Zima, Zima e pa šta je, ako j' Zima nije lav,

Zima, Zima pa neka je, ne boji se ko je zdrav.

Ma šta mi napriča dobri i pošteni Zmaju! Više bih voleo da po užarenoj Africi jurcam ispred izgladnelih lavova, nego da i jedan zimski dan proživim ovde i sada, bez obzira na zdravlje. I kakvo to zdravlje moram/trebam da imam da bih u BGD preživeo Zimu? Pazi sad! Pre samo pet dana je bilo - 5 a danas (23.decembar) si mogao komotno da se sunčaš na + 17, 18 stepeni poštovanog gospodina Celzijusa!  Čelične armature to jedva preguravaju a šta je

za trenera i kuku-a

Србија је оно што је остало, то је све очитије. Низ успешних референдума о отцепљењу од власти Београда резултирао је "независном" Србијом оваквом каква јесте. Наводници су ту с намером. Да смо некак сами дошли до закључка шта је Србија и каквом је желимо можда би неке ствари биле другачије. Повод за овај текс т је интервју америчког амбасадора "Новостима" у коме се поставља питање "Зашто Путин долази у Београд?".

Dok su u Srbiji, onomad, rušili socijalizam ljudi su znali da kapitalizam nije društvo jednakih, ali verovali su da svi imaju bar jednake šanse. Iz iskustva su znali da ni socijalizam nije bilo  društvo jednakih.  I u socijalizmu su oni na vlasti bili malo više jednaki od svih ostalih građana. Sigurno je, ipak, da nisu znali da će se tako mali broj Srba baš toliko mnogo obogatiti, a toliko velik broj Srba baš toliko mnogo osiromašiti. Jer, da jesu znali, možda bi 5.oktobra ostali u svojim kućama.

Moj prijatelj Milorad napisa Otvoreno pismo Đavolu a ja evo reših da se pozabavim vešticama. Nemam nameru da gušim I davim poštovano blogočitateljstvo, pokušaću u nekoliko rečenica, koncizno koliko god je moguce, da istresem iz sebe na videlo blogodana moj najintimniji stav prema vešticama. Neću se baviti mizoginim optuživanjem I tome sledujućim spaljivanjem istih u ranijim civilizacijskim dobima a bogami I do skoro. Neću se osvrtati

Гаврилов одговор на питање с другог блога постоји ли духовна еволуција човечанства:

Planirao sam da ovu nedelju počnem svojom pričom o poseti Šumadiji. Međutim, Ibarska magistrala je na mene ostavila takav utisak da će moja današnja tema ipak biti drugačija.

Ne vozim Ibarskom često. Samo kada mi se poklope obaveze u Beogradu sa odlaskom na vikend u centralnu Srbiju. Više volim, kao i mnogi drugi Vojvođani, da idem preko Fruške gore. Iskustva sa Ibarske su bila da ljudi voze nešto brže nego što sam navikao na drugim putevima po Srbiji, ali nije bilo stresnih situacija. Pri odlasku sam primetio bilbord na kome se reklamiraju pogrebne usluge, što me čak

Deo vesti sa B92.net:

Dragan Jovanović svojim sugrađanima pokušava da reši svakodnevne probleme u direktnoj komunikaciji preko opštinskog sajta.

Tako se, među pismima, nalazi i apel grupe građana, koja je zabrinuta jer se u njihovom kraju grada zvanom Torovi planira izgradnja objekata za građane romske nacionalnosti, čemu se oni protive i traže zaštitu gradnočelnika.

On im na to odgovara: "Poštovani sugrađani, delim vašu zabrinutost, pre svega za vašu bezbednost i uslove življenja u vašem kraju, a povodom izgradnje 10-ak stanova za socijalno ugrožene grupe, među kojima je i određeni broj Roma."

"Najpre, prijatelji, vaš strah je bezrazložan. Objekat će biti skroz na dnu opštinskog placa, odnosno, skoro do samog jezera. Vašu ulicu ćemo koristiti za dovoz materijala."

"Po završetku gradnje, napraviće se zid opasan pletenom žicom, tako da će fizički njima biti onemogućeno da se kreću Ulicom Rade Blagojević."

"Ja Rome u centru grada da ostavim ne mogu, novac mi je već jednom propao, više stvarno ne mogu da oklevam. Vama garantujem da nikakve neželjene kontakte sa njima nećete imati", zaključuje predsednik opštine Topola.

