zašto je kultura pogubna za pojedinca

kulturni kavez

Mislim da nas je naš kulturni algoritam strpao u kavez. Najsnažniji faktor ovog virtuelnog, a u mnogim slučajevima pride i samoinicijativnog pritvora je gubitak memorije. Uporediću vam to kroz klasnu prizmu. Lakši slučaj, klasno na višoj poziciji, prolazi kroz vrata sa rešetkama daleko od mesta na kom obitava, recimo kolski ulaz, sto metara niz dvorište, te unutar vile, svog polja bivstvovanja, nema jasnih naznaka pritvorenosti, nema podsećanja. Dok sa druge strane, teži slučaj, živi iza prozora koji gledaju na prometnu ulicu sa koje neko može lako da uskoči i odnese mu materijalne vrednosti, jedini smisao takvog života, pa teži slučaj stavlja samovoljno rešetke na takve prozore sa spoljne strane, a da zaboravi na autopritvor sa unutrašnje strane kači debele zavese i ukida sebi makar pogled na prostor neograničene, ovo treba uzeti s rezervom, slobode. Nikome ne pada na pamet da trenira sebe da obraća pažnju na obične i sporadične ispade svesti koji mu pomažu da pregura takve pritvoreničke dane i noći.

Komedija je kad Vodja postane dopisni član Akademije.Tragedija je kad Akademija postane dopisni član Vodje! *

Narod je muškog, a inteligencija ženskog roda.Vodja mu dodje kao spontani pobačaj! * 

Srbija je tehnološko čudo: postala je najveća praonica novca u ovom delu Evrope!  *

Hrvati su imali više sreće: njihov Ćosić se nije bavio pisanjem,već košarkom! * 

Odelo ne čini čoveka, a uniforma narod! * 

Ko nema u glavi, ima u nogama, sa navučenim čizmama! *

Najpre

Autor: Rodoljub Šabić

Pre nekoliko meseci, na Ginekološkoj klinici u Kragujevcu posle porođaja preminula je tridesetogodišnja Anđelka Popović. Nju su iz Zdravstvenog centra u Kraljevu zbog visokog krvnog pritiska uputili u Kragujevac bez pratnje lekara, iako je prema nalazu zdravstvene inspekcije imala glavobolju i povremeno gubila svest. Njen suprug tvrdi da iz Kraljeva nije bila poslata ni prateća medicinska dokumentacija, što je dodatno otežalo rad lekarima u Kragujevcu. On zahteva odgovornost i pokušava da dođe do relevantne

                    Za  kreativnu blokadu čuo sam znatno pre nego što sam odlučio da postanem pisac. Znao sam da ta posebna vrsta bele kuge obično dolazi sa godinama. Pisac se vremenom zamori, iščile mu snaga i ideje, a ako nešto i objavi, zlurade mu kolege, po godinama mlađi pisci, sa zadovoljstvom konstatuju da je još jedan velikan pisane reči izlapeo. Bard se muči i pati, kune svoju sudbinu i, ako već nije do tada, oda se piću. Sedi po kafanama i u alkoholnoj izmaglici dosađuje gostima pričajući o svojim velikim nenapisanim književnim delima.

"No one is born hating another person because of the color of his skin, or his background, or his religion. People must learn to hate, and if they can learn to hate, they can be taught to love, for love comes more naturally to the human heart than its opposite."

         Stao sam ispred njihovih grobova i pokušao da zamislim tu fatalnu noć 22. juna 1963.godine. Ništa. Pokušao sam ponovo. Opet ništa. Moja imaginacija nije bila dovoljna. Ili sam ja loš pisac ili je ta misterija tolika da je neophodno imati maštu onog nenadmašnog, a ludog Edgara Alana Poa.

Prošle nedelje bili smo svedoci drame u moru, kraj obala Somalije, sa otmicom kapetana američkog trgovačkog broda Mersk Alabama. Ironijom sudbine, brod nije prevozio naftu, oružje, nove automobile ili montažne kuće, već hranu namenjenu izbeglicama u Keniji, od kojih su mnoge došle iz Somalije.

 Kako izgleda, rat sa otmičarima u Indijskom okeanu i Adenskom zalivu sada će eskalirati. Ove nedelje oteto je još nekoliko brodova, a pristalice poginulih otmičara najavljuju osvetu.

Pomorska piraterija je veoma

pred praznik rada o radnoj snazi ili o stezanju kaisa i tako to....

dakle skapirali smo: raditi vise, trositi manje i to je lek za „krizu".
(kriza o kojoj pisem inace nije ova svetska ekonomska. ona je samo ubrzala i eskalirala nase probleme - krizu koju smo sami stvorili pogresnim izborima pogresnih ekonomskih modela birajuci kosovo, evropu, nato, rusiju...).

napisao sam vec da je jedna od stvari koju je potrebno "stvoriti" radna snaga koja je jeftinija, mobilnija i edukovanija.

za novo lice bloga:

nova grupa, novi spot...

Srk ...

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti ...

Srk ...

Unuk za babu ...baba za dedu ...deda za Vladinu pomoć penzionerima ...povuci – potegni ...isčupaše 5 ooo dinara pomoći ...

Srk ...

Rasprava u skupštini povodom proteklih nemilih dogadjaja kretala se u granicama normale

Bilo je nekoliko komentara (prilicno zluradih) na moj prethodni tekst, a koji se odnose na izbor mog advokata u ovom procesu. Iako obicno ne reagujem na takve stvari istine radi a i zbog odgovornosti koju osecam kao korisnik ovog bloga  moram da napomenem nekoliko stvari pisuci novi tekst jer bi se ovo izgubilo u mnostvu komentara a vrlo je bitno.

Prvo moj advokat u procesu protiv Irineja je Biljana kovacevic Vuco obratio sam se  YUCOMU zato sto sam ubedjen da nema advokata u Srbiji koji bi ozbiljnije pristupio ovom procesu i zato sto stotine slicnih procesa stoji iza nje i

Kroz ovaj tekst  pokušavam da odgovrim na meni veoma značajna pitanja. Ko smo? Odlake dolazimo? Kakvi smo ljudi i zašto živimo?

Danilo Kiš, Saveti mladom piscu, 1984 

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima

Ukidanje viza gradjankama i gradjanima Srbije je istorijski dogadjaj, nagoveštavajući i ukidanje one grozne, a istinite maksime iz devedesetih: "Proleće je, a ja u Srbiji!"

Čestitam svim blogerkama i blogerima ukidanje viza, sa porukom mog omiljenog pisca:

 "Ponekad je putovanje lepše od odredišta!" (Servantes)

Dee Dee Ramone

Douglas Glenn Colvin 

18. Septembar 1951. -  5. Jun 2002.

Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.