I biće da mi zbog toga uopšte nije jasno šta znači:

Ovo je prvi klinički centar koji je u Srbiji ikada započet da je ikada završen. 

Ostali su započeti pa nikad nisu završeni ili su završeni a da nikad nisu bili započeti?

I još kažu da je ovo prva zdravstvena ustanova koja ima svoj heliodrom.To me posebno i neobično raduje. 

Još više me raduje što su, prema rečima onog Babića, konačno uspeli da spakuju Južnu Moravu u  Grdeličku klisuru, što nije mala stvar.

Pozivam vas da dođete na neku od putničkih tribina koje ću naredna dva meseca držati u pedesetak gradova na Balkanu. Iako je povod za moj dolazak objavljivanje nove knjige, ovo će biti putničke tribine na kojima ću govoriti o svom, sad već epskom putovanju biciklom koje je započeto 2011. kao krug oko sveta, ali se u međuvremenu pretvorilo u nomadski način života.

 Kako neko reaguje u odredjenim situacijama u mnogome zavisi od toga kako je nauchen. Kako se njegova sushtina vajala kroz odrastanje, chime je neko bio okruzen i kako je usmeravan. Da li su se razvile fioke u unutrashnjoj arhivi i da li su iskustva prijatna i bolna pravilno u njoj klasifikovana.

Da bi neko bio sposoban da pozitivno komunicira sa drugima i uspostavlja odnose u kojima je dominantna zainteresovanost i razumevanje, prvo mora da ima razvijen stvaran indentitet.

Svako

 

Dobili smo datum - 6. oktobar 2012. Za tu subotu je zakazana "famozna šetnja" u narodu poznatija kao gej parada. Zakazana, ali da li će se i održati?

Sredinom maja meseca od strane Organizacionog odbora Parade ponosa najavljeno je njeno održavanje za 6. oktobar 2012. godine, koju će pratiti Pride week festival u trajanju od osam dana. Parada će ići istom trasom kao i 2010. godine od parka Manjež, Nemanjinom, Masarikovom, do SKC-a. Organizatori su prijavili skup policiji i sada je reč na državi da li će je dozvoliti ili ne.

Ali, pre nego što počnem sa analizom pripremnih radnji za Paradu ponosa 2012, treba na brzinu podsetiti gledaoce šta se sve dešavalo u seriji zvanoj Parada u Srbiji.

 

     Pošto sam okupala i uspavala muža i decu, pristavih supicu za sutra i kao svaka prosečna srpska trudbenica i domaćica, reših da napišem blog, dušu da olakšam.

      Negde tu oko Nove godine upadoh u Zonu sumraka i nikako iz nje da se iščupam. Sve je počelo novogodišnjim bonusom koji smo rešili da uložimo u nekretnine: novi šporet, dvd plejer i fen. Obiđosmo silesiju prodavnica u potrazi za savršenstvom (čitaj - nešto što možemo da platimo, a čuli smo za proizvođača) i sve je izgledalo idilično. Dođosmo kući, kad u kutiji za dvd nema kabla. Eto, greške su moguće. Ne, ne možemo mi da vam donesemo novi, dođite  vi sutra. A, jeste, sutra je nedelja, vidimo se u ponedeljak! Šporet je bio sav ufalšovan u stiropor i celofan, ganc nov. Nisam pustila muža da izigrava električara, platila sam obučenog profesionalca da priključi kabl. Baš nam bilo toplo oko srca kad ga videsmo onako snežno belog, a o turbo rerni da ne pričam! Pristavih kaficu za majstora, a voda nikako da provri. Zato se druga ringla usijala. Iskusni majstor je postavio dijagnozu: pomešale se neke žičice, bolje da zovemo ovlašćenog servisera. Može, ali u ponedeljak. Do tada, kad uključiš donju desnu, radi gornja, ali to su samo finese. DVD smo im oteli već u ponedeljak, a za šporet smo malo popričekali, nedelju dana. Fen je besprekorno radio, sve neke jone skupljajući. Malo mi je sve to bilo sumnjivo, ali u duhu praznične velikodušnosti, reših da sve proglasim za nesrećan splet okolnosti.

Ja sam  jedan od onih tipiziranih, knjiških likova, koji su u osamnaestoj godini života bili komunisti.

 

17 godina. Najlepše letovanje u životu. Sve je najlepše u životu kad imaš 17 godina.  Letovanje koje je u moj život na neobičan način upetljalo jednog drugara i nikako da se ispetljamo već 15 godina... može biti, zato što nam je mnogo lepo... Tek, ovo nije ljubavna priča.

 

Ovo je priča o onome što sam saznala malo i mnogo posle.

"... а ја баш зато замишљено седим на прозору и гледам светла велеграда, изгледајући отмено и помало уморно, притом. " цитат

"... Обећала некоме другом трампу: музика за аутопортрет. ... " цитат

 

Među nekolicinom stranaca koji me prate preko Fejsbuka, nalazi se i Riki Li. Verovatno nikada nisam otvorila njegov profil, ali moguće je da sam lajkovala neku njegovu fotografiju - sa biciklističkog putovanja, dakako. No ono čega se sasvim sigurno sećam je da smo komentarisali iste objave cikloputnika na grupi Warm Showers. Preko jedne od njih - one koju sam ja postavila uoči ulaska u Maleziju a u vezi sa rutom koju sam želela da napravim kroz tu zemlju - Riki me je javno pozvao da budem njegov gost kada budem dopedalirala u maležansku državu Penang. Naravno, prihvatila sam.
Maleziju naseljavaju tri velike etničke skupine -- Malejci, Kinezi i Indijci, a što se mene tiče, potpuno mi je nevažno kod pripadnika kog naroda ću odsesti. Zapravo me je obradovalo saznanje da će me nakon Malejaca Radžija i Zula u Alor Setaru, te Indijca Afika u Bedongu, sada ugostiti i jedan Kinez. Ne samo što ću tako bolje upoznati Maleziju, već ću imati i više materijala za priče.

