Autor: Davor Džalto

Situacija u Evropi danas je veoma dinamična, složena, zanimljiva i zabrinjavajuća.

Period mira, stabilnosti i prosperiteta, što sve jesu ideje u osnovi Evropske Unije, danas je, čini se, bar privremeno prošlost za najveći broj zemalja kontinenta.

Veoma je teško razaznati tokove i značenje istorijskih događaja u trenutku u kome se dešavaju. Smisao stvari se obično vidi samo iz budućnosti, kada smo u stanju da sagledamo ono do čega su određeni događaji doveli, ukoliko pri tome ne zaboravimo same te događaje i njihov kontekst.

Da je ovo obican aprilski teniski turnir, jutro bi danas u ovom gradu bilo mnogo neprijatnije. U Americi se u ovo doba godine turniri odigravaju na otvorenom -- u Indian Velsu okruzeni planinama, nekoliko nedelja kasnije u Hjustonu okruzeni impoznatnim vilama i golf terenima. Ovde smo jutros okruzeni oblacima punim kise i vetra, i pesacima koji se trude da i jedno i drugo izbegnu. Grad se cini se polako budi, ljudi su sakriveni po kaficima, citaju novine u kojima se jutros i mi pominjemo.

Ali

Koju nam poruku donosi zivot kada vidimo Tomislava Nikolica i njegovu zenu u drustvu princa Čarlsa i Kamile?

Ako samo za trenutak zaboravimo cinjenicu da Čarls i Kamila ne predstavljaju u nasim zivotima nista posebno, moramo priznati da su to ipak vazni zvanicnici. Njihove zivote prati ceo svet ... ko ce uzeti krunu ... da li se rodio decak ili devojcica ... i milon drugih trivijalnosti vezanih za kraljevsku porodicu.

I sad ih bivsi upravnik groblja i covek sa falsifikovanom diplomom sacekuje, razgovara sa njima, daruje, slika.

Kako decu da vaspitavamo, koje savete da im dajemo kada ovakvi ljudi isplivavaju u prvi plan, odlucuju o sudbinama drugih, sacekuju princa Čarlsa i uzivaju u svim mogucim beneficijama.

Sta smo to propustili mi naivni koji verujemo u neke druge vrednosti?

Sreda - 7. dan

Slobodne od muzeja, za danas nemamo plan. Idemo malo kroz nas kraj, resile smo, van uobicajenih staza koje smo vec stvorile za ovih nekoliko dana. Te uobicajene staze su izlazak na Rue du Louvre koja bi nas dalje odvela do Rue Montorgueil, i izlazak na Rue Saint-Honoré preko koje put vodi ka Luvru, i do metro stanice. Danas idemo pozadi, iza zgrade, a prolazimo prvo kroz onaj pasaz koji smo otkrile. Ni drugi, ni treci ni bilo koji po redu utisak ne kvari neobicnu, tihu lepotu tog mesta. I dalje je sve zatvoreno. Nismo puno odmakle kad smo na jednom visokom, starom zidu videle nesto sto nas je puno obradovalo, i sto se ne bi ocekivalo da jedan tako oronuli zid moze da nosi.

Novak Đoković je ujedinio sve četiri Gren Slem titule
i to je jedno od najvećih sportskih dostignuća našeg vremena!
Sumnjam da ću uspeti da obuhvatim i prenesm veličinu tog dostignuća, ali bar da probam....

Autor: Rodoljub Šabić

Siguran sam da nisam jedini koga nervira ona čuvena „mudrost" da „ovce treba šišati", pogotovo propraćena „duhovitim" dodatkom „da im runo brže raste". Razume se, ne u svom doslovnom značenju već u onom „filozofskom", u kome pretenduje na to da bude izraz prave mere u odnosu „malih" i „velikih", „pametnih" i „glupih", „jakih" i „slabih"... A posebno me nervira sve češće suočavanje sa praktičnim nastojanjima da se istinitost ove mudrosti potvrdi u praksi.

Na jedan takav primer ukazuju i obraćanja Povereniku građana i NVO iz nekih gradova u unutrašnjosti, obraćanja u kojima se ukazuje na to da njihove lokalne vlasti razmišljaju o uvođenju administrativnih taksa na zahteve na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, odnosno da su to već učinile.

Najavljeni sveopšti procvat me je naveo da se, posle duže pauze, vratim u blogosferu i time i ja doprinesem boljitku srpskog društva. Euforija koja me je zahvatla zbog istorijske posete kineskoog predsednika (mislim da je poseta zaista velika stvar i važna - biće kasnije u tekstu neizbežno ALI) me je toliko snažno protresla, da sam pročitao celo pismo kineskog predsednika koje je objavljeno u štampanom izdanju "Politike". Naravno, to ne znači da sam otišao do trafike i kupio novine već sam ceo tekst pisma (istina na engleskom) pronašao na sajtu Xinhua  

  Tekst je veoma

"noću vidiš sebe" 

 ( Cvetko Lainović - STVARI)

Pazljivo zurim u rumene noge, trazim one s bizuterijom… Skeniram teleskopom jato galebova na deponiji u Vinci. Vec sam 5 plasticnih kolor prstenova s krupnim slovima/ciframa uspeo da procitam... eno jednog! Ali ima samo mali metalni prsten, nigde krupnog plasticnog za citanje. Ti metalni se obicno procitaju tek kada pticu nadjete mrtvu, ili je

Primivši vest o smrti Bogdana Bogdanovića (Beograd, 1922 - Beč, 2010), pišem svoja sećanja na njega, kao kratke rezove, unapred znajući da će to biti malo i nedovoljno da mu se odužim. Pružio mi je veliki podsticaj kada sam počinjao da se formiram kao umetnik, a kasnije mi je pomogao u radu kada mi je bilo teško i kada sam imao velike dileme.

