НЕКЕ СТВАРИ ДОЂУ КАСНО, А НЕКЕ...

У ИЗДАЊУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

 Збирка изабраних приповедака и прича „Српски сафари“  Миливоја Анђелковића носи поднаслов „некоректне приче“  јер прати развој српске културне и националне идеје

                                      TIHI NAČIN

                                               II 

Koristim knjigu vrednu pomena, još uvek umotanu u šuškavi papir, poklon dobrodošlice prvi put kad si dolazila, da se zaštitim od najavljenog pljuska. Tvoja jakna je možda vodootporna ali ćeš kad dođemo u stan presvući pantalone. Učimo na greškama, najbolje na sopstvenim. Pratimo korake unazad, rekonstruišemo. 

Više se ne plašim da rane neće zarasti. Ako strah ipak krene da se pomalja, puštam snimke preleta preko mirnih vodenih površina ili malih izolovanih šuma u poljima, gde se jedino čuje zvuk vetra i vode, vetra i lišća. Memorišem te prizore i zvukove, sutra kada ne bude konekcije.

Bože, što ne podnosim kad me neko bezobrazlukom, pretnjama i bezočnošču izbaci iz takta, pa kad shvati šta je uradio, krene sa onom šupljom pričom o neprepoznatim dobrim namerama. Ne podnosim jer mi je diskutabilno dal je stvarno shvatio ili se zabrinuo zbog besa koji je izazvao, ali je nesumnjivo da me smatra glupom i to mi jasno stavlja do znanja rečenicom - nisi ti to razumela.

Hoću da se nadovežem na ovu uzbunu koju je u svakom normalnom stanovniku ovih prostora izazvalo saznanje da je jedan siledžija (zašto mu tepamo silovatelj?), nakon odslužene kazne, pravo iz

Svanulo je iznad kineskog restorana Žuto more. Starija žena, sklona preteranoj higijeni, ribala je sa prozora svog WC-a isparenja ulja iz friteze nataložena u vidu tanke, žućkaste, masne skrame. Prozor je bio na trećem spratu zgrade od žute fasadne cigle, jedva tri metra udaljen od metalne cevi restoranskog dimnjaka. Sprat iznad, devojka nefarbane kose boje meda započinjala je dan uz muziku... Oh all the things you do, cause you were all yellow, moglo se čuti kroz odškrinut prozor.

Zinaid Miki Memišević 1950-2023

Da, znam da ti to nije bio "glavni" poziv, da si ovde bio poznatiji kao glumac, ali, za mene i moje drugare iz odeljenja uvek ćeš ostati Profesor. Sa velikim P. 

Onaj, koji je ušetao,  tog prvog časa, vitak i mlad, u džinsu, bacio dnevnik o katedru, saopštio nam svima da unapred imamo zaključene petice iz njegovog predmeta i onda krenuo da nas proziva: "A kako se VI zovete?!" 

Gledali smo, zbunjeni, to čudo, ne mnogo starije od nas, koje se nama, uglavnom klinkama (većinski žensko odeljenje) obraća sa "VI".

Bilo je to davne 1980. Bili smo "Šuvarice", druga generacija, upisani u treću godinu XIII beogradske gimnazije na smer spiker-voditelj. Jedan od predmeta toliko novih da ne da nije imao udžbenike, nego, verovatno, ni jasno definisan program, bila je "Scenska kultura". Na sreću moje generacije, za profesora iste dodeljen nam je veliki Zinaid Memišević.

Fašizam , Harold Pinter i Maratonci

                                             ZVUCI TIŠINE

                                                       IV

Uzela sam bolovanje. Sve što sam radila je spavala i mislila o njemu. Kačila sam se za sećanje na život među jastucima na njegovom kauču. Svakodnevni život koji smo nekad imali, osećaj doma, koji mi se nikada nije desio ni pre ni posle na taj način. Pesme o tišini koje odlaze u fade. Gonjena jebenim genima o samoodržanju morala sam da budem sebična. Da ne kažem glupa, ispala sam neuka.

 Strast i netrpeljivost, dođu i prođu. Nekada potraju duže. Mnogi glumci igraju u takvoj predstavi, samovoljno. 

Da li da budem kao oni ili da budem sama? 

Drugačiji ugao posmatranja bi učinio da progledam.

 Priča za decu

Niko ne zna kako je seme, iz koga je niklo Najlepše Drvo Na Svetu, dospelo na Sunčani Proplanak. Da li ga je doneo vetar ili ispustila neka ptica u letu? Svi pamte  da je padalo sa velike visine i iz sveg glasa zapomagalo "RAZBIĆU SEEE..."

 Čula ga je cela Šuma koja je rasla oko Proplanka  i svako drvo  u Šumi se naježilo od užasa.

Čule su ga i ptice, veverice i zečevi, i požurile na Propalnak da ga pronađu i pojedu. 

Čule su ga i Trave na Proplanku  pa su  hitro isplele svoje vlati da ga prihvate u naručje i brzo

Želim da vas upoznam sa Miškicom kroz ovu priču, devojčicom koja ima sedam godina. Miškica je zovu od milja, jer je nasmejana, sa očima kao u srne, zubićima niskama bisera i Miškica voli da uleće u zagrljaj.

Ima najnezniju dušu.To je dete koje je gorelo u požaru u Romskom naselju na Čukarici pre par godina, i imala je opekotine koje su prekrivale 90 posto njenoga tela. Jedva je preživela i kao takva, ostavljena sama, bila je u Tiršovoj godinu dana. Po odluci Centra za socijalni rad vraćena je u porodicu, koja je se prećutno odrekla, i po odluci Centra