Čestitke

Vreme je novogodišnjih i božićnih praznika. Vreme je kada se valja setiti bližnjih – roditelja, dece, braće, sestara, familije, prijatelja, kolega... Mnogi još uvek upražnjavaju taj lepi običaj.

Nekada je slanje novogodišnjih čestitki bio značajan porodični dogadjaj. Već početkom decembra otpočinjale su pripreme: pravljenje spiskova, kupovina čestitki, odabir koje ćemo kome poslati, pisanje što lepših originalnih poruka, slanje.

A onda nestrpljivo očekivanje, željno pražnjenje prepunih poštanskih sandučića, sortiranje primljenih čestitki i njihovo postavljanje na kredence ili ormane tako da su one od najdražih uvek na najuočljivijem mestu, gde su ostajale dugo, dugo. Ponekad do naredne novogodišnje sezone.

Kupovina čestitki je bila posebna priča. Nekada su se prodajom bavili studenti, koji su tako značajno popunjavali džeparac. Još s jeseni oni su nabavljali čestitke, bezecovali dobra, prometna mesta, da bi onda odjednom početkom decembra svud po ulicama nikle sklepane tezge prepune različitih, svakom ukusu promerenih čestitki.

Mnogi su svoju kreativnost iskazivali baš kroz čestitke. Jedna od takvih, moja prijateljica iz mladosti Irena, primenjeni umetnik, razvila je svoj stil izrade minijatura sa motivima slatkih životinjica. Nedeljama pred Novu godinu dolazili smo kod nje i pomagali sečenju, lepljenju, pakovanju i distribuciji njenih čestitki.

Negde sa kraja sedamdesetih, pojavile su se UNICEF-ove čestitke. Pomerile su kriterijume i naterale nas da razmišljamo o stvarima koje na prvi pogled ne izgledaju važne, ali mogu da donesu mnogo onima koji nemaju.

A onda, običaj je polako počeo da nestaje. Način na koji medjusobno komuniciramo, a posebno otudjenost i kriza koja je najviše pogodila naš način života, ugasli su ovaj znak pažnje.

Poslednjih godina, najčešće se zadovoljavamo slanjem standardizovanih SMS poruka, pazeći da ih neposredno posle ljubljenja sa najbližima u ponoć hitro pošaljemo skoro svima koje imamo u adresaru svojih mobilnih telefona. Takodje, na raspolaganju nam je bezbroj pripremljenih poruka, fotografija, prezentacija koje lako skidamo sa Neta ili jednostavno prosledjujemo one koje smo upravo dobili. Ono što je ovde jedino važno je paziti da se ne pošalje poruka onima od kojih smo je dobili ili onima koji su je već dobili od istog pošiljaoca.

Ove godine, moja organizacija po prvi put je poslala elektronsku čestitku, umesto uobičajene poštanske pošiljke. Dugo smo razgovarali o tome. Preovladalo je mišljenje da tako štedimo papir i poštarinu.

Razmišljao sam danima o ovome. Kao što mi i samom već nekoliko dana stižu elektronske čestitke koje sve jednoličnije i sa sve manje pažnje otvaram i čitam, tako verujem da i oni koji su dobili našu čestitku takodje polako padaju u istu monotoniju. Istina je da smo nešto uštedeli, ali sam ubedjen i da smo izgubili. Izgubili smo osećaj pažnje, brige, toplu reč zahvalnosti, ohrabrenja, podrške.

Rešio sam, stoga, da već ujutro požurim u grad i barem onima do kojih mi je više nego stalo pošaljem pravu novogodišnju čestitku. U svoj ovoj jurnjavi i bezosećajnosti koja nas neminovno obuzima, barem ovaj mali znak pažnje može biti zahvalnost što postoje svi ti meni dragi ljudi. Bez njih, ne bih bio ovo što jesam. Kakav god da sam.