*

"Just Like Heaven" is a song by the British alternative rock band The Cure. The group largely wrote the song during recording sessions in Southern France in 1987. The song became The Cure's first American hit and in 1988 reached number 40 on the Billboard charts.

(Thanks4The VideoTetsuoLumiere)

Novosadska punk rock grupa Atheist Rap je u novembru prosle godine objavila svoj peti album. Album Price matorih pokvarenjaka sadrzi jedanaest novih pesama i u znak zahvalnosti fanovima koji, evo vec pune dve decenije, prate ovu grupu - moze se skinuti besplatno sa web stranice firme CONVERSE. Iako rade vec 20 godina i uprkos nekim

 Jeste.

Istina je da već duže vreme nisam sastavio blog.

Nema nekog posebnog razloga za to, jednostavno sam prezauzet poslednjih nekoliko meseci ... A i teme koje nas najvise okupiraju ovih dana su ponajviše političke, a ja sam onomad rekao da neću vise o politici... 

Elem, kasno letos, tokom odmora, sam se malo intenzivnije vrzmao po forumu ljubitelja fantastike Znak Sagite i tamo zavirivao medju radioničarske priče tamošnjih mladih SF/Horor/Fantasy pisaca. I naravno, kada je čovek okružen kreativnošću, poželi i sam da bude malo kreativan, pa sam i ja napisao jednu kraću priču. Koja je evo pred vama ...

Dakle, kroz žamor desetak glasova i kroz kucanje čaša i flaša, kroz smeh i viku zaista svakakvih ljudi ...

Izvinite me, ako u društvu kao što je naše nemam poštovanja prema ljudima koji su "uspeli u životu".

Ono kada stav koji i sam zastupaš čuješ od osobe sa kojom se inače ne slažeš i onda kreneš da preispituješ taj stav ...

Ono jeste zanimljivo da će nam u januaru 11 stepeni biti vreme za majicu, teksas jaknu i sedenje u parku ...

Svaka diktatura pre svog kraja i propasti uđe u fazu užasne dekadencije, mada strah me je da pomislim šta li je za SNS kamarilu dekadentno.

Brian How, 1949-2011 R.I.P.

Pošto je evro? Ne znam i ne pratim, mada bih morao jednom mesečno. Moja osiguravajuća kuća radi sa evrima u dinarskoj protivvrednosti.

Malo mi je muka uvek kad se govori o kursu. Naročito odvratnom mi se čini priča o nekavoj "psihološkoj granici". I sada, zamilsite, Narodna banka svojom monetarnom politikom treba da razbija psihološke frustracije nekih medija. Da, medija, jer se ta besmislica prenosi medijima.

"Kada će kurs evra dostići tu psihološku ganicu od...?" Iza tri tačke su bile razne cifre. Sve su dostizane i prestizane, a narod opet i opet zapadao

„Stidi se! I stid je revolucija“

Pristajem da je ovo možda subjektivna interpretacija onoga što je student Cile, rekao Perici u filmu „Varljivo leto '68-me“. Nešto u stilu onoga kada smo slušajući stare radio prijemnike, sa poznavanjem engelskog toliko da smo se pitali šta li znači ono the (verovao sam kao mali da ću „ceo engleski“ da naučim kad budem znao šta znači the) natucali reči pesama, pa se hvallili kako smo čuli fenomenalnu stvar od grupe „Police“ - „Mesečina, bato“.

Dakle,

Iako je škola počela odavno, za ovu temu nikad nije pogrešno vreme. Baviću se mojom ulicom samo kao primer.

Pre dva dana, želeći da „građu" za ovaj tekst upotpunim, konačno sam saznao zašto su mene i brata, pored tri škole koje su u mom komšiluku, roditelji upisali baš u onu koju sam završio. Ona je, kažu moji roditelji, preuzela nastavnički kadar čačanskoj gimnaziji, sa kojom je do godinu dana pre nego što sam ja krenuo u prvi razred, delila i prostorije. NIje mi ona bila najbliža, ali u Čačku je pojam daleko veoma relativan. I tako, eto, mali grad, pa

Nakon navrsenih 30 dana Ramazanskog posta (o ovome sam vec pisao) usledilo je Bajramsko praznovanje. Obicaj koji se po tradiciji provodi na selu, kada cela "gradska" familija ide u posetu starijima, uglavnom roditeljima koji zive tamo. Naravno da sam i ja, kao deo moje nove porodice, bio pozvan na najveci muslimanski praznik. Nisam se puno dvoumio, odmah sam pristao jer mi je zelja videti manje urbanije predele ove zemlje, pogotovo nakon njihovog opisa sela koji je u sred dzungle. Ali, da bih se osecao kao jedan od njih, morao sam da pribegnem kupovini nacionalne nosnje. To ne bi bio nikakav

Rus

Ali, ja ne bih bio ja da me ne prate razne okolnosti koje sve, pa i mene vec po navici zasmejavaju i (ne)iznenadjuju.

Krčkalo se i prepisivalo, dorađivalo i menjalo, na kraju je ispalo nešto što će i dalje da se krčka prepisuje i menja kad se nađe vremena za takve rabote. Pred vama je poduže parče podužeg teksta ali bez politike, bez naših i njihovih, bez šta bi bilo kad bi bilo jer šta god da bude njima će da bude bolje a narodu...

Imamo u turšiji i mnogo težeg štiva ali pored svakodnevice kome je više do drama i crnih misli. Pošto mi slike beže ovde po tekstu ko đavo da ih juri, počinjemo sa retkim redovima i bez slika...

Nemam nameru da zvučim veštičavo i čangrizavo, kad kažem da su neka deca danas isuviše razmažena. Vaspitanje se umnogome promenilo, u odnosu na ono kako sam ja odrastala 60-tih prošlog veka. Ono je jedan od najtežih zadataka roditelja, bilo kad, i bilo gde. Kad se setim moje generacije u tim godinama...Hmmmm...Life can be a bitch!

U mojoj porodici živelo se po pravilima mojih roditelja.