- Kako ti se svidelo ono venčanje u Londonu?, pitam ga jer znam da ne znam koga bih upućenijeg pitao.

- Super je bilo. Pa ti bar znaš da sam se oduševljavao  još  pre trideset godina kada sam gledao venčanje njegovog oca i njegove majke za koju sam tek kasnije saznao da je poreklom iz svrgnute škotske dinastije Stjuart.

- Auu ala si ti mator, smeškam se šeretski. Koliko bre ti ono imaš godina, zaboravio sam.

- Pa omega brate moj, slično kao ti... previše da bih se pržio samo na matorke , ali i premalo da me pale samo klinke..., namignu mi mangupski prihvatajući se čašice.

Pravo je pitanje – Hoće li neko krivično odgovarati? Pojedinci, grupa, organizatori, saradnici, direktni i indirektni pomagači i birokratski jataci ... Jeste da to pitanje zvuči naivno, jer je u ovoj državi pravo sistematski gaženo decenijama i stoga danas imamo jedan ovako snažan i uigran mehanizam, jednu antipravnu samohotku koju je vrlo teško zauzdati i u kojoj učestvuju, u određenoj srazmeri, svaki na svoj način, svi slojevi društva. No, ako se takvo, ili slično pitanje uopšte ne potegne, pa makar i uz punu svest o unapred izgubljenom okršaju, onda tek nema nade. Ako se

Već dva dana kuća mi se kupa u bejbi blu, i bejbi roza  tonovima pesme "It's only a paper moon", mirisa puderastog, i niza drugih, večitih muzičkih standarda  sa liste  Great American Songbook-a, koje  mi je ovog puta priuštio Paul McCartney na  ganc novom albumu "Kisses on the bottom".

Ne, ne... nije Paul zločest,  ne namiguje u fazonu anatomije, i naslov nema veze sa bilo kakvom derrière.  Oduvek je bio jako pristojan momak, što ipak  nije bio dovoljan razlog da ga volim više od Lenona. Album je nazvao po stihovima  pesme,  prve po redu  na ovom vrlo smooth albumu, "I'm Gonna Sit Right Down and Write Myself a Letter". Evo ostalih pesama na albumu, plus dva njegova originala "My Valentine" i "Only Our hearts".

На прву реплику типа

- Ох, ово што ви радите је чиста замена теза, 

сам се искључио. Слушати даље би било губљење времена. Налазим лист где сам малочас записао телефонски број и из такмичења у речима без значења бежим у забаву истим тим речима, само на папиру, и са више смисла.

već opalo je, ni travke nema, pustoš je svud... Još od Maja meseca počeo sam da se pribojavam  i strepim od brzodolazeće Zime i njene prethodnice Jeseni! Priznajem da sam se ovog Leta našetao bosonog u šorcu i golog mi atletskog poprsja, kao što odavno nisam. I sad dok ovo pišem, u gaćama sam (bokserice naravno, sitan karo) i bos. Suv sam k'o barut, svima oko mene puše se uši od vrućine a ja se noću ipak pokrivam frotirom i jednim ćebetom, zlu ne trebalo.

Danas sam gledao emisiju "Nedjeljom u 2" na HRT 1. Gost je bio gradonačelnik Splita, drugog po veličini grada u Hrvatskoj. 

Čisto podsećanja radi, gradonačelnik Osijeka, trećeg po veličini grada u Hrvatskoj je Branimir Glavaš, trenutno u bekstvu zbog suđenja za ratne zločine nad Srbima u Osijeku. Radi se o zločinima nad civilima, koji su ubijani na najsvirepije načine. Jedan od "najpopularnijih" načina mučenja je bilo teranje srpskih civila da piju kiselinu iz akumulatora. To sve nije predstavljalo problem građanima Osijeka da stalno glasaju za ovog zlikovca.

Nedavno

Sedim i već 15 minuta gledam u ovu fotografiju.  Pomislio sam da je fotomontaža, a onda se uverio da nije. Ne volim da objavljujem blogove bez teksta, sa jednom fotografijom ili youtube snimkom, ali ova fotografija je zaslužila poseban post.

E, moja Srbijo!

Cenim Spiridonovu brigu i obaveštavam ga da nana mirno spava.

