Kada kliknete na "pošalji komentar" pa se ništa ne desi, verovatno imate ili problem sa internet vezom ili sa autorom bloga na kom ste želeli da činodejstvujete.

Ja nekako mislim da je kod mene ova druga situacija u pitanju. Pažljivo izučavavši žitija Prepodobnog Virtuelnog Vasilija Mirotočivog, dođoh do spoznajne iluminacije da treba  (u nedostatku drugih opcija) ovde da okačim ono što je Onome namenjeno. Jer - (nekako, svakako, svakojako)... Reč mora da nađe put

Dozvolite mi da vam predstavim jedan svoj komentar, u malo proširenom (i, ovaj put - neizbrisivom) izdanju:

"Da bi doneo odluku, presudi; da bi presudio, budi razuman; da bi bio razuman, donesi odluku" - možda petlja u ovoj "logici" i nije najočiglednija onima koji veruju više od drugih, pa nemaju petlju nego liniju koja polazi od verovanja, možda sam je ja pogrešno preveo, možda nije petlja nego spirala, ali tu je negde i petlja, petlja, petljica, kao u onom cirkusantskom cilindru gde vešti momci, ili devojke, voze motore ili mala kola u krug.

Čudo oko tog verovanja (sad više nisam siguran da li sam već pisao o tome i u svom blogu negde, ili samo u komentaru kod Čera, komentara se sećam, godine mi zbunjuju pamćenje zbunjeno od rođenja) je što možemo da ga uključujemo ili isključujemo po želji (tj ko ne može baš u nekom zadatom trenutku može da se obuči da to radi) sa neverovatim i iznenađujućim rezultatima!

Jednog dana je u radnju na Yonge Street-u u koju je retko ko ulazio ušao jedan muškarac.

Valjda sam sve spakovala. Nemojte me mrzeti, ne idem na more... And we're rolling, rolling, rolling on the river. Listen to the story...

Muškarci sa sitnom đecom već otišli, a nas dve radile, pa im se pridružujemo ujutru. Plan je da se na plaži toliko raširimo da ne može niko drugi da pristane. Znam da zvučim kao kada neki rimski vojskovođa, pripremajući taktiku napada na Asterixovo selo kaže:"Plan je sledeći: ulazimo u selo, osvajamo ga, izlazimo iz sela", ali i moja veština ratovanja za sopstvenu plažu jednostavna je i efikasna.

O svemu treba razmišljati.

 

 

 

Osim sto je sumrak dosao tek posle ponoci, a svanulo vec oko cetiri ujutro, nista mi u glavi nije govorilo da sam negde drugde osim u svom krevetu. Pogled na ormar, zid i kofer na podu me podseti da sam opet daleko od Kanzasa. Jos nam niko nije javio kada se leti za daleki istok, pa mi pade na pamet ideja da obidjemo Moskvu, dok jos imamo vremena. Posto smo smesteni negde ko zna gde, naci put i raspitati se kod lokalaca za centar i Crveni Trg je polako prelazilo u nemogucu misiju. Posle nekog vremena sam shvatio da se na ruskom to ne izgovara kao kod nas -  Crveni trg, sto je u mnogome otezalo dalje snalazenje. Nadjemo negde u blizini vezu mini busom do nekog njihovog centra zvanog Medvedkovo. A odatle na metro sve do strogog centra. A metro ovde - prica za sebe. Mozda na drugim linijama voze neki noviji i lepsi vozovi, ali mi smo usli u voz kao iz Tarantinovih filmova!

 

Noć me je stigla u ......Srbiji, moj Preradoviću! Da me je noć stigla, ni po jada, nego mrkli mrak, tmuša, prstpredokomnevidiš, crnilo da crnje ne može biti (a može!), ponor pakla domaće proizvodnje, koji ne samo da preti nego dela i rabotuje.... I da je jedna noć! Ili dan. Preživelo bi se, preduralo. Ali ovo sestro, brate, rode, traje i ne vidi i ne nazire mu se kraj!

