Helsinki leži u velikom zalivu, na ušću reke Vantaa u Baltičko more. Kao i na mnogim drugim mestima uz more, uz obalu je obilje malih ili većih ostrva, stena ili rtova. Samo u Turkuu, na primer, ima ih negde oko 5000! Veliki broj ostrva je međusobno i sa kopnom povezan trajektima, a do većih se stiže i preko mostova. Usput, Finci su veliki zaljubljenici mora i pogotovo jedrenja, pa je u kanalima i prolazima oko ostrva uglavnom živo kao na autoputu. Prirodno, osim u zimsko vreme, kada se more zaledi. Tada se brodovi izvuku na suvo, a ne retko je zima tako jaka da se do ostrva stiže peške, pa čak se i kolima može preći preko debelog leda.

Ostrva su veoma čudna. Sva vire najviše nekih desetak metara iznad mora, dok dubina vode dolazi do pedeset pa i više metara. Kao da se neko igrao sa stenama i zemljom i ostavljao dovoljno da se vidi iznad mora i da ljudi mogu da se nasele.

Tvrdjava Suomenlina izgrađena je tako da je povezala šest malih ostrva koja su se nekako našla na strateškom mestu na ulasku u zaliv u kome je današnji glavni grad Finske. Mnoga ostrva i stene dalje prema otvorenom moru i nekoliko njih dublje u zalivu nisu imale takav položaj, te su na njima "samo" privatne kuće, letnjikovci ili svetionici.

... (изборни) графит у Помпеји “ти упијајући воду вероватно си већ потонуо” - Помпеја, кандидати за Дуумвират у години ерупције Везува (79.г.

Grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: “Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan.

Budući da je od brojnih opcija u praksi vrlo teško izabrati optimalnu određeno društvo može biti zadovoljno ako se umanji mogućnost da brojne relevantne odluke (koje utiču na budućnost date zajednice), koje su političkog i samim tim diskrecionog karaktera, budu neoptimalne. Pravilno određivanje šta su prioriteti jednog društva, biće operacija koja će imati manje šansi za neuspeh pod uslovom da odluke donosi sveznajuća i dobronamerna osoba. Međutim, jedna osoba teško da može imati takav intelektualni i obrazovni kapacitet da nepogrešivo procenjuje koji će od mnoštva

Za dva dana Srbija ulazi u drugu deceniju od petooktobarskih promena koje su obećavale demokratiju, prosperitet, evropsku perspektivu, visoki standard, zaposlenost za sve i sve, sve, sve najbolje, baš kao u novogošnjoj čestitki.

Iduća godina biće  predizborna, a možda i izborna pa su  opravdana upozorenja  da stranke vladajuće koalicije, ukoliko se stvari drastično ne promene, na sledećim izborima čeka debakl,jer bi siromaštvo, beda, nezaposlenost i sveopšte nazadovoljstvo mogli  da okrenu glasače opoziciji. Lično mislim da bi, s obzirom ko je opozicija,  to tek bilo katastrofalno.Svaka ozbiljna analiza bi moralo da prvo sagleda objektivno gde smo, a to nije teško, pa onda zašto smo tu gde jesmo, ko je odgovoran i šta se mora uraditi odmah da se eliminišu sistemske greške. Nema narod baš mnogo od toga što će mu neko obećati da će 2050.godine živeti bolje jer je to neproverljivo i nepoverljivo. Dakle, Srbija ulazi u predizbornu 2011.godinu sa nimalo ružičastim startnim pozicijama, a evo samo nekih:

Jedan od najemotivnijih trenutaka u mom sad već dugom skautskom veku dogodio se na Svetskoj skautskoj konferenciji, održanoj 1996. godine u Oslu. Bila je to prva svetska konferencija na kojoj smo učestvovali, na kojoj je ozvaničen naš povratak u svetsku skautsku porodicu. No, nismo bili jedini - nekoliko drugih organizacija takodje je zaslužilo prijem. Medju njima je bila i skautska organizacija Palestine, kojoj je dodeljen status akreditovanog člana. Ovu odluku podržala je i Federacija skauta i skautkinja Izraela, što je bilo ključni trenutak u donošenju odluke u prijemu jer se ona može doneti isključivo uz saglasnost zemlje koja je punopravni član UN.

