Na Vaclavskom trgu u Pragu stoji neki čovjek i povraća. Prolazi drugi, gleda ga tužno, klimne glavom i kaže: Da samo znate kako vas razumijem...

Milan Kundera, Knjiga Smijeha i zaborava.

Zamislite tz kritičnu masu, milion, milion i po ljudi, koji jedni druge razumeju, kako ispred skupštine povraćaju! To bi bila prava stvar, to bi bilo čudo!  Ali prave stvari i čuda se više nigde ne događaju, pogotovo ne kod nas. Teško da ćete

Načuo sam pre par dana, a od danas je i zvanično, B92 Info kanal nije u redovnoj ponudi SBB-a nego u digitalnom paketu.

Da podsetim poštovani menadžment B92, jel` ste na to `teli da

Gost autor: gedza.73

U stvari ima ih više. Možda bi dete smestili u finansijski stabilniju porodicu, imalo bi veće mogućnosti za uspeh u životu, možda su hteli da pomognu nekom drugom...
Na njihovu žalost, srpska policija je reagovala iznenađujuće brzo, upela da spreči otmicu i vrati dete roditeljima.
Palo je tu i poneko

Šokirana sam odlukom Republičkog Fonda za Zdravstveno Osiguranje da plati redovan skrining za otkrivanje raka materice kod ginekologa tek JEDNOM u TRI GODINE! I to u zemlji sa najvećom stopom smrtnosti od raka grlića materice u Evropi!

Ja ću za te tri godine, u Nemačkoj otići 6 puta kod ginekologa.  Verujte da nemački fond ne bi plaćao da ne postoji potreba, da ne postoje na stotine studija koje ukazuju na to da je otkrivanje raka grlića materice u ranom stadijumu najbitnije za dobar ishod lečenja.

Mnogo se zla desilo na Balkanu u poslednjih dvadeset i kusur godina. Dovoljno za ceo jedan vek. Umesto da iz poraza i nesreća koje su nas zadesile izvučemo pouke i krenemo dalje, mi kao narod postajemo sve više ksenofobični. Očekujemo da nas svet poštuje, a na svakom koraku sve više pokazujemo mržnju, pravdajući je bombardovanjem, priznavanjem Kosova i ko zna čime još. Zaboravljamo da za mržnju ne sme biti opravdanja. Jer tom mržnjom uništavamo sami sebe.

Videli smo devedesetih kako jedno zlo vuče drugo, po pravilu gore i strašnije. Nismo ništa uradili da jednom podvučemo crtu i prvi pružimo ruku pomirenja. Iskreno, bez foliranja. Da pružimo ruku pre svega Albancima, ali i drugima.

Kako čovek, uopšte, donosi neku ozbiljnu odluku? Mislim, kako da presečem, a da se posle ne kajem? Ja se, bre, danima dvoumim i koje cipele da kupim, sve mi se čini one druge su lepše! Pa se posle kajem i žderem, mnogo i dugo i za neke sitnice... Koliko ću se kajati za nešto ozbiljnije? A vidim, ljudi to ’ladno preseku, imaju spremne stavove o svemu i kao da znaju šta će se i posle deset godina dešavati. Sve nešto mislim da imaju uvid u budućnost. Možda neki horoskop, kristalnu kuglu, baba Milevu u komšiluku... Moram jednom da ih pitam, kako su tako sigurni da znaju šta hoće.

                              Napomena

               Ovaj tekst je pun proleća i ptičica i cvetića i ostalih banalnosti, tako da se nikako ne preporučuje onima sa osetljivim živcima i stomacima koji tako nešto ne mogu da podnesu.

 

Parmenid

 

"Prije stvaranja nije postojalo vrijeme." - Sv.Avgustin

Da li je, u tom slučaju, "prije" adekvatna riječ?
Da li vrijeme uopšte postoji?
Ustvari, šta je vrijeme?

 

patrljak pur pjene, oslikan korektorom za štampani tekst i crnim markerom. visina rada  - 8,5cm 

 

radni naziv - lavfkratijan za decu  :)

Ali bih mnogo volela da mi neko razjasni kako gradska vlast može da donese propis kojim direktno ugrožava život i opstanak pojedinca i da to bude OK?

 Naime, od danas je nemanje karte u GSP-u prekršaj.

Što samo po sebi ne bi bilo problem da nema one začkoljice koja kaže da će oni koji budu uvedeni u registr prekršaja biti onemogućeni da vade lična dokumenta.

E, sad, koliko mene sećanje služi (a ne videh negde da je to promenjeno) svaki punoletan građanin ove nazovi države OBAVEZAN je da ima ličnu kartu.

Ali, ako ste u tom registru, vi ne možete da imate LK.

Profesor Žarko Trebješanin je u razgovoru za jedan internet portal ocenio da je nostalgično vraćanje u devedesete sve samo ne bezazleno i da zapravo označava "neku vrstu provokacije, povampirenja one pseudokulture koja predstavlja najgore izdanje Srbije". Da li je reč o povampirenju ili samo jasnijem izražavanju nečega što je sve vreme bilo vitalno i prisutno, pitanje je koje može da pomogne u razumevanju te, nove nostalgije. Jer, ma koliko se trudili, ostaje čudno nejasno i na poseban način jezivo kako se može žaliti za tim vremenom mraka (eto zgodnog naslova koji je, od juče preaktuelni Dobrica Ćosić u svom opusu propustio, verovatno zbog drugačije "vizure" te iste decenije).

Milan Nikolić

Danima merkam izveštaj Centra za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije koji mi je sav u grafikonima i ilustracijama, te obilato podmazan fotografijama i analizama, sleteo na e-mail. I samo ime centra poziva na polemiku, nekako mi se čini da je predmet proučavanja ono jedino što im nedostaje. Kad  bi bar pronašli pravi antonim za razvitak, pa bio to oficijelnim stilom nazadak ili onako ljudski, ljutito – propadanje, sunovrat, strmoglavljivanje, stvari bi imale više smisla. Čak i kad su od Republike.

Ipak, pored brojnih kontradiktornosti o “kulturnim praksama” mene, vas i nas, brojni nalazi u ovom izveštaju su izuzetno zabavni.

 

 

 

Da proverim da li i dalje dobro sabiram bez digitrona...

1.610.000 (Tomislav Nikolić) + 250.000 (Milutin Mrkonjic) + 18.000 (Marijan Rističević) + 12.000 (Jugoslav Dobričanin) + makar 100.000 glasova od Velimira Ilića (od osvojenih 310.000) = 1.990.000

1.450.000 (Boris Tadić) + 230.000 (Čedomir Jovanović) + 90.000 (Ištvan Pastor) + 40.000