradski autobusi, pre ćete stići do Šangaja nego do Limana. Šangaj je mnogo bliže nego što se čini. Zabluda je i to da je Šangaj romsko naselje. Roma u Šangaju ima jedva petina, a najbrojniji su Srbi. Zabluda je i da je Šangaj vrlo neuređeno i zapušteno mesto. Ni to nije tačno jer je Šangaj jednako zapušten kao i svako drugo novosadsko naselje. Sem toga, Šangaj ima skoro sve. Ima školu, ambulantu, apoteku, poštu, crkvu, kafanu, piceriju, pekaru, nekoliko prodavnica i mesnu zajednicu. E u toj mesnoj zajednici sam radio dve nedelje pre nekoliko godina i tako, koliko je bilo moguće u tom periodu, upoznao ovo naselje. Na osnovu toga i mogu da tvrdim: Šangaj je sasvim isti kao i svaka druga mesna zajednica grada. Razlike postoje samo u nijansama.

Ulica za sedenje

Позивамo вас да присуствујете промоцији романа Филипа Грбића „Руминације о предстојећој катастрофи" која ће бити одржана у уторак, 20. јуна у 19.00 ч. у просторијама књижаре Плато (Кнеза Михаила 48).
Поред аутора, на промоцији ће говорити Мухарем Баздуљ и Никола Маринковић. Разговор о књизи модерираће Наташа Анђелковић.

Godina 1963-ća, kraj juna mjeseca, nekoliko dana do završetka smjene, ja u Smederevskoj bolnici. Dijagnoza: Upala oba plućna krila.

Idemo od početka. Prijavimo se moj mlađi brat, imao je 15 godina i ja nepunih 17 godina, za učešće u omladinskoj radnoj brigadi Budo Tomović za izgradnju autoputa Beograd Niš. Prođemo preglede i ja sam bio klinac a moj brat tek ali imali smo vezu, Slobo mlađi brat moje strine je bio komandir jedne od četa u brigadi, te ga primiše. Skoro dva dana, odnosno, dan i noć smo Ćirom putovali od Titograda do Sarajeva. Ko je putovao Ćirom

Mene nikad ni sa kim nisu razmenjivali, što im do dan danas oprostila nisam. Znam da smo se toliko selili da ni sami sebe nismo mogli da stignemo, takoreći smo bili u autorazmeni, ali ipak. A, baš bi bilo lepo da sam ja otišla negde, pa da je posle neko došao kod mene odnegde drugde. U cilju razmenjivanja različitosti, kako kulturnih, tako i svih ostalih.

Kad se samo setim odlične prilike zvane „Radost dece Evrope“. Jeste da je to bila samo polovina projekta razmenjivanja, ali je bilo baš divno da možeš da dobiješ gosta iz neke od zemalja učesnica. To ti je dizalo društveni rejting do nebesa. Pod uslovom da si imao krečnjačke laktove i krčmarsku glasinu. Jer su se samo takvi dočepavali gostiju iz inostranstva, što je tada imalo značaj gošćenja stanovnika neotkrivenih galaksija. Mene tu nije bilo. Valjda sam zbog toga kroz život vukla kompleks neostvarenog dobrog domaćina, zbog čega je prva ponuda razmene, u školi Prestolonaslednika nam, bila moja. Iz prvog reda sam vikala: „Daj dva!“ U tom slučaju Holandjanina.  

Број 3,5 милијарди евра има посебан значај за мене последњих година. Шта год ми радили и шта год да влада ради непотрошених 3,5 милијарди евра намењених финансирању инфраструктуре се не мења. Наводи се и у ваљаном контексту и ван њега и тај број као да живи свој независан живот. Како се мој мандат овде приводи крају и да је нама,

Ako zelite da za nesto manje od tri sata kompletno razbistrite sliku o tome sta se desavalo i sta ce se u buducnosti desavati vezano za svetske ratove, pogledajte remek delo Stenlija Kramera "Judgment At Nuremberg".

КОДЕКС ЖУТОГ НОВИНАРСТВА У САЛУНУ

            У средини „Нултог броја“, последњег романа Умберта Ека (1932 – 2016), аутора «Отвореног дела»,  „Имена руже”, „Фукоовог клатна”, „Прашког гробља”, „Историје лепоте” и „Историје ружноће”... есејисте, филозофа и лингвисте,  испричан је виц који вас, сам по себи, неће посебно одушевити.

            «Јаше каубој кроз прерију кад у једном тренутку зачује глас који му каже да оде у Абилин. Кад је тамо стигао глас се опет јави: «Иди у салун и све што имаш уложи на број пет на рулету». Каубој, опијен небеским гласом, тако и учини. Међутим, куглица се заустави на броју осамнаест. Глас му онда прошапта: «Баш штета, изгубили смо»».

            Кад прочитате роман сетићете се тог вица и схватити да се он може „читати“ и као Екоов  ироничан коментар последњих пола века историје Италије и Европе: Баш штета, каже Еко, изгубили смо „верујући речима превртљивих политичара и лицемерних црквених кругова, „небеским гласовима“ тајних служби и мистериозних ложа, опљачкани кроз корупције и непрестане обмане јавности“, у чему новине и новинари имају значајног удела.

Priznacete..nije bilo bas tako...

Najezda raznoraznih jezika po Knez Mihajlovoj. Vodic sa nasih prostora koga ubrzano prati nekoliko desetina amerikanaca u poodmaklim godinama, standardno obucenim u sorceve-bermude veselih boja, sa obaveznim kacketima i zivahnim pokretima iako sa po kojim kilogramom viska. Kinezi koji kao da su zamenili cuvene japanske turiste, potpuno odusevljeni jure ka Znaku ? ....usput promase Sabornu crkvu i staju ispred osnovne skole tik pred crkvom.Slikaju. Neko im ipak pokaze crkvu. Jure niz ulicu, slikaju sada crkvu. Odose posle trkom

U poslednje vreme me jako mrzi da pisem, a imam dosta toga da kazem. Pocinjem da se preispitujem (ili je u pitanju lenjost) ... sta ce ti to da lajes, boli te patka, neko ce se uvrediti, mozda nije vredno truda, ko ce sad da se preyebava sa dezurnim bilmezima sa bloga i td.

Za košarku sam se prvi put zainteresovao negde 1968. godine zbog rodjaka Ede koji je igrao . Počeo sam da treniram u Lokomitivi iz Mostara. Prvi trener Tofa Bajgoric. Naravno na Kantarevcu.

Tako da sam za vreme Svetskog Prvenstva u Ljubljani bio već potpuno zapaljen za taj divni sport. Idol mi je postao Ljubodrag Duci Simonović ( mada je u uskoj konkurenciji bio i Stane Dolanc :)

Pošao sam na fakultet, prestao

Piše: Rodoljub Šabić

Pre sat dva stigne mi sms. Aleksandar Đokić, novinar iz Niša, podseća me da sam nekad bio njegov gost na NTV, kaže da sad radi na nezavisnom City radiju i portalu. I pita da li bi mogao da me pozove za kratak komentar.
Odgovorim mu, razume se, da može. Javi se i kaže mi da se zanima za informacije u vezi sa lampionima koji su u Nišu isečeni zbog parade povodom Dana policije. Lampione grad Niš ponovo postavlja, njega zanima, a nadležni u gradu odbijaju da kaži, kolika je cena radova i da li ih i zbog čega plaća Niš.
Kažem mu, da bi,