Da li možete pretpostaviti šta je to "superturista"?

Uz ime Vojislava Koštunice i Borisa Tadića za vjeke vjekova će se kao jedan od najvažnijih i nezaobilaznih podataka pojavljivati „Nezavisnost Kosova“. Kada naši čukun čukun čukun unuci budu učili istoriju u knjigama će pisati: Za vreme vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića Kosovo je proglasilo nezavisnost. Pre toga Crna Gora. Hiljade ljudi napustile su zemlju. Sve zajedno bar milion ljudi nije htelo da živi u državi koju su vodila ova dvojica. Kada je Kosovo početkom 21. veka proglasilo nezavisnost ljudi u Srbiji su razbijali svoju državu, svoje gradove, svoje ulice, napadali, tukli, plašili svoje sugrađane.

Da l' sam ja vama pričala o tome koliko volim leto? Nisam? Nije moguće da sam to propustila...imam jedno par tema o kojima sam želela da vam pišem, baš onako fine, al' ne vredi...em bi vi mogli da ostanete uskraćeni za informaciju o mom voljenju leta, em ja i tako na današnjih 180 rernskih stepeni, s obe strane, prosto nemam emocija ni za šta drugo no za ovo...pa, daj da i ja izrabim više no opšte zlostavljani pridev u poslednje vreme, prelepo leto.

Oduvek sam izbegavao da u svom okruzenju imam ljude koji su preterano ozbiljni. Skoro bezrazlozno tuzni. Ne prijaju mi. Uostalom Niche je zapisao da "su humor i veselo vrdanje odraz zdravog duha, a stalna ozbiljnost i poslusnost su predmet klinicke psihologije". Mozda sam malo promasio ovu Niceovu misao ali tu je negde.

Mladja Nedeljkovic, poznati nishki i srpski glumac. Pravi glumac, koga su svi prepoznavali kao takvog. Moj izvanredan prijatelj, pravi dzentlmen. Imao

Predlog za razmišljanje

najpre da Vam se kao gradjanin Srbije i kao novinar zahvalim što je Vaš prioritet, kao visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost, upravo Zapadni Balkan, odmah nakon pitanja evropske bezbednosti i odbrane.

Motivi ovog otvorenog pisma nisu ni politički, ni ideološki,

Svaka samoposluga u okolini nudila je odličan izbor svih vrsta sireva: domaćih austrijskih, i onih uvoznih što su stizali iz Francuske, Italije, Holandije, Nemačke i komšijske Švajcarske. Gaude, edamera, trapista i kamembera, pakovanih na najrazličitije načine i one u rinfuzu.
Feldkirh je - kad rekoh "domaćih austrijskih" a kao mesto zbivanja  -  naime gradić u Forarlbergu, najmanjoj i najzapadnijoj austrijskoj republici smešten uz samu granicu sa Lihtenštajnom i otprilike na početku doline stare Rajne koja teče do Bodenskog jezera.
No izbor svakog pravog Montafonera, gde god da se nalazi a to može da obezbedi, jeste Montafoner Sura Kees.

Da, upravo tako zvuči Montafoner Sauerkase na tom čudnom dijalektu koji je mešavina nemačkog i retromanskog, u dolini nekada divljoj a sada bajkovitom skijaškom raju, koja se pruža petnaestak kilometara uspinjući se polako od Bludenca uz Silvreta Hohalpenštrase sve do pasa na preko 2.000 metara nadmorskevisine kojim se prelazi u Tirol. 

Ali, nisam hteo o tome, bar ne sada.

Glupost se ovaplotila u još jednoj besmislenoj ideji.

I pre nego što je haška presuda od   Šešelja napravila privremeni tabloidni magnet za medije u Srbiji,ali i šire, mediji pod čvrstom kontrolom Vučića ostavljali su predsedniku SRS zavidan meddijski prostor , totalno neproporcionalan vanparlamentarnom statusu njegove stranke.

