Pogledajte dobro ovu fotografiju. Ona je dražesan spoj lepote i užasa. Imam nekoliko prijatelja među slikarima i svaki od njih je ostao zadivljen pred ovim prizorom. Svakog je opčinila maštovitost formi detalja i suptilnost valera prefinjenih boja. Na fotografiji vidimo vrhunsko umetničko delo prirode.

Ali u stvarnosti slika prikazuje zaleđeni trenutak užasa koji vlada

Srdan

Bogdan

Radovan

Jovan

Mijuško

Boško

Mijuško

Pop Mirko ( 1717. godina)

Pop Luka

Pop Vuk

Petar

Zelen

Stanoje

Blagoje

Radoje

Petar

Branko

Srdja

I moja

This Valentine's Day, I was in Belgrade's Delta City Mall watching dressed up couples cooing at each other in the food court next to McDonalds.  Then we tooka few days off to visit my husband's family in Croatia and now it seems 800 youth are breaking various Belgrade McDonald's' windows. 

Watching events via TV and Internet while temporarily outside the country, I begin to wonder if our Serbia dreams will have to be delayed.  What does recalling ambassadors mean to the ordinary foreigner?  Will I need to get a Visa someday soon to visit my own home in Sombor?  Am I risking being

Gost autor: Marko Omčikus

istoričar umetnosti, savetnik u Republičkom zavodu za zaštutu spomenika kulture, bavi se zaštitom kulturnog nasleđa

Pričа oko Nаrodnog muzejа sve više podsećа nа onаj tip vicа u kome se nа krаju i Bog rаsplаče.

Sve je vrаćeno nа početne pozicije. Doduše, početne pozicije su postаvljene pre deset godinа, аli su u međuvremenu neke pаre

Evo već treći dan prolazim pored Sajma. A na Sajmu, Sajam. Knjiga, čega drugog.. Autobusi se ciklično pune i prazne na toj stanici. Gužva. Nervira me sve to. I ovako kasnim na posao. Baš me nervira. Dok ja ne odem na Sajam. Onda onaj svet napolju, svet prepunih autobusa, saobraćajnog zastoja, tmurnog vremena, taj svet više ne postoji. Postoje samo hale, pune ljudi, hale tople, zagušljive, sa decom koja se vrzmaju među nogama (ko još vodi decu na Sajam?), hale pune knjiga.. Novih, starih, viđenih, željenih, nepoznatih, smešnih, važnih..

Можда нисам ја тај који треба да пише на ову тему. Јербо, ствар може да испадне сасвим претенциозна. Нисам ни први који начиње ову тему. Но, листајући "Правопис српскога језика" Матице српске баш у тренутку кад ми у приватној поруци од пријатеља стиже једно разочаравајуће "поДпуно се слажем", једна ми је мисао прошла кроз главу: зашто ова значајна књига нема своје издање тамо где је најпотребнија - на интернету? Признајем да би мом пријатељу било неупоредиво мучније да, ако је и имао дилему у вези са гласовним променама (које сви с времена на време имамо), одговор потражи на једином правом месту, у књизи. Прво, можда нема књигу. Друго, можда му није при руци иако је има. Треће, можда му је напорно да је претражује на превазиђен начин. Даље, у 2015. години, у земљи Србији, далеко је већа шанса да ће оставити писани траг негде на интернету, у брзини, него на неком папиру, полагано, уз проверу лектора и коректора. Логично се онда намеће питање: да ли користимо модерне технологије адекватно? За који нам је мој интернет, и Гугл, и на крају крајева, рачунари и информатика уопште?

            U poređenju s milioničićima kojima nema ni traga ni glasa (vidi Autsajder 1-3), 150.000,00 dinara su male pare, ali mene najviše bole. Za zamenu svetla u učionici škola nema para, ali zato škola ima para za podvodna svetla za fontane, i neonke za akvarijume. Da ribe vide da plivaju, kad već deca ne vide da pišu.

             Kao roditelj koji je dao 500,00 dinara za zamenu svetla u učionici, postavljam pitanja: Da li su školama neophodni akvarijumi, fontane i vodeni zidovi, ako su u situaciji da nemaju novca za svetlo u učionici, tečne sapune i ubruse? Postoje li škole zbog akvarijumskih ribica, ili zbog dece? Spolja gladac, a iznutra jadac. Da se roditelj totalno iznervira.

Kapadokijska dobrodošlica

 23. mart

Kako putnik zna da je ušao u Kapadokiju?

Najpre po mnoštvu vulkanskog kamenja koje se nalazi svuda oko puta. Njive, bašte, šumarci -- sve je prepuno crnih, povećih komada stena.

Drugi pokazatelj je osetno zahlađenje. Kapadokija se naime nalazi na dve do tri stotine metara višem platou od Centralne Anadolije. I ne samo što je na planinama s moje desne strane i dalje debeli sloj snežnog pokrivača -- snega još uvek ima svuda na vrhovima preko dve hiljade metara -- nego što je vazduh britak, pa mi se čini da je još hladnije nego što zaista jeste.