Bila je 1992. godina, ratna histerija, nacional-šovinističko ludilo u punom jeku. Imao sam nepunih 18 godina i bio zanesen poezijom. Tada mi je izašla zbirka »Rusija« u kojoj sam jednu pesmu posvetio Bogdanu Bogdanoviću, pošto su na mene snažno delovale priče o njemu i njegovom intelektu i radu, koje sam slušao od svog ujaka i prvog umetničkog mentora Dušana Popovića.

Čuvši preko radija najavu tribine Beogradskog kruga u Domu omladine, u kojoj učestvuje Bogdan Bogdanović, sakupio sam hrabrosti da tamo odem i da čuvenom profesoru poklonim primerak moje knjižice.

Jutros, uz prvu jutarnju, nađavola otvorim da čitam tekst na B92 o arheološkom nalazištu Vinča, nakon čije posete pre 15 meseci umal' nisam infarkt dobila kad sam videla na šta liči, pa sam o tome i ovde na blogu pisala. Mislila sam, nesrećnica, da se nešto u međuvremenu popravilo, pa se sad time hvale, s obzirom da na uvodnoj slici uz članak stoji nova tabla (kako je izgledala stara, možete pogledati ovde).

E, što se pređoh. Glava me zabolela, utroba mi se prevrnula, jedva živa ostadoh koliko mi se slošilo. Definitivno rizik po zdravlje. Ali, molim vas, budite hrabri, rizikujte i pročitajte: "Vinča koju su svi zaboravili".

Isplati se makar samo zbog sledeće izjave arheologa Nenada Tasića:

"2008. godine bila je stogodišnjica od prvih arheoloških istraživanja na Vinči. Ja sam tada predložio da se odužimo Vinči tako što ćemo novac utrošiti na sređivanje lokaliteta. To je odbijeno jer je država htela da da za izložbu. Organizovana je velika izložba 'Vinča, praistorijska metropola' na kojoj je bilo oko 55 hiljada ljudi. Na kraju se niko od političara nije pojavio na otvaranju izložbe. Za ostale ne znam, ali Tadić je morao na manifestaciju 'Zlatni opanak' u Valjevo. Neću ni da pominjem da te godine nismo dobili novac za iskopavanje sa obrazloženjem da su pare date za izložbu."

Gej lezbejski info centar danas je predstavio prvi broj vodiča kroz gej Srbiju „Optimizam". Vodič ima 64 strane u punom koloru i besplatno se distribuira po kafićima i klubovima za LGBT populaciju u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Leskovcu, Zrenjaninu i Subotici.

Prvi broj je specijalno izdanje naslovljen „Šta sve možeš u Srbiji kad si gej" i vodič je kroz zakonske i pravne regulative, koji objašnjava koja sve prava LGBT populacija ima, a koja tek treba da osvoji. Tokom istraživanja i priprema prvog broja redakcija „Optimizma" je došla do zaključka da gej muškarci i lezbejke imaju zakonsku zaštitu samo dok su samci, dok istopolni parovi uopšte nisu zakonski prepoznati, kao ni transeksualne osobe koje su izvršile promenu pola, jer ne postoji zakonska regulativa koja to definiše.

Vodič donosi i životne priče istopolnih parova koji su venčali i žive u inostranstvu, a poreklom su iz Srbije, intervjue sa Markom Karadžićem, Nevenom Petrušić, tekstove Borisa Milićevića, Đurice Stankov i mnogih drugih.

Nažalost, zbog loše finansijske situacije izlazak drugog broja pod znakom pitanja i nadamo se da ćemo taj problem uskoro rešiti.

Izdanje prvog broja podržao je Fond za otvoreno društvo iz Beograd i GayEcho portal.

Magazin u PDF formatu možete preuzeti na adresi:

http://www.mediafire.com/file/26vwwvqbx3b27uv/Optimizam001-HQ.pdf

Sve tekstove u magazinu možete preuzeti u delovima ili celosti uz objavljivanje izvora.

U našem jeziku postoji izraz beli udovac. To je kad te žena ostavi, pa sam sebe gledaš. Izraz belo siroče nikada nisam čuo. To je valjda zato što je u univerzumu tradicionalnih srpskih vrednosti ta kategorija nemoguća, pa joj narod nije nadenuo ime.

Nama se nemoguće dogodilo. Ostali smo sami. Napušteni. Siročad. Doduše bela. Majka je otišla na službeno putovanje.

Vikend

Sve je počelo skroz OK.

Đilasu se žuri, oseća da neće da dobije na sledećim izborima, pa hoće da dok još može strpa još neku kintu džep. Naime, reč je o velikom i skupom poduhvatu u koji se ulaže velik novac i gde su u igri krupni izvođači, tradicionalno spremni da se onome ko donosi odluke u ime investitora lično revanširaju u kešu. A keša nikad dosta. Da nije tako, gradonačelnik bi već odavno prestao da se inati sa javnošću i za platane našao kompromisno, jeftinije i lakše rešenje, a svoje napore i opštinske resurse usmerio na neke manje kontroverzne a jednako značajne projekte. A ima ih. No neće jer je odlično motivisan.

Na gore opisan način beogradska čaršija objašnjava autističko i despotsko ponašanje gradskih vlasti. Zvuči logično. Logičnije od objašnjenja grada.

[Помисли нешто потпуно другачије]

Хемијски трагови на небу који трују народ? Тајна друштва која управљају светом? Људи као експеримент ванземаљаца? Божја воља којој смо подвргнути? Имаш ли и ти тај осећај да не управљаш својим животом? Да постоји негде нешто што ти не да да живиш пуним плућима? Шта ако смо у праву? Шта ако ... решење постоји?