овако, када плеоназмом насловим саставми, будем уживцима затечен, мис’им . . о чем’ би’ ја то ум’о пажњу читалаца намамити мого.додуше пабирака има . . . вазда. свакодневна двосмисленост игрорека којима смо сведоци ,посебно оних давни, ишколе, а по присету, ево прибележених , просто се намеће

.

Idemo danas, da se ne zaboravi! Ponesite puno dobre volje, želje, osmeha, nade...

               U stvari, već dugo imam na umu da napišem par pričica o dobrim ljudima koje sam sretala silom (ne)prilika, primorana da šetkam po raznoraznim čekaonicama i ordinacijama. Nakupilo se tu podosta materijala, ali nikako da privolim sebe da sednem i uobličim ta iskustva u nešto što bi bilo čitljivo. Sve se nešto femkam, pa kao, ne umem, pa kao ne znam kako bih... A zapravo sve vreme grešim dušu o ljude o kojima je vredno pričati, jer rade svoj posao pošteno, profesionalno i čak, na momente, i daleko bolje i humanije nego što im to stroga pravila profesije određuju.
               Na žalost, i ovog puta ću tu temu zaobići.

 SVAKA SLIČNOST SA SRBIJOM JE NAMERNO IZOSTAVLJENA

 “Društveno odgovorno poslovanje je stalna posvećenost poslovnog sektora da se ponaša etično i doprinese ekonomskom razvoju, dok u isto vreme poboljšava život svojih zaposlenih, njihovih porodica, zajednice i društva u celini.”

Making Good Business Sense, Richard Watt, World Business Council for Sustainable Development, 2000.

Društveno odgovorno poslovanje je koncept upravljanja koji uspostavlja ravnotežu između ekonomskih ciljeva i angažovanja kompanije u društvu.

Novak Đoković igra za svoje 40 ukupno i 11. uzastopno Masters finale, a u svojih preko 50 polufinala na turnirima Masters serije ovo mu je prvi put u karijeri da je najstariji među učesnicima. Koliko je ovo neobično govori i činjenica da je na preprošlom Mastersu u Parizu bio najmlađi među 8 četvrtfinalista. U stvari, kad malo razmislim, najinteresantniji podatak mi je da ne postoji niko mlađi od Novaka ko je ikada osvojio turnir iz Masters serije! Nekada su mladi teniseri dominirali, a sada su se vremena promenila, pa su i žene najbolje u 30-im :)

Bili žena i ja prošle nedelje u Novom Sadu. Pored poslova koje smo morali da obavimo želeli smo i da vidimo drage nam i mile ljude, da se prodružimo i pitamo za junačko zdravlje. Ipak, moram da kažem da je na najprvljem i najprevashodnijem mestu bila naša želja da

Sto na sredini sobe. Slabo svetlo čini da se stvari u sobičku jedva naziru. Između stola i kreveta, već odavno nameštenog za spavanje, mališan vadi knjige, sveske i razne olovčice iz torbe. Kleči na patosu i slaže stvari u malu komodu. Majka se kreće od rešoa do stola. Po improvizovanoj kuhinji. Napred, nazad. Stolnjak. Tanjiri. Kašike. Slanik. Polovina hleba u najlonskoj kesi. Šerpica. Kutlača. Lonče za kafu u kojem se guraju dva obarena jajeta. Nož za hleb.

– Hajde…

Majka vlažnom krparom čisti sudoperu, rukom kupi mrve i ubacuje

To nije baš slika. Više crtež, malo olovka malo tuš. Na kartonu koji sa zadnje strane ima fleku, od nekog lepka mislim. Nikakav poseban karton. Sa one strane gde je slika je ona bela podloga, a sa druge strane ona obična, boja kartona. I fleka, naravno.

...danas na Kališu.

Podrška štrajku!

Ne podnosim kako neodgovorni i nelustrirani političari formata Vučića i Dačića pokušavaju da slome

Dan sesti i sedmi, 11/12. oktobar

*

Buđenje s pogledom na Himalaje. Kroz prozor koji gleda na jug vidim masiv Anapurna a kad otvorim vrata na suprotnoj strani sobe, ugledam strme litice Čula Himalaja, visoke oko šest i po hiljada metara. Na toj slici, one su u pozadini, dok se u prvom planu nalazi zid od mrkih cigala obrastao u puzavice sa cvetovima jarkih boja. Uzgaja ih gazdarica hostela u maloj bašti unutrašnjeg dvorišta. Taj kontrast između roze, lila, žutih i crvenih latica duž zida iza kojeg su bleštavo bele planine deluje nestvarno kao u scenografiji za film po nekoj bajci. Juče mi se prvi put javio taj osećaj da sve ovo zapravo nije stvarno i, evo ga, gde me ponovo obuzima kako sam otvorila oči.

Ove godine Bad Religion obelezava trideset godina od osnivanja. Za mene to je bio najbolji punk-rock, hard core band.

Ne znam zasto, ali to je bilo tako. Mozda zbog pevaca Grega Graffina, pre podne profesora sa UCLA a uvece punkera na stejdzu. Ili zbog Breta Gurewitza sjajnog gitariste. A u stvari zavoleo sam ih zbog KST, srede i tadasnjeg Off-line programa gde su svirali domaci hard core bandovi, a mi, kasni tinejdzeri tih ranih devedesetih lecili tugu u Definite Choice,