Poštovani čitatelji bloga B92, prenosim vam moj tekst koji je objavljen u jučerašnjoj "Borbi"

Kuda ideš, Srbijo? Pitanje koje se nameće nakon svakodnevnih vesti, koje nam svedoče o sve većem porastu verbalnog i fizičkog nasilja među mladima u našem društvu.

Pre desetak dana centrom prestonice severne srpske pokrajine, bastiona multietničnosti i multikonfesionalnosti, gromoglasno su odzvanjale šovinističke parole koje su na taj način za kratko vreme centar grada pretvorile u uzavrelo grotlo mržnje i netrpeljivosti.

U svojevrsnoj kakofonoji uvreda, psovki i poziva na linč koji su bili usmereni protiv čelnika gradskih vlasti prednjačili su upravo naši mladi naraštaji, predvođeni vođama otačastvenog pokreta „Obraz". Parole poput: „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji", „Srbija Srbima, Šiptarima sekira", „Čanak ustaša", „Čanka pod nož", „Pajtiću, ustašo" i slične tome bile su samo neke, izvučene iz obimnog rečnika uvreda kojima se u ovakvim prilikama služe ti mladi „demonstranti".

Jos ni ne znamo kakva je jutros situacija na teniskin terenima, ali posto je ovo Indian Wells, vrlo je verovatno da je vreme idealno za tenis, pogotovo za prve jutarnje meceve. Kroz palme ispred prozora vidi se plavo-belo nebo, i palme stoje mirno - dobri ukazatelji za Anin mec koji pocinje za oko 3 sata. Uz kolegu Sasu koji ce mec na nasem sajtu pratiti iz Beograda, na ovom blogu mozete da pratite zbivanja uzivo sa terena, postavljate pitanja i dajete vasa misljenja i komentare.

Razglas glavnog stadiona ima jedan od svojih vecih zvucnika tacno iznad novinarskog centra koji sa drugog

 Gost autor: MuadDib

У овој причи ће се можда поткрасти покоја ловачка лаж, али све остало је истина, часна пионирска  :-)

Сви су га звали Рус а био је Украјинац. Всеволод Леонидович Ромасјуков, (1898-1999), ловац и лекар.

gost (ko)autor: alselone

 Mi vidimo realnije svet od jednog psa, koji vidi realnije svet od guštera, a gušter realnije od crva, zar nije tako? Opšte je uverenje, kako naučno tako i laičko, da vrste evolucijom izgrađuju svoja čula na način da vide i osete svet bliže onome što zaista jeste. 

Ipak, jesmo li potpuno sigurni u naizgled očevidnu činjenicu?

Žao mi je derbija. Iskreno mi je žao.
Kao dečak išao sam na utakmice redovno: na Marakanu sa tatom, zvezdašem, na JNA sa dedom, partizanovcem. Deda, bivši oficir i ratnik, bio je brži i ubedljiviji, pa sam prvo zavoleo Partizan. Od njega sam dobio crno-beli šal koji sam stalno nosio, bilo da sam išao na "sever" sa tatom da gledam Pižona, Duleta Savića, Šestića...ili na "jug sa dedom" da gledam Mocu, Zavišića, Trifunovića...

Danas sam imao zanimljiv događaj. Oko podne istrčim sa posla (i mi nepušači imamo dušu) da kupim neku grickalicu. Moju pauzu, inače, retko koristim. Baš sam zamislio da ću da pogrickam sveže ukusne sirove bademe. Došlo mi. A došlo mi dok sam na poslu čitao prikaz knjige Zorana Lučića  Ogledi iz istorije antičke geometrije, Biblioteka: Nauka, izdanje Službenog glasnika. Pušači imaju privilegiju u firmi. Mnogo je strašno kad neko otvori novine na radnom mestu. Ali pušač ode sa radnog mesta i kad naiđe direktor (npr. ja) kolege kažu on je otišao

Ko bi rekao da je prošlo već ovoliko godina! A kao da se juče desilo... 

Otimanje o Zorana Đinđića ne jenjava. Tokom predizborne kampanje na momente biva još prisutnije. I, po pravilu, ima dnevnopolitički karakter. Jedna od stvari po kojima je prvi demokratski premijer zaista značajan ostaje nekako uvek po strani, a to je njegova doslednost u istinskoj i nesebičnoj borbi za modernu, evropsku Srbiju, ne samo na rečima, i ne kroz nekakvu na brzinu razbuđenu ideologiju.   

Uočljivi su pokušaji poređenja s njim, naravno, uglavnom indirektno, da bude jasno da to jeste poređenje, a da istovremeno niko ne može da kaže da se to baš doslovce desilo. 

Bilo da smo autodestruktivni i da sami sebi nanosimo ožiljke, ili da to činimo drugima, u našoj su tradiciji ožiljci.