Prilikom rasprave o predlogu za članstvo, za reč se javio Amos Ilani, medjunarodni komesar Federacije skauta i skautkinja Izraela. Njegov govor bio je jasna poruka podrške palestinskoj braći. Mada izgleda formalan, bio je tako emotivan i očito izgovoren sa dubokim ličnim uverenjem. Cela sala je prosto vibrirala od njegovih reči. Aplauz je trajao 10 minuta.

Gradonačelnik prestonice i Podpredsednik vlade namerili da dovedu konačno Beograd na obalu Save (o Dunavu ništa nisu rekli mada i tamo ima nekih obala) što je nesumnjovo dobro i korisno za grad. I nisu prvi, njih dvojica se upisaše u dugi niz onih koji su to hteli ali su ih razne nedaće u tome omele. Još je Gospodin Broz imao takve namere u povodu Nesvrstanih, pa je bio Beograd za Treći milenijum, naravno neizostavno se umešao i onaj Mrkonjić sa Europolisom, ima i još nekih ideja i pokušaja ali ko će svega toga da se seti, bilo je urbanističkih konkursa, radila je na tome i Akasdemija nauka i mnogi drugi ali sve se pokazalo neučinkovito. Ipak posle svih tih pokušaja, projekata sa maketama i studija ostalo je materijala od koga bi se ako se ozbiljno prione poslu mnogo toga moglo i sada primeniti, kao neki polaz a da ne bude kao uvek u nas – ajde sad sve ispočetka, pre nas ionako ništa nije bilo.

A ne treba zaboraviti i ono najvažnije što reče svojevremeno Gospodin Škalamera da će se taj silazak na reke teško desiti jer se Beograđani vode boje a posebno reka, genetska stvar postala vremenom jer su sve nevolje odvajkada sa reka dolazile i gradu štetile.

Razgovor dva uvažena dužnosnika od pre neki dan me je podsetio da  sam pre četiri godine pisao o Savskom amfiteatru, pa da podsetim kako je to bilo.

Autor: Rodoljub Šabić

Danas sam potpisao rešenje kojim se nalaže Kliničkom centru Srbije - Institutu za ginekologiju i akušerstvo iz Beograda, ul. Višegradska 26, da bez odlaganja a najkasnije u roku od pet dana od dana prijema ovog rešenja, obavesti N.M., da li poseduje tražene informacije u vezi sa novorođenčetom (muško) od majke N.M. i oca N.V., odnosno dokumente iz kojih se može saznati: ime i prezime osobe koja je preuzela telo umrlog novorođenčeta; datum kada je navedena osoba preuzela telo novorođenčeta; datum, mesto i naziv ustanove/ime i prezime osobe kojoj je Institut za ginekologiiju i akušerstvo prosledio telo umrlog novorođenčeta posle izvršene obdukcije, kao i da joj, ukoliko takve dokumente poseduje, kopiju istih dostavi poštom.

Iz uvoda u Memoare jednog pokojnika (Pariz, 14.april. 1846; prerađeno izdanje 28. jula):

Kako nisam u mogućnosti da predvidim trenutak svoje smrti, a pošto je u mojim godinama svaki dan više čista blagodet, ili pre patnja, osećam se obaveznim da ponudim nekoliko reči objašnjenja.

Četvrtog septembra, imaću sedamdeset osam godina (1846 godine). Krajnje mi je vreme da napustim ovaj svet koji sve brže napušta mene, i učinuću to bez žaljenja.

François-René de Chateaubriand

Pozajmio od Pol Ostera iz knjige Knjiga

 

Гледам ономад у Финској, иде аутобус, на станици инвалид, стаје аутобус, излази возач, помаже инвалиду, и наставља даље. Следећа станица: наилази на бициклисту, стаје аутобус – излази возач, убацује бицикл, улази бициклиста – и замислите, нико се не нервира, сем мене, као да се ништа догодило није.