Синоћ се у Лесковцу збила тиха револуција. Црвена. Без крви, али са много рањених. Без убијања, али са много мртвих (душа). Синоћ се у Лесковцу десило позориште. Дашак ветра. Синоћ се освајала слобода. Синоћ је слобода освојена. Чудан осећај. Осећај поноса, усхићења, задовољства. Како је то кад се човек поноси својим градом?! Синоћ сам то разумео. Синоћ сам волео свој град. Онако чудно, перверзно, похотно. Синоћ смо водили љубав – мој град и ја. Синоћ се у Лесковцу волела Србија – енергично, агресивно и болно. То код нас може да буде! 

Trajni i neprestani apeli i vapaji Sanje Ilić, saboraca iz kurira i drugih angažovanih medija i istomišljenika urodili plodom!

Sprečena bezdušna pljačka!

"Tijanin novac u humanitarne svrhe"

Beograd -- Porodica Tijane Ognjanović, koja je preminula ne dočekavši transplataciju srca, saopštila da će novac prikupljen za njeno lečenje biti dat u humanitarne svrhe.

Otac preminule Tijane, Nebojša Ognjanović, rekao je novinarima da je pred Prvim osnovnim sudom formalno-pravno završena procedura koja će omogućiti da se Ognjanovići novca odreknu u humanitarne svrhe.

Kralj alkohol

Sve priče o Rusima i vodki su tačne. Kad piju, piju svi: i muško i žensko, i staro i mlado. Ne smeta im ni četrdeset stepeni u hladu da dan započnu, ili preseku, vodkom.
Viđala sam pijance koji su toliko dozirani da padaju nakon dva gutljaja piva. Ne jednom, videla sam kako usred dana, na paklenoj vrućini, pijanci bauljaju ulicama i samo se negde strovale; a niko i ne pomišlja da im pomogne. Prisustvovala sam nekim scenama koje kao da su preslikane iz opisa naturalista, poput one kada se skoro obeznanjeni seljak, valjajući se na kočijaševom sedištu, zadnjim snagama upinje da bičem “ubije Boga” u nesrećnom konju koji istrajno vuče zapregu.

Posle srpsko-turskog rata 1876-1878 godine, razočaran odnosom srpske države prema ratnim invalidima, jedan poznati pisac je napisao priču koju je završio rečima "ovo je moj prilog".

Videvši jedan komentar na statusu moje školske drugarice iz Jagodine jutros, ja sam poželeo da napišem jednu takvu priču, ali o invalidima jednog drugog rata.

Priča je nastala u afektu, pa se izvinjavam svima koji znaju da nisam religiozan, iako sam dobio sve "pečate" SPC i čak pozivam komšije i prijatelje 9. januara uz odgovarajući protokol (kako zbog svoje supruge, tako i zbog svoga pokojnog dede, koji jeste bio religiozan). Trudim se da razumem o čemu se radi, koliko god mi ni sam protokol a još manje bukvalno značenje "priče" nisu previše bliski. Metafore i parabole, naravno, koristim, pošto nemamo mnogo boljih, posle milenijuma istorije u religiji - i tanke korice onoga što je iznad.

Dakle - ovo je moj prilog - prepisan sa Fejsbuka pre svega zato što mislim da je vreme da taj rat samih protiv sebe završimo, pa činim ono što je u mojoj moći da tom budućem - nadam se ne tako dalekom - miru doprinesem, kako znam i umem.

Da, da, svemir se širi i to već odavno nije vest. Sama ideja se pojavila kasnih dvadesetih godina prošlog veka u radovima Žorža Lemetra, Aleksandra Fridmana itd. - niko im nije verovao. Ali koju godinu kasnije Edvin Habl, slavni američki astronom i najveći astronomski osmatrač dvadesetog veka, to širenje je i praktično dokazao uočivši da crveni pomaci rastu sa daljinom galaksije (što ćemo objasniti u prvom delu priče o širenju - ovo je drugi). Prošlo je još neko vreme dok se teorija i praksa nisu uskladile a od tada se u školama uči da se naš svemir širi. Ali šta se zapravo širi i kako, to ponekad nije baš jasno.

Na samom kraju intervjua, publikovanom u nedeljnom izdanju dnevnog lista „Novosti" (28. XII 2014.), Radoš Bajić zlobno i nemoralno zaključuje: „...a Draža (Mihailović) je tragični heroj jednog naroda koji ga nije dostojan."

Da su u ovom sramnom zaključku pomenuti Nikola Tesla, Mihailo Pupin i Milutin Milanković, ni tada to ne bi bilo umesno niti bi odgovaralo istini. Ali, ovako ponižavati čitav narod, i to pominjanjem jednog kolaboracioniste i ratnog zločinca, za svaku je osudu. Istorija je odavno dala objektivnu i naučnu ocenu Draže Mihailovića kao komandanta poraženih

Ideja mi je bila da na mom blogu ugostim i one ljude i njihove tekstove  sa kojima sse mozda i ne slazem uvijek. Zato sam  ponudio  Wukadinu da bude moj gost. Drago mi je sto je gostovanje prihvatio  iako sam ostao uskracen za tekst  sa kojim se necu sloziti.

 O tome da li je pitanje kalendara  tehnicko pitanje ili  da li bi ga kao takvog trebali posmatrati za vas pise moj gost:

Wukadin

 Evo jedne prigodne teme, a to je kalendar. U ovo doba godine se poneko u „javnosti" (čitaj medijima, jer oni su na sebe prisvojili da su javnost) još pojavi dilema