Ovaj poslednji udarac glavom u saobraćajni znak stop je zaista prelio čašu. Skinuo sam povez sa očiju i svetlost dana, iako je tog prvog trena smetala očima naviklim na mrak, došla je kao olakšanje.

“Juley, I’m done for today”, odgovorio sam kratko, a kraj rečenice “with this shit“ sam ipak zadržao za sebe.

Pružio sam joj povez što sam imao preko očiju: ”Evo ti blindfold, a evo i štap ako želiš, slobodno se zabavljaj, ja više ne mogu”.

“Dalibor, imamo još sat vremena”, odgovorila je Juley, al' boja glasa

Govor episkopa Irineja i inicijativa da se konačno izvrši popis žrtava ratova 90-ih ali i 2.svetskog rata, su dve glavne poente ovog posta.

Danas je episkop Irinej u Novom Sadu progovorio o nečemu o čemu se SPC retko ili nikako nije izjašnjavala, a i kad se izjašnjavala ostavljala je utisak naklonjenosti jednoj strani. I kao što je to kod nas  uobičajeno, biće  pohvaljen od jednih i osuđen od drugih. Za jedne će biti konačno glas razuma iz SPC, a oni drugi će ga nazvati komunjarom.

Davno su svi narodi Evrope unutar sebe i u odnosima sa drugima rasčistili sa 2. svetskim ratom, popisali svoje žrtve, odali im i zajedno odaju dužnu poštu i po tom pitanju niti se dele niti svađaju. Jedino je u  Srbiji to i dalje izvor podela i svađa, a razlog je upravo što nije rasčistila sa samom sobom, pa ni popisala žrtve niti zna njihov broj. Još je veoma malo živih bivših četnika i partizana a neki od njih se više i ne sećaju na kojoj strani su bili. Međutim,

Prikazanje srBske retorike ... I ZAPAD I ISTOK I NA SVE STRANE DOBRO JUTRO ... 

...  sve jedno koja zagrize, istočna ili zapadna ... plivanje i plutanje u mestu sledi ...

   E,  htedoh prvo da vam pošaljem razglednicu iz realnosti ( za one koje se ne sećaju to je ono malo prostora oko monitora ) , pa sam se setio da nema svrhe da vam razglednicu iz realnosti šaljem na monitor jer onda nećete gledati realnost...hmmm...ali svakako buljite u monitor - a to nije zdravo. ...hmmm...ukapirO sAM

*P.K. - Političarski klub

Kažu da u Srbiji bar pola stanovništva navija za Crvenu zvezdu. U dva najpopularnija sporta, košarci (duže) i fudbalu (unazad nekoliko godina) nema CZ (Crvena zvezda, sram bilo onoga ko pomisli drugačije) nema neke rezultate. Tačnije potpuno je inferiorna u domaćim takmičenijma dok je u evropskim beznačajna i slaba i izaziva čak i kod navijača u boljem raspoloženju podsmehe i sprdnju. Između dve sezone rukovodioci kluba-klubova se junače i najavljuju pohode na titule, Evropu i šta sve ne.

Posle prvog susreta sa realnim stanjem (prve dve, tri utakmice) ti isti rukovodioci zaboravljaju svoja obećanja, pominju neke objektivne okolnosti i subjektivne slabosti, prodaju dva, tri igrača, smene nekolike trenere i kažu: „Sledeće sezone dolazimo mnogo jači i uzimamo titule , haramo Evropom, naše ime će biti poštovano svuda...." To se ponavlja već godinama. Navijači, i sopstveni i protivnički, klub zovu , u zavisnosti od sporta , KK ili FK „Sledeća sezona".

Jedan od najboljih delova mog posla jeste to što sam koordinator Chevening (Čivning) programa stipendiranja u Ambasadi.

Politički rad je, bez obzira na to što je veoma uzbudljiv, ponekad veoma frustrirajući - nekada protekne mnogo vremena dok promene ne postanu vidljive, ili dok ne počnu pozitivno da utiču na živote ljudi. Ali kada ste u prilici da nekoj mladoj, talentovanoj osobi pomognete da stekne bolje obrazovanje to ima trenutni efekat, kao i dugoročnu podršku planovima za karijeru.

Zbog toga sam veoma srećan što smo ove nedelje pokrenuli proces prijavljivanja za Chevening stipendije za 2013/14. akademsku godinu. Kroz ovaj program, sledeće godine će Vlada Velike Britanije za nekoliko srpskih studenata finansirati odlazak na master studije u Britaniju - pokrićemo troškove školarine, putovanja, viza, kao i životne troškove.

    Upravo gledam teniski meč Jelene Janković i Ane Ivanović na "Porše"turniru u Štutgartu. Obe su motivisane za pobedu.Iz prikrajka ih posmatra plavi Porše.

Pitanje koje najviše muči investitore na Beogradskoj berzi jeste da li ima svijetla na kraju tunela koji prati kretanje srpskih akcija? Jedan od važnijih faktora za izlazak iz tog tunela, koji je i ranije karakterisao domaću berzu, je veoma slaba likvidnost našeg tržišta. Čak i u najboljim berzanskim danima veoma rijetko se dešavalo da promet nekom akcijom bude veći od milion EUR dnevno (osim kada su bile u pitanju dogovorene blok transakcije). Ovih dana smo svjedoci da je ukupan dnevni promet akcijama oko tog iznosa, što u svjetskim razmjerama ukazuje na mikro

sam za mašinom, šila sam.

Ovaj blog će pokušati da ukaže na nepravdu koju je sistem velikih izdavačkih kuća SFRJ naneo pionirskim domaćim stvaraocima elektronske muzike s kraja '70-ih i tokom '80-ih godina ignorišući njihovo postojanje i stvaranje.

Foto: Mira Zdjelar

Jednog vrelog i prašnjavog tropskog popodneva moj kubanski poznanik (recimo da se zove Hugo, imena ponekad pomažu da priča lakše teče) i ja prolazili smo kolima kroz Marianao, čija je 114. ulica, glavna saobraćajnica koja zapadni deo Havane povezuje sa aerodromom, još uvek bila sveže okrečena za Samit nesvrstanih, tog u svetu zaboravljenog i marginalizovanog pokreta koji još uvek zauzima vrlo važno mesto u kubanskoj spoljnoj politici. 114. ulica podsećala je na pozorišne kulise. Pošto su tuda prolazile gotovo sve delegacije Samita, sve oronule kuće u njoj sveže su okrečene u živopisne boje - zelene, žute, plave, sve zamislive. Naravno, čim se sa glavne ulice skrene, decenijama stari i ofucani, nekada beli malter, odvaljuje se sa onoga što je ostalo od zidova. I tu, ipak, ljudi stanuju.