Danas sam zanemela kada sam cula da je preminuo Marko Zivić.

Sve sam se nadala izguraće, mlad je, ali me je ta vest potpuno zaledila. Prošle nedelje Neša, danas Marko.

Ja se, evo,  javno priznajem plašim da uđem u autobus, samoposlugu, da odem na posao zato što ima ljudi koji negiraju kovid.

Ti isti idu po raznim vračarama, energetskim tarapeutima i traže način da ih on zaobiđe, dok gledaju YouTube klipove i obrazuju se učenjem medicine kroz teorije zavere.

Volim i ja SF, ali ne u realnom životu gde postoji ova bolest.

Ako pogledamo unazad

Već dvadeset četvrta izjava da ćemo Srbe na Metohiji i Kosovu braniti ako zatreba. Te izjave duboko potresu zapadni svet, samim tim i albanske, tj. prištinske policajce koji nastave još-dan dva da tuku Srbe, a onda uplašeni zbog upozorenja poslatih sa bezbedno udaljene govornice u Srbiji odustanu, po planu. I tada mi shvatimo da je pobedio mir.

voleo bih da sam zemlja

            Voleo bih da sam zemlja, ne država, ne domovina, zemlja.

Ili drvo ili voda.

Ovih dana mašina za sušenje otkazala poslušnost, neće okreće bubanj i nekako smrducka.
Malo joj cinculirali i obavila šta je trebala, al se ozbiljno kvalifikovala za reciklažu.

Nebojša Milenković, "Savršen antitalenat za sreću", Erotsko psihološki triler, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021.

Jedina prava ljubav je ljubav prema Bogu, izričiti su crkvenodostojnici svih crkava a pre svega Katoličke i pravoslavne provenijencije. Iako nereligiozan, sklon sam prihvatiti ovakvo stanovište ali nekako ne do kraja, jer mi na pamet padaju rječi Gospoda našeg Isusa Krista: Voli bližnjeg svog kao samoga sebe! Voleti, ljubiti, ljubav, daklem, prema Sinu Gospodnjem, je takorekuć jedna od vrlo značajnih sugestija ako ne i zakona koje je propisao.

Sveti Avgustin, inače meni neomiljena osoba, za divno čudo, izrekao je nakoliko veoma prihvatljivih misli o ljubavi:

nista vise ne asocira od hrane na dom i toplinu od domace supe. nema takvog osecaja za neka druga jela, bar ne u toj meri, dopusticete,kao kad kuca zamirise dok se sprema a napolju pljusti ledena kisa. tanjir supe ne samo sto okrepi telo nego je dobra i za dusu. smiri te. ima slican efekat zagrljaju.

Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.