gošće autorke: Pobunjene čitateljke*

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica

Uvodna reč

Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične, razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo šest romana, od kojih su četiri napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine, ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.

No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je dve stotine naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od šest naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje tri su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.

Kao i ostali kojima je književnost bitna, i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.

Slavka Vlalukin

Imao sam pitomu lisicu, ali ju je pijani komšija prosto ubio

komšija, od preko puta, govorio je svojoj majci da će je otpratiti na Orlovaču

a onda je njegova vilica prva osvanula na banderi

pisalo je, između ostalog, ožalošćena majka Ružica

Mlada majka leži u krevetu. Budna je. Beba je na dah od nje, može je čuti kako diše. Leđima dodiruje leđa svog nevenčanog supruga, oca deteta, još uvek tinejdžera. On diše bučno, kroz široke nozdrve ali njegove zvuke izvlači odškrinut prozor kroz koji mu pun mesec obasjava lice. Majka gleda u svoju sedam dana staru bebu i predoseća da će se uskoro probuditi. Senke breze na zidu sobe ispred nje stvaraju ruke, stvaraju male ljude, stvaraju Breznika, biće kojim je plašena kada je bila dete… U susednoj prostoriji čuje se tango. Komšija tokom nedelje ustaje u četiri posle ponoći. Radni dan započinje argentinskom muzikom. Provodi ga u tramvaju.

Beba se budi uplakana. Majka ustaje, seda na ivicu kreveta, otkopčava spavaćicu. Dugmići su poređani u dva reda od sredine, udaljeni za širinu šake. Noge joj vise sa kreveta ali ne dodiruju pod koji je potopljen celom svojom površinom, neprimetnom, tek prst dva dubokom vodom.

Isprva sam čvrsto verovala. Vremenom je vera oslabila u nadu. Nadala sam se da ću biti makar primećena. Nadala sam se jer sam po prirodi stvari stajala u sredini. Međutim, iako istovremeno i na kraju i na početku i u sredini grupe, nikome nisam pripadala. Svi oko mene su imali svoje partnere. Pozitivni negativne, a negativni pozitivne. Tako su se privlačili, pretpostavljam. Suprotnosti se privlače, to je opšte prihvaćen koncept. Moja je suprotnost bila  beskonačna, srazmerno daleka i nedodirljiva. Osuđena sam bila na usamljenost. Otuđena. Olako sam uzimana i oduzimana. Kada sam želela da doprinesem sabiranju rezultata moj se doprinos nikada nije primećivao u ukupnom zbiru. Iz revolta bih namerno oduzimala sebe iz svačije jednačine ne bi li poremetila očekivani rezultat, ali niko se nikada nije ni najmanje potresao zbog mog izostanka. Rezultat je ostao očekivan.

Odričeš li se? - NOT

03/26/2013 at 17:16

"Nije mi jasno kakve veze ima Taton laka mu zemlja sa ruznom pevacicom.Autonomas neki oce verovatno da napravi pometnju pa pise gluposti a uz to verovatno viri iz d.onima iz b.92,uz to sigurno ne voli pravoslavne popove jer to je trnend kod srbomrzaca iz Novog Sada,samo trcite ka satanizmu i mrzite hriscane ali bozja kazna za takve i ovog teksopica bice nemilosrdna,nece mih biti sao kad budu goreli u paklu“

Нема добре генерализације без ова два бећара, толико омиљена и толико спомињана. Човек би просто рекао да кад се о њима прича да просто стоје ту, тако, поред нас и климају главом у знак одобравања сваки пут кад су поменути. Толико су моћно оружје у доказивању постојања одређених законитости да им нема премца. Кад се каже да СВИ нешто-нешто, онда нема друге него показати прстом на макар неког ко се у речено не уклапа, али тако да тај неко није само "изузетак који потврђује правило". Јер СВА правила имају своје изузетке који их потврђују. НИКО још није видео неко правило да није такво. Чик ми приговори нешто, одмах ћу да зовем СВЕ да ме бране, а теби неће доћи НИКО, чисто да знаш. Тако то данас буде УВЕК. И НИКАД не буде да не буде тако.

НЕКАД је, међутим било другачије. Еее, НЕКАД је уствари СВЕ било другачије, толико да НИКО не би могао рећи да је данас ИШТА боље. ИШТА или НИШТА, као да је битно, важно је да ствар стоји чврсто на својим ногама и да НИКО томе не може да приговори. Јел треба да дајем и примере? Није довољно што је СВЕ баш тако како сам рекао? НЕКИМ људима НИКАД није довољно кад је нешто тако очигледно него УВЕК траже длаку у јајету. Тако је то кад СВИ СВЕ знају, али уствари НИШТА не знају. Нисам ја крив што је тако и што НИКО не може да докаже да није тако. 