Ovo je na svom FB profilu objavila moja nekadašnja pionirka (bila sam joj insturktor) Ljilja.

Pričica mi se mnooogooo dopala, pa rekoh, da je podelim sa vama. Taman da vas razvedri u ovo sumorno popodne.

Deo 1.

Bila sam na sajmu cveća. Bolje da nisam, iz dva razloga: Prvi, razočarana asortimanom semenskog cveća, drugo, kupila sam rasad za dva ara zemlje a ne za dva kvadrata moje terase... dobro, pola kvadrata žardinjere.

Foto: Mira Zdjelar

Svaki razvoj, a naročito brzi, nagli, nepromišljeni, vremenom postane kompleksna igra lica i naličja, protivrečna pojava koja može da ostavi posledice koje traju godinama, decenijama, vekovima. Iz želje da se odgovori na legitimnu potrebu, da se pronađe izlaz iz neke vrste krize ili zastoja, gradovi znaju da se otrgnu i organskom i planiranom rastu, i da se upute u pravcu divljeg i nekontrolisanog. Proizvodi takvog rasta svedoče o tome koliko je tanka nit između fantastičnog i groznog, urbane utopije i distopije.

The 1977 Bucharest Earthquake occurred on Friday, 4 March 1977, 21:20 local time and was felt throughout the Balkans. It had a magnitude of 7.4 and its epicenter in Vrancea (in the Eastern Carpathians) at a depth of 94 kilometers.

The earthquake killed about 1,570 people and wounded more than 11,000. Among the victims was the Romanian actor Toma Caragiu. Nicolae Ceauşescu had to suspend his official trip to Nigeria.

About 35,000 buildings were damaged, and the total damage was estimated at more than two billion dollars. Most of the damage was concentrated in Romania's capital, Bucharest, where about 33 large buildings collapsed. Most of those buildings were built before World War II, and were not reinforced. Many of the historic buildings that collapsed were not rebuilt; instead, the land was cleared for the building of the Palace of the Parliament. (http://en.wikipedia.org/wiki/1977_Bucharest_earthquake)

Gotovo trideset godina kasnije Bukurešt postaje glavni grad jedne od zemalja Evropske unije, i šesti grad po naseljenosti administrativnog gradskog područja u toj istoj Uniji. Istovremeno, problem sa kojim se Bukurešt suočio posle Ceauşescuovog monumentalnog pretumbavanja centra grada bio je (i ostao) vrlo ozbiljan. Staro gradsko jezgro bilo je ili zamenjeno novim zgradama (Skupština, tj. Palatul Parlamentului, novogradnje u Bulevardul Unirii i nekoliko okolnih ulica), ili pušteno da propada. Mnoge zgrade u pešačkoj zoni oko Ulice Lipscani i danas imaju vidna oštećenja od zemljotresa, a niko ih nije pipnuo za sve ove godine.

Želim da vas obavestim da sam definitivno podlegao nagovorima svojih prijatelja i mnogobrojnih fanova na Fejsbuku: sledeće godine JA pevam na Eurosongu!

Kako brada i brkovi ovogodišnje pobednice nisu ni lepši ni bujniji od mojih, a i glas me, hvala na pitanju, odlično služi, mislim da mi šanse nisu male. Prevedeno na evrovizijski rečnik: 12 POINTS!!!

Odavno već imam nameru da makar napišem detaljan blog o propaloj giljotini propisa i o umnoženim problemima zahvaljujući njenom navodnom sprovođenju (kad se glave aždaji ne odseku kako treba, na mestu stare niču bar dve nove), kada već ništa drugo ne mogu.

A onda je blogokolega Rodoljub Šabić objavio svoj blog  „JE L' SIGURNO ZNATE DA STE (NE)ZAPOSLENI?"  u okviru koga sam počeo da pišem komentar koji bi bio blog u blogu. Zato evo (ne samo) moje frustracije ovde - izdvojeno, opširno.

Tekst koji sledi (opor) je plod mog iskustva s dve, a možda i cele tri strane te nepoznate geometrijske figure koju tvore zakoni i propisi, dakle država s jedne (hiper)strane u svim svojim (često malignim) emanacijama, s druge (ne)zaposleni i angažovani po ugovoru o delu i s treće poslodavci, kakvi god da su.

Pre ravno 70 godina, u tzv. Novosadskoj raciji od 21. do 23. januara 1942., mađarski fašisti su pobili 1255 ljudi i to samo u Novom Sadu, i to samo onih kojima su precizno utvrđena imena. Lako je moguće da je žrtava bilo više (kao objektivna cifra se, u ozbiljnim razgovorima, uzima 1330), pre svega zato što evidentiranje ubijenih koji su po nacionalnosti Romi nikad nije izvedeno do kraja precizno - neki su naime popisani kao Srbi a neki, biće, uopšte nisu ni evidentirani.