Stoga, ovaj će tekst biti.. kao krpena lutkica, pomalo od mojih sećanja na ono što mi je ispričala ranije, pomalo od njenih koje je uspela da mi nabaca na "papir" ovih dana.

Martha Powers

Tesko je pratiti Martu. Prica kroz zube, jako brzo. Gleda u pod, i skace s teme na temu. To je tako, medjutim, samo kad prica.

Uglavnom ne prica. Gleda, kao sto rekoh, u pod, prima narudzbe, natoci pintu Guinissa ili uspe koji viski, uzme krpu,

Pre nego sto krenete da pucate po gradu, obratite se strucnom licu koje ce vam pomoci. Za pocetak krenete od 35 sekunde ovog klipa:

A do tada, mirno beri sljive majstore!

nije da sve znam
nije da ja smem
nema izgleda da bi uspela
ustvari nema ko da se spasava 

Thanks to Werner Herzog

Uvek sam se fascinirao fleksibilnošću sveta da odredjene stvari približi kroz plastične primere. Neki od njih su me apsolutno oduševili. I mogli bi da se nazovu nepotrebnim znanjem. Ali takođe smatram da ako se ne bi bavili ovom mentalnom gimnastikom nikada ne bi napredovali. Generalno, dovitljivost je jedna od karakteristika koje treba da vežbamo.

Muškarci umeju nekada da pričaju sopstvenim jezikom. Uglavnom je to jezik fudbala. I postoji trenutak kada se žene oko njih samo pogledaju, odmahnu glavom i pređu na svoje teme. Apsolutno razumem. I poštujem. U tom

... U ovom svetu prepunom mediokriteta, gde nam nutkaju na tanjiru neke polovnjake sa butkicama, teraju nas da se zajedno sa njima smejemo ljudima koji dolaze na pevačke Idole, ismevajući sami sebe u svojoj dosadi, ljudi su zaboravili šta znači skromnost. A prava snaga skromnosti leži u jednostavnosti. Ponoviću ovo tek da se zna - jednostavnosti. Za jednostavnog (ne prostog) čoveka ne postoje granice. On će dodirnuti svakoga. Magija je njegov dom...

Hehe, nisam odoleo :)

P.S.

Nesto ovaj youtube zeza. Evo

"...for the sake of the variety of conversation..."

Da se odmah razumemo, ovaj tekst bi mogao da se nazove i ovako: "U krevetu sa Javier Bardemom i Ms Moneypenny", ali ne bi bilo u redu da odmah otkrijemo sve, zar ne? Predigra je uvek bila i uvek će da bude sastavni deo. Bez toga nema ni onog drugog, stoga...

... da li znate, ko na pitanje koliko je sati odgovara sa: "Deset. Tri i deset."

Bond, James Bond. All brand and new. Happy and shiny. Pa ustvari dobro, nije baš ko iz radnje nov. Izhaban je pomalo. I opet izgleda da nije baš ni srećan, a ni ne zrači baš.

Jutros vest i na b92, (kao i na drugim mestima) sa najavom da vlada US vrši pritisak na EU da belgijska centrala "udruženja za globalne međubankarske finansijske telekomunikacije" (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication, SWIFT) blokira pristup svojoj mreži iranskim bankama, uključujući i centralnu banku Irana - navodno sa ciljem da se iranska vlada prisili na pregovore oko njihovog nuklearnog programa (koji je, koliko znam, pod strogom kontrolom međunarodne agencije za atomsku energiju i onako - Bojan Budimac svakako detaljnije prati ovu temu od mene pa će me ispraviti ako grešim).

Neveseo povod, ružan presedan, politička, a s obzirom na efekat, moglo bi se mirne duše reći borbena/vojna, zloupotreba međunarodnih bankarskih telekomunikacija (iako je SWIFT već video zloupotreba, npr. upad US obaveštajnih službi posle 9/11), ali kada život posluži limun, da napravimo bar malo "limunade" - za one koje zanima zašto je taj SWIFT tako bitan.

Ponovo krkar

Italijani kažu Morto un papa se ne fa un altro, što se može prevesti kao Umro papa - će si napravimo novog. Sasvim jednostavan princip da život ide dalje važi i za rimokatolčku crkvu i za SPC: kad se prethodnik sahrani potrebno je nakon nekog vremena, ne predugog, izabrati naslednika.

Izbor novog prvosveštenika po mnogo čemu je vrlo osetljivo pitanje. Najvažnija pitanja su ko ga bira, kako se bira i šta su odlučujući faktori. (Sasvim slučajno, prošle nedelje je marco de manccini izvrsnim primerom pokazao važnost načina izbora: čitati - nikako NE preskočiti - prvi komentar „nastavak primera (može se preskočiti)").

PRILOG ZA EVROPSKU ISTORIJU

(Iz dnevnika)

Orijentisali smo se prema zvezdama
vodile nas trube i ključevi tamnica
osluškivali savete onih ispod zemlje
nismo se zaustavljali

Prvo smo otkrili kožu jedne žene
finu negovanu od mladih zmija izatkanu
zatim smo pronašli krila anđela
koja je neki vojnik izgubio

Naišli smo na selo napušteno
prepoznavali stvari iz detinjstva
dočekao nas je samo jedan starac
koji nije uspeo da umakne

Glede aktuelne javne rasprave o inicijativi za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću i njegovoj vladavini - konstruktivno podsećam da spomenik Slobodanu Miloševiću već postoji!

Na istorijski opravdan i umetnički relevantan način, umetničkom akcijom FaluSerbia 29.aprila 1996.godine već su podigli Nune Popović i Grupa Magnet - i zaista ne vidim nijedan razlog zašto bi (mu) ga dizali ponovo!?! 

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici), Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.

Preuzimajući identitet svog glavnog junaka - subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch - istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima. "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)" priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama - kao "zaštitnim znakovima" ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.

Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobnije svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče - nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti...

U selo su Cigani retko dolazili. Romi nikada, jer niko ih tada nije tako zvao. Doduše, nisu ih zvali ni Ciganima, nego »Firaunima« ili »Biberanima«. Ovo drugo ime se meni mnogo svidjalo, bilo je lepo, sićahno i mrko kotrljajuće.  Reč »Ciganin« se koristila samo u raznoraznim pridevima, mahom negativnog ili podrugljivog karaktera. Ukratko, oni