Mnogi su kalkulisali kako je nakon prvobitne  medijske blokade, predsednik Radikala veoma brzo shvatio  koga zapravo treba napadati kako bi se podigla teška medijska rampa. Medjutim, teško je poverovati da premijer koristi "tešku artiljeriju" kako bi neutralisao Nikolića, kad je  Ppredsednik Srbije 

Neki dan sam naletela na jednu dobru stvar, na članak u kom se pominje Adrienne Monnier, i njena knjižara otvorena u nevreme Prvog svetskog rata, usred Pariza. Smatram da je to lepa i dobra priča, iz više razloga, i da lepe priče treba pričati, posebno zbog mladih, kojima danas skoro niko, pa čak ni roditelji, ne pričaju dobre priče, jer za to obično nemaju vremena.

Dakle, htela sam da ispričam nešto o mogućnostima izbora, i volji da izabereš, kad si bedan i gladan, i kad ti vihori rata, odnesu skoro sve. O nekim osnovnim stvarima. Da stvoriš nešto sopstvenim

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

gost autor: stef

Erik Hobsbaum

„Samo Boga molim da mi oproste mrtvi.“

Tim rečima je Hose Antonio Sela završio svoju knjigu „Hristos protiv Arizone“, a ja sa njima započinjem. Istorija, uglavnom, traži grehe mrtvih ili oproštaj onih koji su grešili. Mi smo oni koji opraštaju ili presuđuju. Ni ovaj tekst nije ništa drugačiji. Mi smo sudije, sa određene vremenske distance, koje daju svoj konačni sud o vremenu mrtvih ili živih.. Kao i svaka druga  presuda ona je krajnje  subjektivna i to je pravilo koje moramo poštovati. Čovek mora imati pravo na sopstvenu misao, ona mora biti uklesana u njegovu “posebnost”. Molim vas, i nadam se, da ove stvari neće biti uzete za zlo ovome kratkom tekstu, koji iskazuje pravo na etičku granicu.

 Nema stajanja, ni poslije kajanja ... rješenja slati na PP.

Seoski fudbalski klub je upao u finansijsku krizu, te više nije mogao da plaća ni osnovno održavanje stadiona. Kako je teren zarastao u travu i postao gotovo neuslovan za igru i treninge, jedan od igrača je predložio treneru da njegov otac dovede svoje ovce da pobrste travu.

-          Ha, dobra ideja! – reče trener – Ajd’ nek dovede jednu ovcu da vidimo kako će to ići.

-          Ali nek dođe u subotu od 9-12h ujutro - dodao je -  tad niko ne trenira, pa je teren prazan. U nedelju neće biti nikoga da mu otvori kapiju.

Draga mama ako dube mogo jabi da mi kupš...

(Draga mama, ako bude moglo, ja bih da mi kupiš...)

Kažu da je Leonardo bio genije. To niko ne spori. Kažu i da je bio disleksičan i da je ono njegovo pisanje „u ogledalu" posledica disleksije, a ne genijalnosti.

Znam da će mnogi osporavati tu činjenicu, ali ja ću se, eto, složiti.

Zato što imam dvoje disleksične dece.

I zato što sam kod mog Mudrice-Filozofa shvatila o čemu se radi kada mi je, u prvom razredu, sav srećan doneo iz škole DVE stranice nečega što je prepisao sa table, ispisane „Leonardo style" - u ogledalu.

Na moje pitanje - „Šta tu piše?", dete je, uz malo tuc i muc počelo da čita kao da je sve najnormalnije ispisano!

Dobro...

Krenem u istraživanje, potražim stručnu pomoć, proučim materiju i dođemo, jako brzo, do dijagnoze. Usput, naravno, Žmu sav srećan, konačno otrkije u svojoj četrdeset i nekoj da ono, što ga je mučilo celog života (čitaj: pisanje sa sve brkanjem slova i sporo čitanje), u stvari ima svoje ime i pogađa, otprilike 10% stanovništva. Na svetskom nivou.

Citiram:
„A! Pa ja ipak nisam bio lenj i glup u školi, samo sam disleksičan!"

Nego, zašto vam sve ovo pričam?

Gost autor: Uninamama


U skupštinsku proceduru (znači, prošli su i "javnu raspravu" i Vladu) ovih dana ulazi nekoliko zakona o obrazovanju, a meni je najinteresantniji (ili da kažem najšokantniji) Zakon o srednjoj školi.