***

 и   пријатељима

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Romani-koje-izdavaci-predlazu-za-Ninovu-nagradu.lt.html

 

 Четвртак 26. 08. 2010. 

Много прљава и слана вода је била, уби ми очи а ни кожи не прија, те одох под туш на плажи.

Iako je Italija poput Srbije otrovana korupcijom i kriminalom, iako njihov premijer Mateo Renci ni malo ne zaostaje u demagoškim i obmanjujućim potencijalima za Vučićem, iako je tamošnja desnica od početka devedesetih veoma agilna u reviziji istorije i gušenju kulture sećanja, Dan oslobođenja od fašizma, 25. april (Festa della Liberazione), kao državni praznik obeležava se u svim većim i manjim italijanskim gradovima. Hiljade i hiljade Italijanki i Italijana svih uzrasta, političkih opredeljenja i socijalnog statusa na trgovima, u radosnoj atmosferi, proslavljaju dan pobede nad fašizmom.

Da ironija bude veća, upravo je Italija rodno mesto fašizma. Daleke 1919. godine Benito Musolini je osnovao fašističku stranku, da bi potom 1922, dakle 11 godina pre Hitlera, došao na vlast i kao diktator vladao Italijom sve do njene kapitulacije 1943. godine. Potom je vladao nacističkom marionetskom državom Republika Salo u severnoj Italiji do 27. aprila 1945. kada je uhvaćen i ubijen, da bi dan kasnije bio obešen za noge na glavnom trgu u Milanu.

Priča o atomu i njegovim česticama

Grci

Pitanje, od čega je napravljeno sve ovo što vidimo, pipamo itd... provlači se kroz istoriju i muči naučnike i filozofe stolećima. Zapravo već 2600 godina, jer ga je postavio još Tales iz Mileta koji je živeo u VI veku pre nove ere. Milet je bio grčki grad na obali Male Azije koji je ljudskoj civilizaciji podario prve filozofe i naučnike, a Tales je opet bio prvi među tim prvim filozofima i naučnicima. A bio je i prvi koji se ozbiljno zamislio nad pitanjem od čega je svet sastavljen, prvi koji je dao naučan odgovor na to pitanje i prvi koji je dao pogrešan odgovor. A njegov odgovor je bio - voda. Kamenje, drveće, konji, sve je to zapravo voda, govorio je Tales.

 

Danas taj odgovor izaziva naš blagi podsmeh, ali u suštini to nije bio tako loš odgovor, pogotovo kad se u obzir uzme činjenica da je u Talesovo vreme poznavanje prirode bilo sasvim oskudno i uglavnom pogrešno, i da se nauka tek čupala iz mitova, magije i religije. Sem toga, mi ni danas, 2600 godina kasnije, sa mnogo većim znanjem i razumevanjem prirode i zakona koji njom upravljaju, još nemamo potpun odgovor na to pitanje, pa je ono i dalje misterija.

Pre oko nedelju dana skoro nezapaženo je ovde na blogu prošla vest o smrti još jednog glumca iz stare holivudske garde, Majkla Saracena. Umro je boreći se sa kancerom, baš kao njegova koleginica Suzana Jork u januaru ove godine, i reditelj Sidni Polak pre oko tri godine. Red Batons umro je 2006. a Gig Jang tamo neke daleke 1978.g. od alkoholizma. Sa nama su još uvek, na sreću, Džejn Fonda, Boni Bedelia i Brus Dern. Pa, da se tim povodom setimo jednog dobrog filma.

Sada već pogađate da govorim o cast and crew   iz filma "Konje ubijaju, zar ne?" Sidnija Polaka iz 1969.g. po romanu Horasa Mekkoja, koji je već odavno ušao u filmsku antologiju.

 

    Znam da je malo izvodljivo da zaposlene mame u Srbiji ikada dobiju beneficirani radni staž. Ali, na momente mislim kako to uopšte nije nerealan zahtev: Svaka žena koja se u ovoj „ludari", gde se ekonomska i politička nestabilnost klackaju iz dana u dan, odluči da rodi, za mene je heroj!

Zato me čudi što je nedavna inicijativa Sekcije žena UGS ''Nezavisnost'' i Sekcije žena SSSS za izmene i dopune Zakona o Penziono invalidskom osiguranju, kojim bi se ženama omogućilo dobijanje radnog staža za svako rodjeno dete zaključno sa trećim, izazvala razne komentare, pa čak i negodovanje. Pa kome onda smeta što je inicijativa sindikalki predložena do trećeg deteta, a ne važi za četvrto, peto? Koliko znate žena koje rade, a imaju 3+ dece?

Javiše se odmah i neke braniteljke dece, koje tvrde da im je njihovo prvo važnije nego nečije treće i da ne vide što je toliko treće dete važno? A zaboravljate drage dame i muškarci, da bi trebalo da smo svi na istoj, roditeljskoj strani. Bar tako na to aktivisti Udruženja RODITELJ gledaju.