Najvažniji zadatak ministra finansija je da čuva naše pare i da ih ne da ministrima bez kompasa, diletantima i galamdžijama. I da traži podnošenje računa. Najvažnija rečenica ministra finansija treba da bude: NE DAM PARE.

Ја сам чудо видео:
зец коло води,
лисица га двори.
На лисици перце,
на курјаку звонце.

Ја сам чудо видео:
ћуран баби воду носи
у решету на рамену,
а ћурка јој тикве сади
на дрвету на камену.

 

Autor: Rodoljub Šabić

            Birokratska inventivnost u kreiranju raznoraznih načina za maltretiranje građana definitivno ne zna za granice. Taman pomislim da me s tim u vezi ništa ne može iznenaditi a suočim se sa nekim novim „originalnim" doprinosom.

            Najsvežiji primer je juče, na moj e-mail, pristigla žalba jedne sugrađanke sa Voždovca. Ona je, naravno, prethodno podnela zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja Poreskoj upravi. U zahtevu je od „poštovanih" tražila raspon vrednosti kvadratnog metra građevinskog zemljišta i stambenih zgrada  u ulici... utvrđenih u postupku utvrđivanja poreske osnovice na prenos apsolutnih prava u 2011. i 2012. godini.

Bugari su već imali prestolonaslednika za premijera pa se nešto nije proslavio ali mi nismo Bugari, možda kod nas bude uspešno.

Evo prođe i 50 dana od izbora a vlada se i ne nazire. Ko god poveruje u žvake tipa da se ozbiljno razgovara o programima, da su u pitanju vrlo studiozni i pricipijelni strategijski pristupi kako bi građanima u narednih pedeset godina bilo bolje taj je naivan. Samo onaj ko kratko pamti ne seća se da su nam od početka raspada Jugoslavije nudili šečerleme, te kad pobedimo biće svima konačno bolje, svoji na svome, pa onda kada oteramo Miloševića cvetaće slobode, blagostanje i demokratija, a zapravo narodu i Srbiji je bivalo sve gore i gore dok samo nekima sve bolje i bolje do bezobrazno dobro.

Neka vas niko ne zavarava i laže, natezanje oko vlade je zapravo međusobno natezanje stranačkih vrhuški ko će koga više da nategne a da onaj ne oseti.

U poslednje vreme sve više slušam priče o vrednim i poštenim ljudima koji su ostali bez svojih kuća, stanova ili kompletne imovine, a glavni razlog su njihovi sinovi ili nesreća koja je njih lično zadesila.

Zelenaši

Prva asocijacija na zelenaše su mi američki horor filmovi u kojima vampir ne može da uđe u kuću dok ga neko ne pozove unutra. Znači, u ovom slučaju, dok im se neko ne obrati za pomoć. Pravdaju se ljudi raznim razlozima: te imao sam jasnu ideju kako da vratim, te bilo je pitanje života i smrti i ko zna šta još. Svim svojim poznanicima uporno ponavljam:

Autor: Rodoljub Šabić

U petak zateknem u poštanskom sandučetu obaveštenje o „neuspelom" pokušaju uručenja preporučene pošiljke. Poštar je navodno pokušao da je uruči, pa me pošto „nije uspeo" obaveštava da sam mogu da podignem pošiljku, u pošti, u narednih pet dana. Ceo dan je neko bio u stanu, poštara je verovatno mrzelo da se penje po spratovima, bilo mu je jednostavnije da svoj posao završi u prizemlju i prepusti ga meni. Ali, ništa strašno, pošta nije daleko, nije problem da sam odem po pošiljku.
U ponedeljak ujutru to i uradim. Postojim malo u podužem redu, na kraju dobijem pošiljku. Pošiljalac - Uprava javnih prihoda grada Beograda.