prvenstvo Amerike u tenisu

odnosno poslednji gren slem sezone upravo treba da počne i svi smo toliko uzbuđeni da jedva zadržavamo svoje pants on…Iako u Njujorku nećemo moći da gledamo Nadala zbog povrede, ovo bi mogao da bude jedan od boljih gren slemova u poslednje vreme – Novak Đoković je najbolje odigrao američku turneju, Rodžer Federer je pvi na listi, a Endi Mari je pre samo mesec dana uzeo zlato na Vimbldonu u okviru Olimpijskih igara. Tu su i neki drugi igrači koji svoju šansu vrebaju iz prikrajka, pre svega DelPo.

Чарлс Крофорд, ексамбасадор Велике Британије у Београду, написао је на свом блогу текст у коме даје виђење тренутног стања у светлу споразума Београда и Приштине, уз неколико натукница о томе како ће се ствари, по његовом мишљењу, даље одвијати.

Текст је поучан. Не зато што је аутор стручњак за регионална питања, ни зато што је написао нешто што овде није познато, већ зато што се његове опаске могу искористити као нека врста путоказа за будуће перипетије решавања косовског проблема.

Оне се могу искористити али само у једном случају.

Bugari su već imali prestolonaslednika za premijera pa se nešto nije proslavio ali mi nismo Bugari, možda kod nas bude uspešno.

Evo prođe i 50 dana od izbora a vlada se i ne nazire. Ko god poveruje u žvake tipa da se ozbiljno razgovara o programima, da su u pitanju vrlo studiozni i pricipijelni strategijski pristupi kako bi građanima u narednih pedeset godina bilo bolje taj je naivan. Samo onaj ko kratko pamti ne seća se da su nam od početka raspada Jugoslavije nudili šečerleme, te kad pobedimo biće svima konačno bolje, svoji na svome, pa onda kada oteramo Miloševića cvetaće slobode, blagostanje i demokratija, a zapravo narodu i Srbiji je bivalo sve gore i gore dok samo nekima sve bolje i bolje do bezobrazno dobro.

Neka vas niko ne zavarava i laže, natezanje oko vlade je zapravo međusobno natezanje stranačkih vrhuški ko će koga više da nategne a da onaj ne oseti.

Starenje slike, urušavanje mita i loše umetničke kopije...

Već odavno se povremeno čuju razna naklapanja o tome šta će biti u Jugoslaviji poslije mene. To je donekle i zbog toga što oni koji se time bave uopće ne razumiju naš društveni sistem... Mi, kao što znate, imamo kolektivno rukovodstvo... Prema tome ja mogu svakoga dana otići a da se ništa neće mijenjati.                                                                                                           Josip Broz Tito (1976)

Kao što je raskoš Titovog dvora bila u nesrazmeri s realnom snagom zemlje koju je vodio, okončanjem hladnog rata i nestankom bipolarno ustrojenog sveta i Titova politika sedenja na ogradi, koja je Jugoslaviji donosila velike i očigledne benefite, sve više je pokazivala elemente samourušavanja.

Ako je tačno da u francusko-nemačkom predlogu za dijalog NE POSTOJI, NIJE NAVEDENA, NIJE NAPISANA KAO USLOV, UCENA,

Da nisam sinoć već postavio drugi tekst pre nego što sam video tekst iz Danasa koji prenosim sada (a sličan tekst izgleda da ima i u Politici - kod njih je doduše akcenat na tome da li se APRu zabranjuje da izađe u javnost sa ciframa ili ne), ovaj blog bi još sinoć bio objavljen. Naime, često se na blogu pozivamo na rezultate, činjenice, stanje...pa možda nije loše navesti cifre dobijene analizom finansijskih izveštaja koje preduzeća podnose APRu.

Tekst kaže da su firme koje poslovale uspešno u 2014. su zaradile 416,8 milijardi dinara, dok su gubitaši ostali bez 518,6 milijardi dinara, što znači da je privreda sveukupno izgubila 131,78 milijardi. Koliki je intenzitet pada pokazuje to što je 2013. godine gubitak svih srpskih preduzeća iznosio 300 miliona evra, da bi za samo godinu dana bio učetvorostručen.

Rebel, rebel, you've torn your dress...

Šta neko drugi radi u svom dvorištu, ne treba da nas se tiče. Tako braća Crnogorci hoće da imaju i svoj jezik koji će se zvati crnogorski. Ja tu ne vidim nikakav problem osim možda te sitnice što je jezik isti kao i srpski sa manjim varijacijama koje mogu da se podvedu pod dijalekt i naravno ono što nigde ne piše a što je neko proklamovao, da neko ne može da ima svoju državu ako nema i svoj jezik.