               Baš me živo zanima na šta će sve da izađe.
               Jer, kad kažem da sam obično i ox i moron, da li je to pleonazam ili je zbilja oksimoron? Nisam sigurna i ne verujem da ću naći zadovoljavajući odgovor, ma šta jezikoznalci pokušali da ustvrde.
               Ali, sve to i nema neke naročite veze.

                                                     ( ili kako vam već drago )

               Mislim, ja bih sad najradije o svemu i svačemu istovremeno, odjedared, samo kada bih nekako našla načina da to izvedem kako dolikuje, a da se iz svega ne ispili nekakva nemušta papazjanija. No, pošto tako nešto još nikome nije pošlo za rukom, a da ja to znam pa da mogu da sledim svetle primere, ipak ću pokušati, pa šta bude.

                        ( uz nešto kontemplacije na sasvim nevažne teme )

               Gospodin Nešto je danas ustao na levu nogu. Ako ćemo pošteno, to čini svakoga dana, jer mu je postelja tako postavljena da ne postoji drugi način da se iz nje iskobelja. No, ono što pravi razliku je činjenica da je ovoga puta to učinio ne samo bukvalno, već i u onom prenosnom značenju. Dakle, počeo je dan neraspoložen.

Naš gost bloger je dr Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda i jedan od učesnika LiberTea debate koju smo nedavno organizovali povodom obeležavanja 800 godina od potpisivanja Magna Carta-e, tj. Velike povelje sloboda. On je sa nama podelio svoje utiske i razmišljanja nakon te debate.

UKinSerbia

Pre ravno osam vekova (1215.), engleski kralj Jovan, nepopularnog nadimka „Bez Zemlje" (John Lackland), nakon pretrpljenog poraza od pobunjenog plemstva, potpisao je dokument koji danas smatramo jednim od najznačajnijih u istoriji civilizovanog sveta. Velika povelja sloboda (Magna Carta Libertatum), inicijalno zamišljena kao mirovni sporazum, postala je mnogo više od toga. Prerasla je samu sebe, postajući svojevrsni mit. Važno je ipak znati da se ono zbog čega Povelju danas slavimo kao "Sveti gral" slobode pojedinca i prava na pravično suđenje, nalazi u samo jednoj od njene 63, danas najvećim delom nevažeće klauzule. Međutim, možda najveći paradoks tiče se efekta koji je Povelja ostvarila. U Engleskoj koja se najviše zbog njenog značaja smatra kolevkom savremene ustavnosti, ustav kao posebni pisani dokument nikada nije zaživeo. Kroz vekove je na Ostrvu potvrđeno da je za organizovano društvo značajnije od onoga "šta o pravu piše", ono "kako se pravo ostvaruje". Osam stotina godina naučilo nas je stoga i jednoj od najvažnijih lekcija kada je o pravu i sudskoj vlasti reč. Naučilo nas je da je za slobodu i pravnu državu nužno boriti se i biti spreman na podnošenje žrtve. Jednom dok traje njihovo osvajanje, i nebrojeno puta nakon toga, dok traje njihova odbrana.

Koliko sam samo puta, na najrazličitijim lokacijama (po vozovima, u autobusima, čekaonicama pravougaonim i kvadratičnim, kafićima i restoranima, i uopšte, na javnim mjestima gdje se htjevši-nehtjevši zateknete sa gomilom nepoznatih osoba) naletao na priče ljudi koji se jadaju na učinjene im nepravde.

Tvrđava Alamut

U davna vremena, u velikom arapskom carstvu, živješe tri  druga.  Upoznali su se kao studenti na islamskom učilištu  u Nišapuru, a zbližili u burnim noćnim lumpovanjima, koja su, eto, do današnjih dana ostala zaštitni znak studentskog života širom svijeta.   

Ako mene pitate, tako bi trebalo da se zove ono što gospodin/drug ministar Vulin naziva socijalnom pomoći.

Nego, da vidimo, kolika je ta "ogromna" cifra koju oni najuporniji (koje je glad naterala da sakupe dvadesetak traženih dokiumenata) mogu da primaju devet meseci godišnje. (Bog zna kako preživljavaju i tih devet, o ona tri ne smem ni da mislim)