Vreme je novogodišnjih i božićnih praznika. Vreme je kada se valja setiti bližnjih – roditelja, dece, braće, sestara, familije, prijatelja, kolega... Mnogi još uvek upražnjavaju taj lepi običaj.

Nekada je slanje novogodišnjih čestitki bio značajan porodični dogadjaj. Već početkom decembra otpočinjale su pripreme: pravljenje spiskova, kupovina čestitki, odabir koje ćemo kome poslati, pisanje što lepših originalnih poruka, slanje.

Premijer Srbije  nije covek koji jedno prica drugo radi, vec je osoba koja uglavnom radi sve suprotno  od onog sto prica. I sa timm, kao ni zbog tog, ocigledno nema problema.

To sto Aleksandar Vucic nema problema sa  sopstvenim lazima je iskljucivo njegov licni problem. Medjutim,(nedostatak)  reakcije domace, ali i  strane publike na nekad stvarno notorne lazi srpskog premijera       jeste tema vredna analize.

 , Brisel je samo  nastavio sa svojom pragmaticnom  ulogom u kvazireformskoj predstavi u izvedbi vladeSrbije, ovog puta Aleksandra Vucica.   

Pre nekog vremena napisah kako sam nasred ulice napravila piruetu, tresnula, ustala, obrisala blato i nastavila se osmehom, kao da se ništa nije desilo... Sutradan, naletim na poznanika - nešto starijeg od mene - i u nekom laganom ćaskanju uz komplimente koje mi je podario, upita me:

''Je li... imaš li ti sa kim starost da dočekaš?''

''Nemam'' odgovorim kao iz topa.

''Računaj od sad da imaš.''

I počnem da

Ukoliko posmatramo naftne šokove u poslednjih pola veka, možemo utvrditi da postoji sledeća korelacija: svaki naftni šok biva praćen recesijom. Međutim korelacija ne mora da znači nužno i kauzalitet. Nekakva veza nesumnjivo postoji između naglog porasta cene nafte i ekonomskog usporavanja koje sledi, možda je u pitanju koincidencija ili možda skok cene nafte signalizira recesiju, a pravi uzrok krize zapravo leži negde drugde?

Da bismo ovo utvrdili pogledajmo kakav uticaj pad proizvodnje nafte ima na pad ekonomske aktivnosti. Mehanizam izgleda otprilike ovako (upozorenje - u pitanju je alegorija):

Pera, Mika i Laza žive na ostrvu usred mora. Pera je skuplja suvarke po šumi, Mika lovi ribu, a Laza piše pesme. Svakog dana Pera i Mika (na slici levo) vrše menjažu - drva za ribu, a Laza svakome ponaosob da po jednu pesmu i za uzvrat dobije drva od ribu od Mike. Svaki od njih, nakon menjaže, naloži vatru i večera. Pera i Mika čitaju Lazine pesme, a Laza smišlja nove.

"Oj Danilo, čedo moje drago,
sad me slušaj i upamti dobro:
na splavov'ma ne zameći kavge!  

Ako li me ne bi poslušao

otišla bi kola niza stranu!

Nisi Marko a ja nisam Sloba,
ostavku bih podneti morao
I Srbiju u crno zaviti!"

Cenim da je ovako nekako izgledala beseda koju je predsednik Vlade Srbije održao svom sinu a propos ponašanja na kulturno-umetničkim dešavanjima koja za omladinu i policijske generale priređuju ovdašnje ustanove kulture privezane duž savskih obala. No taj su roditeljski savet sem omladinca čuli i kleti dušmani te prionuli na svoj izdajnički rad koji je zamalo doveo do potpunog potonuća Srbije. No to se, eto, i Bogu hvala, ipak nije desilo. 

A šta se jeste desilo?

Posle dvadesetak godina u Beogradu ponovo svira Bob Dilan. Pomisao na Dilana medju Srbima me je uvek vraćala na scenu iz jednog od meni najomiljenijih ex-YU filmova – Tajvanske kanaste. Radi se o genijalnoj sceni na deponiji, sceni gde se srecu stari drugari Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) i Pedja (Petar Bozović). Belopoljanski je tu došao da bi pozajmio kljuceve od Pedjine mansarde, da bi tamo priveo svoju maloletnu ljubavnicu Vanju, a Pedja mu pominje da “Svira Dilan u Ljubljani”. I sta god bio sadrzaj tog