Posmatrajući kao Francuz sadašnju ekonomsku situaciju u Srbiji, setio sam se francuske istorije iz 1917. godine, najgoreg trenutka Prvog svetskog rata. Situacija je bila dramatična, činilo se da ništa što elita učini ne popravlja stvari, stanovništvo nije videlo svetlo na kraju tunela. Kako se Francuska izvukla iz tih nezgoda?

Iz teških izazova izrodilo se „sveto jedinstvo" (L'union sacrée) - sloga svih delova društva oko ključnih ciljeva i dogovor da će svako morati nešto da žrtvuje i da će male (a ponekad i velike) političke razlike morati da

Kažu da je razlika između lošeg i dobrog advokata da loš slučaj može da razvuče na nekoliko godina dok dobar može da ga razvuče još duže.

Verujem da bi mnogi od vas ovaj poznati vic primenili na čitavo srpsko pravosuđe. Ali, mada stanje nije ružičasto, ima nekog svetla na kraju tunela.

Na ovaj zaključak upućuje izveštaj nazvan Funkcionalna analiza pravosuđa u Srbiji, koji su nedavno uradile i objavile moje kolege.

Izveštaj je pokazao da verovanje kako Srbija nema

dan je bio tmuran. a ja u sličnom raspoloženju.  

sipila je neka smrdljiva kiša i prosto nisam znao šta bih sa sobom.

nekoliko minuta sam zverao u prazno.

zatim, svojim tupim pogledom premerio zidove sobe.

nije mi se dopao poster mog omiljenog pisca, zapitah se zašto sam to učinio pre nekoliko meseci, kada sam ga okačio, i da li je on, taj pisac, u mladosti kačio svog omiljenog pisca na zid. da li je, recimo, Bukovski kačio Fantea? teško.  

shvatih da je glupost to što mi nabasalo na um, onda priđoh prozoru da vidim šta se dešava van

S vremena na vreme izmaltretiram astrologe

svojim datumom i tačnim vremenom rođenja.

Te bube me obično hvataju

kada život sedne kraj mene

na moj plavi kauč i tera me da samo pravim sendviče

i škrabam reči bez ikakvog smisla

kada pomislim da je kraj

jer me mrzi da sečem nokte na nogama ili da se javim na telefon

ili da podignem roletne da to žuto sranje probije žute oblake

i crni vazduh uđe u sobu i predsoblje.

Tada ih pronalazim i zapitkujem.

Uvek im je lepo slušati glasove

Dogovor je bio da me Tanja i Bane pokupe posle posla. Trebalo je posetiti par turističkih agencija, saznati uslove i pronaći smeštaj, što jeftinije i što brže moguće. Ostalo mi je možda još tri nedelje da smislim kuda ću pobeći dok je njima lagano gorelo po nogama. Oboje su uzeli godišnje odmore pre mene ali su odlagali odlazak u agencije do zadnjeg časa. Poslednja dva dana unervoženo bauljaju po gradu, izvlače ponude na papir i vagaju. Problem sa kojim se svo troje srećemo je raspon cene aranžmana, popunjenost i datum polaska.

Sedim za radnim stolom i plamenom prelazim

          -   "Zapamtite da uvek gledate prema zvezdama, a ne prema svojim stopalima. Budite znatiželjni i koliko god se život činio teškim, uvek postoji nešto što možete učiniti i uspeti u tome. Važno je ne odustajati."

Stephen Hawking

          -   "Stopala, pa šta će mi, kada imam krila i mogu da letim."

Frida Kahlo

          -   "Ljudi nisu zatočenici sudbine, nego zatočenici vlastitog

Kod mladog biskupa želja za služenjem državi je ipak bila jača od akademskih interesovanja i želje za akademskom karijerom, te se on, po menjanju odnosa moći na dvoru, vraća u službu države, uspešno završavajući posao nivelacije interesa kralja Luja XIII i interesa njegove moćne majke Marije Mediči (Marie de' Medici) što mu donosi kraljevo poverenje, te on uskoro silovito napreduje, kako u državnoj, tako i u crkvenoj hijerarhiji. Kralj ga uskoro nominuje za kardinalsku službu, postavljajući ga istovremeno na mesto svog savetnika, da bi nakon uspešnog služenja kruni u krizi sa hugenotima, postao najpre kraljev ministar, pa potom i njegov „prvi ministar" (1624. godine), odnosno predsednik vlade francuske monarhije. Ovim je Rišelje postao i kardinal i premijer, odnosno sve ono po čemu će kasnije postati poznat, stojeći na razmeđi dvaju svetova, crkvenog i državnog, sintetišući ih u sebi. Tako je rođena legenda i mit o moćnom kardinalu-premijeru koji „državnom razlogu" privodi sve ono što bi potencijalno moglo da bude destruktivno po državu, oličavajući samim svojim ispijenim i oštrim likom, koji se oštroumno smešio sa portreta toga vremena, „državni razlog" čak i samom svojom pojavom.