Međutim, nekim malim ljudima to nije bilo dovoljno pa su i rešili dalje da razdvajaju narode a jezik je samo jedan od

Umesto velikog uvoda:

Pismo podrške pravu na javni stav akademika Vladimira Kostića

Akademik i profesor Vladimir Kostić, predsednik SANU, izneo je javno svoje viđenje kosovskog problema koji već više od veka opterećuje državu i društvo u Srbiji i izaziva brojne posledice na život građana celog Balkana. Umesto otvaranja demokratske debate o problemu Kosova i svim aspektima različitih rešenja koje stoje pred nama, deo institucija i javnosti pokušao je da ućutka akademika Kostića. Predsednik Republike Tomislav Nikolić, čak je doveo u pitanje i njegov položaj predsednika SANU koristeći pri tom teške reči. Premijer Aleksandar Vučić ocenio je da je „loše vreme za ovakve izjave".

Pitanje Kosova i njegove budućnosti, uključujući državno-pravni status, položaj srpske i drugih nacionalnih zajednica, status kulturno-istorijskih spomenika i brojna bolna pitanja vezana za blisku i ne tako blisku prošlost ljudi koji žive ili su živeli na Kosovu jesu važne teme za javnost u Srbiji i regionu i zahtevaju ozbiljnu i argumentovanu debatu. Ove teme deo su šire diskusije o suštinskim pitanjima razvoja Srbije koja traje već više od vek i po i jezgrovito je sažeta u dilemi formulisanoj od strane profesorke Olge Popović-Obradović: kolika ili kakva država?

U predvečerje jugoslovenske katastrofe za beogradski nedeljnik Inervju napisao sam nevelik prilog pod naslovom Zločinci ante portas. U zaključku sam istakao, da neraščišćeni odnosi iz skorije prošlosti i socijalna klima devedesetih, daju dosta osnove za pretpostavku da građanski rat u SFRJ, ukoliko do njega dođe, ni ovoga puta neće proći bez ratnih zločina, te da će taj rat, pored drugih specifičnosti, obeležiti zastrašujuća svirepost jednog broja njegovoh učesnika. Nažalost, ove i slične pretpostavke su se obistinile.  Pogrešio sam samo u jednom: nisam mogao ni predpostaviti da  pred našim vratima čeka baš toliki broj svirepih zločinaca. Kasnije sam pokušao da pronađem odgovore, da razumem, ne da opravdavam ili osudim. 

Već u toku rata bilo je jasno da su granice međunarodnog humanitarnog prava probijene. Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirbnergu, koji je verifikovala generalna skupština OUN Rezolucijom od 11.12.1946.g. kao ratni zločin kvalifikuje: ubistva, zlostavljanje ili deportaciju civilnog stanovništva, ubistva ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljačkanje javne i privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela, ili pustošenja koja nisu opravdana vojnim potrebama. Bilo je, također, jasno da ratne zločine čine sve sukobljene strane. Međutim, na primeru ratova u bivšoj Jugoslaviji  starom, nepisanom pravilu po kome se  poraženima sudi kao ratnim zločincima, a na pobedničkoj strani pojedinci se za ista dela proglašavaju herojima, najmoćnija sila u istoriji sveta dodala je još nekoliko redova – o tome ko je ratni zločinac, a ko heroj mi odlučujemo, preko međunarodnih sudova i na sve druge načine.

nisam mogla da uklopim poslove tako 

da u ovo vreme budem u bg.

da jesam sigurno bih bila na prajdu.

alli:

poznata i duhovita blogerka edi-va je na licu mesta,

i spremna je da sa nama podeli atmosferu...

javljaće

I tako sad ode i Strašni Krstić napustivši Vučića Mekog Srca. A šta kaže Mekosrci Vučić na to? Kaže - Krstić je potpuno u pravu!

Da li je bilo za očekivati da će mladi BK stručnjak sa Harvarda, ili čega već ono beše, prvi da utekne sa ove raspale dereglije koju zovemo Vladom Srbije? Pa ne. Bar ja to nisam očekivao. 

Sedim ja tako sinoć sa nekim ljudima kad se zapodene krajnje interesantan razgovor o erotici i pornografiji. Tačnije, sam razgovor i nije bio nešto posebno i uopšte nisam zapamtio šta je ko rekao. Ali to nije ni bitno za ovaj blog. Bitno je da je razgovor bio između muškarca i žene, te su se mogle čuti razlike između shvatanja ove dve stvari između ženskinja i muškinja. To me je (a i višak slodobnog vremena, too) povuklo da pitam blogere šta je za njih erotika a šta pornografija.

Ja neću da detaljno obrazlažem svoje shvatanje već ću da okačim dve slike, a znamo da kažu da slika govori ‘iljadu reči…

Znam joj skoro svaki pedalj.

A nije mi to od politike, od mene i nje je - oduvek.

Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,....ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto.....bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.

Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru - isti takvi. Razumno i duboko - protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive - jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.