Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.

Ne ubiti drugog čoveka je moralni imperativ i, uz kanibalizam i  incest, tabu star koliko i ljudsko društvo. I pored svih tabua ljudi su se oduvek međusobno ubijali, ponekad jeli jedni druge, a neretko seksualno opštili sa bliskim krvnim srodnicima.  I dok je kanibalizma gotovo iskorenjen, a incest  sveden na  zanemarljive statističke veličine, ljudi se i danas, bez obzira na sve tabue, religijske, moralne  i zakonske sankcijeu, ubijaju nesmanjenom žestinom.  Upravo  zbog toga je homicid jedna od najvećih i večitih tema religije, filozofije, umetnosti i nauke. 

Bila sam nedavno na gerijatrijskom odelenju Kliničko bolničkog centra Zvezdara, gde sam suočena sa nezamislivo turobnim prizorima. U poznim godinama ljudi nemaju puno izbora. Kada im pozli, njihovi najbliži obično zovu hitnu pomoć 194, a po ustanovljenoj dijagnostici, pacijenti završe na Gerijatriji. Tako je i moj ćale tamo dospeo. Smešten je na intenzivnu negu u lošem stanju, priključen na aparate, dobio je infuziju, urađene su laboratorijijske analize, obavljen mu je ultra-zvučni pregled... Stari je u poodmaklim godinama, slične krize je uspešno prebrodio nekoliko puta zadnjih godina, nismo bili previše iznenađeni, ali je prvi put dospeo na gerijatriju KBCZ. On je prevalio devedesetu, na izmaku je života, ali smo uvek bili optimistični i verovali da će se izvući. Do skoro je bio vispren i pokretan, bolesti su ga srećom dosad zaobilazile, ali je popustio pod bremenom godina u prirodnom procesu postepenog odumiranja.

Pozvan da održim seriju kratkih predavanja o pticama Dunava, danas sam se obreo na sađenju drveća i otvaranju Supernatural parka na Adi Huji. Grupe “gorana”, u proseku od 7 do 37 godina, smenjivale su se kod tornja za posmatranje ptica, a ja sam im predstavljao značaj i vrste IBA područja Ušće Save u Dunav. Lako, isprva.

Drugo predavanje je isto kao prvo, treće.. ma da li sam vama već to rekao, ili sam to pričao onima pre? Četvrto predavanje, uh, šta sam vam rekao? Nisam to prethodnoj grupi? (Mislim da bi mi najlakše bilo da sam osmislio četiri različita predavanja, za svaku grupu po jedno.)

Utisak dana: "Došao sam u Novi Sad da srušim mađarske ustaše što teraju Tomu da potpiše za Kosovo."

(protestant iz Mladenovca)

 

Sad u nedelju su izbori u susednoj Hrvatskoj, doduše za Evropski parlament, što bi mi promaklo, da nije posebno interesantno da se Piratska stranka Hrvatske ne nalazi na ponudi ovih izbora, što je regionalno gledano, za Piratski pokret veliki korak napred. Odmah me je zainteresovalo...

Kako piratske preko evropskih granica nesmetano sarađuju, a i internet je imun na granice, naš Piratski pokret se aktivno

Iako sam odrastao u tz dobrostojećoj porodici, naravno, bilo je boljih i lošijih godina, i  mogao sam biti skoro ceo život izdržavana osoba, ja sam od rane mladosti želeo i hteo da imam svoju kintu. Ovog puta ću izostaviti hazardne igre iako sam neko vreme mogao sasvim pristojno da živim od njih i baviću se onim što se uobičajeno naziva, poštenim  poslovima.

Prvi od takvih poslova bilo je tromesečno, za vreme školskog raspusta, branje voća na plantažama 13. Jula. Moja dva najbolja druga Garo, Puco i ja smo u cik zore počinjali sa branjem bresaka i pažljivim slaganjem u za to određene kašete. Na naše ogromno zadovoljstvo, društvo su nam pravile devojke iz Dalmacije, tz sezonke.

               Na žalost, evo još jedne neprijatne teme, još jednog primera nečijeg nedostatka sluha za potrebe osoba sa teškoćama u razvoju.

               Reč ima Mala Mama:

Nakon govora predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića na debati u Ujedinjenim nacijama koju je organizovao Vuk Jeremić, ispred Haškog tribunala postavljena je Fontana želja. 

Često me poznanici, kada saznaju da radim u Britanskoj ambasadi pitaju šta to Srbi i Britanci imaju zajedničko. Uz osmeh, nabrajam neke od prvih asocijacija koje se tiču sličnih interesovanja naših dveju nacija: smisao za humor, muziku, dobre koncerte i kreativnost mladih ljudi. Mnogi od nas su odrasli uz Leteći Cirkus Monti Pajtona, Mućke, Alo-Alo, a da ne govorim o muzici, The Beatles & the Rolling Stones, Led Zeppelin, The Sex Pistols, Clash, Joy Division, The Streets, David Bowie, Radiohead...

da

Današnji Novojogurtaši su u usponu, a njihov protivnik u haosu i međusobnoj neslozi. Pajtić je onomad, kada su stvari stale propadati, napravio stratešku grešku ne formiravši Demokratsku stranku Vojvodine; na taj način je vezao Vladu kojom rukovodi za stranku koja se raspada, a ne za novu snagu koja nastaje.

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču