Bio je dan kao i ovaj.

Jasan i mirisan.

Dole sijajuce zeleno, gore uzareno zuto, spojeno laviranim plavim.

I na toj slici slici On i Ona i izmedju njih Dobra Volja.

Ljudska vrsta se vise puta, iznova, redovno, i uvek bez greske uzdigne na visinu zadatka da dokaze da je sposobnost da izneveri samu sebe jedina konzistentna konstanta kojom se brizljivo orijentise tokom svoje evolutivne plovidbe. Za to smo krivi koliko mi sami, toliko i objektivne okolnosti. U stvari, nasa nesposobnost da shvatimo da objektivne okolnosti ne postoje. Postoji samo subjektivna percepcija necega sto se kolokvijalno (i da bi se skratila prica) naziva stvarnost. Ali sta je stvarno stvarnost ne moze se odgovoriti

Zaista je svejedno.

Novinar,

prodavačica,

turista...

Svejedno je.

Kažu mudri ljudi da nas naše navike čine onakvim kakvi smo, ustvari. Mislim još da nas naši izbori čine takvim kakvi smo, da nas umeće korišćenja slobode izbora (raznih) koji su pred nama - najbolje objašnjava i opisuje. Ali i za pravljenje izbora treba nekako i negde izgraditi - NAVIKU - da se ta veština stekne i neguje. Izgleda lako, ali samo na prvi pogled.

 Navike često, svesno ili nesvesno, delimo u grupi kojoj pripadamo, ne čine nas takvim kakvi smo samo naše male, privatne, individualne navike, već živeći u društvu usvajamo, prihvatamo i navike koje to društvo čiji smo deo, smatra poželjnim i prihvatljivim, često tako da uopšte i ne mislimo o tome ŽELIMO li za sebe takve "opšteprihvaćene" društvene navike. Kao da duboko u sebi osećamo nekakav strah da, ako ih ne usvojimo, može lako doći do toga da nas naša grupa odbaci, da nas etiketira, da i sve naše druge navike smatra - neprihvatljivim, jer se po "društvenim navikama" nekako "ne uklapamo" u sliku koju nekakva većina ima o tome ŠTA su poželjne navike. Tako obično počinju "morality plays", proces kojim se (a bez pravog prava i razloga) "osuđuje", "procenjuje", "morališe", "vrednuje" nečiji karakter i nečiji postupci bez obzira što taj/ta o kome je reč ne čini ništa nezakonito, samo se ponaša (ili postupa) shodno nekim svojim - navikama.

Sedim ja tako u banci, čekam i nešto mislim, sada kad bi me bacili u Tokio ili u Peru ili u Ganu, lakše bih se sporazumela. Sto posto. Japanci bi se trudili da objasne i rukama i nogama šta već imaju da objasne, bankari u Srbiji se sve trude osim da ih ja razumem. Na granici sam da uvalim sebe u neku opasnu teoriju zavere kao odgovor na pitanje: Zbog čega oni neće da ih ja razumem kako bih eventualno koristila njihove usluge? Na ovo pitanje jedini odgovor i može da bude - zavera.

Da niste oženjeni, da li biste oženili Tajlanđanku?
- Ne bih trepnuo! Čak šta više. To što ima malo kose oči i što je malo žuta, šta me briga!

Devojke s Dalekog istoka su mirne, lojalne, vredne i neguju kult rađanja... 

Verovali ili ne gorecitirane izjave umosačinjenija su novog državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja Vlade Republike Srbije. No, krenimo redom.

Nakon neuspelog projekta nasilnog ulaska na Kosovo lider stranke Pokret veterana Srbije i pripadnik “hrišćanske milicije“ Dobrovoljačke garde Cara Lazara, već drugi saziv poslanik u Skupšitini Srbije s liste SPS-a, od pre desetak dana, pazite sad, i Državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja ─ Željko Vasiljević u intervjuima objavljenim u Kuriru i Pressu obznanio je svoj “novi projekat”.

Naime, ovaj više nego naočiti delija smislio je kako se izboriti s problemom bele kuge u Srbiji. Vlastan da razmišlja bez da je to od njega neko tražio ─ iako zna da to nikad ne ispadne na dobro ─ baja seo i smislio ni manje ni više nego projekat! Stupidnošću izrečenog čovek jednostavno ostavlja bez teksta ─ uz to, pored činjenice da me izvukao iz višemesečne blog-apstinencije naterao me je i da prvi put u životu citiram žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine. Malo li je?! Naime, Vasiljevićev projekat podrazumeva dovođenje najmanje 100.000 žena iz Vijetnama, Kambodže, Laosa i Burme koje bi se udale za srpske neženje! No, da ne parafraziram evo kako bi, po drugu sekretaru, izgledalo ovo svodništvo na visokom državnom nivou:

Kao i većina stanovnika naše regije, koja polako ali sporo putuje ka evroatlantskimintegracijamaamin, tako sam i ja na samoinicijativnoj terapiji odvikavanja od terorija zavere, sa posebnim aspektom na iste u svetskim razmerama. Shodno tome sam ukebala sebe kako otvorenih usta, svaku ponoć, pratim tristadvadesetosmo repriziranje Dosijea X, sumnjičavo gvireći pod kauč i  pokušavajući sutradan da provalim ima li kasirka u lokalnom dragstoru dvojnu grbicu na vratu ili ne. Usput se, sa dvesta grama tanko narezanog i reš svežim novinama, brzinski neočekivano okrenem u nadi da ću je zateći prilikom vanzemaljskog zalivanja očiju katranskim crnilom.

Pre jedno dva vikenda stajala sam pred toaletom «Radio kafea» u Novom Sadu. A toalet je u hodniku, blizu izlaznih vrata, od kojih seče krsta kada je hladno, i mali je, kao i ono predsoblje, u koje, pored lavaboa, staju još taman dve ruke i vlasnica im. Zato ladies stoje ispred, u narečenom hodniku. Nas četiri smo čekale ispred. U trenutku dok se od duvanskog dima hladila glava, pored nas je nehajno prošetala plavuša, ušla u ono predsoblje i zatvorila vrata. Samo smo se pogledale. Gurnula sam vrata i

   Proljece je cak i u decembru...
   trinaestog
   ili bilo kog drugog
  proljece stoji iza barikade
  s podignutom rukom...
  zar sumnjas u svoju djecu,
  mislis da ne pamte ?
  kazi
  da li te pitaju za put prema nebu ?
  cijena je sigurno visoka.
  kazi
  da li te pitaju s bijesom u sebi
  ne tajeci nista
  ne

...na parkingu ispred porodilišta na Zvezdari, dok smo Zorka i ja bile u poseti istom u okviru projekta "Mapa porodilišta":

Od ruke mu ništa ne rodilo,
Ni u polju pšenica bjelica,
Ni u brdu vinova lozica!

Epizio-gumo-tomiju ustranu, ostatak doživljaja vezan za posetu "mom" porodilištu bio je više nego ugodan. A imali smo i religijsko iskustvo. Odmah na početku!

Ovo vam je, verovali ili ne, nekakav, valjda, oltar, šta li, ne razumem se baš najbolje u terminologiju, nasađen na kasicu-prasicu u koju ljudi mogu da ubace, valjda, dobrovoljne priloge, šta li, ne razumem se baš najbolje u terminologiju, za spas duše, valjda, šta li. A ta karakondžula od oltar-kasice-prasice, e to vam je parkirano u prizemlju porodilišta, pored prostorije za otpust beba (vidi gornji levi ugao). Na to smo natrčale čim smo na glavni šalter došle, pre nego što se i javismo gde je trebalo. Posle pitasmo glavnu sestru šta je to, otkud to... a ona kaže da je nekom svešteniku pre izvesnog vremena "dodeljen" prostor u podrumu, za šta, ne zna, od koga, ne zna, zašto, ne zna.

Ljubimo se na mosticu naslonjeni na bordo Jugo. Vetar se igra sa njenom crvenom kosom i podize joj haljinu. Koristim priliku da zavucem obe ruke ispod. Vetar, munje gromovi, cuda... Pocinje oluja. Svakim praskom groma sve se vise pribija uz mene. Grize me za bradavice, razvezuje mi kosu, skida mi majicu. Sevaju munje iznad nas, udaraju gromovu medju nama. Vodimo ljubav u sred Caira na najvidljivijoj tacki, na mosticu, na haubi juga. Od snaznog pljuska smo skroz mokri a ona klizi niz haubu i noktima se drzi za mene. Osecam kako nam se tela sjedinjuju kao sto to objasnjavaju stari Indijski teoreticari seksa. Priblizavali smo se tacki totalnog spajanja. U iscekivanju orgazma koji nam se se kao zahuktala lokomotiva neumoljivo priblizavao otvorio sam oci da uzivam u njenoj lepoti. Umesto ocekivane tame i bledo-zutog svetla javne rasvete iznenadila me je dnevna svetlog svanuca. Kroz kisu koja je posustajala ne mogu a da ne primetim copavu zenu, koja hoda prema nama u nameri da prodje ispod mostica i produzi svojim putem. Crvena nema pojma ni da je svanulo ni da nas neko gleda. Meni neprijatno ali nema sanse sada da stanem. Baba se klati kao metronom dok nam satim prilazi i sve vreme me fiksira. Kad je prisla toliko blizu da sam joj vido brkove, urokljiv pogled i Rudo cipele vec me je udario voz orgazma. Poceo sam da svrsavam svuda pobelom stomaku, po crvenoj kosi, jugu, po sebi... Svrsavao sam po celom cairu. Svrsavao sam satima.

Verujem da, u zivotu svakog od nas, postoji period kada se problemi resavaju skoro sami od sebe, kada se osecas odlicno, kada kako god da se obuces izgledas fenomenalno i pun si optimizma... Tada ti se cini da je tvoja harizma jaca od realnosti i da tvoja pozitivna energija nema granica i da ce to stanje da traje vecno. Kako starim sve sam sigurniji da me je taj period snasao oko moje dvadesete. Isto mi se cini da ga ja nisam prepoznao, razumeo i dovoljno iskoristio... Verovatno mladost i iskustvo jos dugo nece moci da koracaju zajedno.

Sada sam krupan covek od 145 kg ciste misicne mase, gusto naslahgane na skelet visine 193 cm, celav, sa ostrim crtama lica, sa pogledom koji solidno objasnjava na vecini svetskih jezika "Don't fuck with me!".

Evo me sada sa mnogo vise iskustva na sigurnoj tropskoj lokaciji, kao zasticeni svedok, cinkarim svoju proslost. Kada se zagledam u nju, vidim svasta. To je kao gledanje u soljicu nakon ispijene kafe. Zavisi kako tumacis i da li verujes sopstvenioj interpretaciji.

 Oni prvi i dalje misle da se Pavlovićevom mašću, anti-age kremicama, regeneratorom za kosu i manekenskim treptanjem u kameru mogu rešiti najteži i najbolniji problemi naše države i društva. Ubeđeni su da sa nekoliko napabirčenih i loše upotrebljenih fraza, koje su naučili gledajući američke političke filmove B produkcije, mogu šarmirati i prevariti briselske diplomate, kao što već sedam godina varaju svoje građane.

Status kandidata bez datuma početka pregovora, ako se to potvrdi u decembru, jeste jasan dokaz nesposobnosti onih koji, direktno ili indirektno, upravljaju Srbijom od marta 2004. godine do danas. To je i dokaz da njihova bleferska, šibicarska politika može da prevari samo deo srpskih birača, a da su svi iole svesni ljudi u Srbiji i van nje imuni na to bedno operetsko glumatanje. A imali su šansu i mogli su i više i bolje.