Vec drugi dan smo u Murgabu (Murghab) jer smo se temeljno iscrpeli i bio nam je potreban predah. Danas smo nesto bolji sa vremenom i strujom, pa evo vise detalja - da krenemo od ulaska u Tadzikistan…

Pocetak predalanja na Prevoj Kizil-art, odnosno do granice Kirgistana i Tadzikistan bio je prijatan: sirok i ne preterano prometan asphalt. No brzo ga je zamenio makadam pocelo je probijanje kroz oblake prasine. Ovaj stari put sa koga je asfalt ukraden prstima vremena (ko voli komplikovanija objasnjenja, moze da zamisli da su ga Rusi odneli sa sobom kad su otisli

Ne znam zašto, ja bi ih nekako slušao na svadbama...

Elephant gun

Postcard from Italy

Mount Wroclai

 A vi?

Su odavno započete u ovoj ojađenoj i sve ojađenijoj zemlji! Neću vam reći ništa što već ne znate ali Repetitio est mater studiorum, što će reći nikad nije na odmet ponoviti i prisetiti se. Ili što reče moj sin: Horor filmovi su mala maca i komedije u odnosu na realnost u kojoj živimo! Korenitost je u Srbiji našla izuzetno/veoma/vrlo, pogodno tlo, da se izrazim oveštalom ali u ovom slučaju istinitom frazom. Naravno ja pod tlom ne podrazumevam samo zemljište, teritoriju, sve manju, zemljice Srbije, ne, pod tlom pre svega podrazumevam srpski narod i njegov

 састав на тему. . . . запетљану уме да насмеје како појавом тако и приповетком којих је ко гаџа авлијанер бува пун 1 Фера се зове 'од ниш'. ради овде помалти исто што ија.ништа.продаје маглу о асфалтим мешавинама те реологији битумена своме личном Газди . нежења ( пету банку размено ) он и нека ванеса – сисе унебеса деле повећи стан

Na današnji dan pre 95 godina osnovana je Kraljevina SHS1. decembra 1918. godine regent (od 1921. kralj) Aleksandar Karađorđević u palati Krsmanović, na Terazijama u Beogradu, proglasio stvaranje nove države - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

24. jul 2018.

Dan je bio paklen -- 37C, bez daska vetra, tako da je krenulo celicenje od prvog okreta pedala. Dahtanje i borba za vazduh, dok se malo nisam privikla. Pomogli su delovi puta koji vode kilometrima

Šala u četiri čina
Branislav Nušić
Režija: Predrag M. Azdejković
Likovi: Boris, Paki, Lepa, Boban, Adam, Draganica, Adorjan, Peđica, Pahomije, Dušan, Ćirilov.
Premijera zakazana za 9. mart 2011.

Odlomak iz predstave.

Boris je sedeo u novom Hugo Boss odelu u dnevnoj sobi, pušio u zatvorenom prostoru i učio kako se igra bridž. Ali nije mogao da se skoncentriše na učenje jer su mu se po glavi non-stop motali mladi zgodni socijalistički omladinci i brinuo je kako će, takav kakav je, da nađe ljubavnika. Kao što je svima poznato nema dobrog člana Glavnog odbora ako ne puši, ne igra bridž i nema ljubavnika. U tom trenutku u sobu je ušetao njegov bivši kolega Lazar Pavlović, poznatiji kao Paki.

Slučajno naleteh na B92 sajtu na ovaj tekst, pa onda na sajtu lista Danas naiđoh na original - i prosto nisam mogao da poverujem da je vest objavljena 26. aprila, a da niko nije otvorio blog o tome ovde.

Čitao sam ovaj Dežulovićev tekst na e-novinama o istoj temi i nekako mi je to sve uobičajeno i logično za Dežulovića itd - ali da bivši predsednik hrvatske napravi ovakav tekst i još ga objavi u beogradskim novinama je, bar po meni, poprilična senzacija.

Dugoročna korist ovako nečega za Hrvatsku mi se čini ogromna (iako objavljivanje u beogradskom listu nisam siguran koliko je dobra ideja, ali što da ne - ima i to svoj efekat) - posebno u atmosferi kakva je stvorena posle osude hrvatskih generala u Hagu za "zajednički zločinački poduhvat" pre nekoliko nedelja.

Pre neki dan sam vam rekla da je onaj blog naše drage blogodrugarice - mlekac samo uvertira za njene buduće blogove. Ona je zivela u Africi, a ja sam opčinjena tim kontinentom jer nikad nisam bila tamo, tako da ...

mlekac:

- Kada ćeš više da naučiš Secuanu?

Bilo je to pitanje koje su mi razni ljudi upućivali bar dva puta mesečno. I posle nekoliko godina boravka imala sam problema da progovorim lokalni jezik, Secuanu, a to su, izgledalo mi je, svi oko mene znali. Ovog puta, pitanje je postavio naš prijatelj Bobi,

Hoće li biti tog rata?
Ma jok. Daj još jednu.
(citat iz najboljeg filma o ratovima na Balkanu devedesetih)

Ogrnuta jaknom, posle ručka pije kafu na terasi. Izlazi on sa šoljom  i neupaljenom cigaretom. Seda do nje i pripaljuje cigaretu. Dobro jutro, kaže. Već je pola tri, odgovara ona, dobar dan. Čitao sam dugo, nisam mogao da... zaspao sam oko pola šest. Ona ćuti, gucne kafu i drži šolju u krilu. Jesi li dobro, pita je? Jesam, odgovara kratko. Sanjao sam čudovišan san, leteli smo nas dvoje zajedno, nismo imali krila, nismo mahali rukama, samo smo leteli. Ona i dalje ćuti, zna šta sledi, pričaće, pričaće, kao i uvek,

a onda se u beogradu (na tasu - zatvoren bazen) odrzi prvenstvo srbije za kadete i juniore.

 a na tv- u nista...

lepo je imati direktan prenos doceka. lep bi bio i prilog sa ovakvog takmicenja.

za pocetak buduce sampione jurite medju ovom decom ovde .

srbija - to smo mi

Možda kasnije kad smognem malo pameti napišem nešto* o ovom ČOVEKU.

Počivaj u miru i slava ti!

Gost - autor: Vukica Kotarić

(Vukica nema nalog na B92, i nešto nije sklona da ga otvori... ako bude zanimljivih komentara, to će je možda ponukati da to učini, nadam se...)

Zvala se Hermosa Diego... sa 16 godina, koliko je tada imala, izgledala je kao devojka koja je zašla u ozbiljan svet ženskih tajni, nevinog pogleda i naivnog smeha, ostavljajući bez daha svakog ko je ikad imao priliku da barem pet minuta udje u njen svet. Vitka, kako samo mogu biti devojčice toga doba, lako je koračala