to je bittersweet priča o najboljem, najuspešnijem,
najharizmatičnijem klizaču modernog umetničkog klizanja.

Pasulj vodi poreklo iz tropskih krajeva južne Amerike, a u Evropu ga je doneo Kolumbo. Američki Indijanci koristili su ga kao glavnu hranu. Zrna pasulja nađena su u arheološkim iskopinama

Priča o atomu i njegovim česticama

Grci

Pitanje, od čega je napravljeno sve ovo što vidimo, pipamo itd... provlači se kroz istoriju i muči naučnike i filozofe stolećima. Zapravo već 2600 godina, jer ga je postavio još Tales iz Mileta koji je živeo u VI veku pre nove ere. Milet je bio grčki grad na obali Male Azije koji je ljudskoj civilizaciji podario prve filozofe i naučnike, a Tales je opet bio prvi među tim prvim filozofima i naučnicima. A bio je i prvi koji se ozbiljno zamislio nad pitanjem od čega je svet sastavljen, prvi koji je dao naučan odgovor na to pitanje i prvi koji je dao pogrešan odgovor. A njegov odgovor je bio - voda. Kamenje, drveće, konji, sve je to zapravo voda, govorio je Tales.

Danas taj odgovor izaziva naš blagi podsmeh, ali u suštini to nije bio tako loš odgovor, pogotovo kad se u obzir uzme činjenica da je u Talesovo vreme poznavanje prirode bilo sasvim oskudno i uglavnom pogrešno, i da se nauka tek čupala iz mitova, magije i religije. Sem toga, mi ni danas, 2600 godina kasnije, sa mnogo većim znanjem i razumevanjem prirode i zakona koji njom upravljaju, još nemamo potpun odgovor na to pitanje, pa je ono i dalje misterija.

Kao i skoro sve druge velike ideje tako i manipulisanje sa računanjem vremena u pojedinim periodima godine izmišljeno je još u antičko doba. Tokom leta neke države starog veka su jednostavno produžavale trajanje časa. Rimljani su imali i poseban vodeni časovnik sa različitim skalama za različite mesece tokom godina.

Antički vodeni časovnik koji je omogućavao različitu dužinu trajanja časa u različitim

Bio sam i danas u Doboju. Riječ katastrofa nije dovoljna da opiše ono što je Doboj danas.

Ljudi hodaju sa maskama. Smrad je na pojedinim mjestima u centru grada nesnosan. Ljudi vam na svakom koraku prilaze i pitaju da li dijelite neku pomoć. Centar grada ne postoji. Sve je polomljeno i razrušeno. Na sve strane razbacan je neupotrebljivi namještaj. Zapitaš se ko uopšte može živjeti ovdje ... 

I

Što neko reče, sve srećne imperije slične su jedna drugoj, dok su sve nesrećne nesrećne na neki svoj način. Dobro, parafrazirao sam Tolstoja, koji je pre, u stvari, i mislio na porodice nego na imperije. Sad, kada su porodice u pitanju mnogi bi se možda sa rečenim i složili, dok bi kod imperija već po svoj prilici došlo i do popriličnog zatezanja. Jer, postoji više autora, koji se doduše i ne izjašnjavaju nešto preterano na temu sreće imperija, ali su sa druge strane manje-više jednoglasni kada je u pitanju njihova neumitna kob. Naime, po priči, sve poznate civilizacije i imperije dele u suštini sličnu sudbinu, prolazeći kroz šest karakterističnih faza, nastajući, trajući i nestajući na gotovo identičan način.

Slušali smo mnogo o tome da je neki čuveni bivši kancelar Alfred Guzenbauer uslišio molbu države Srbije da joj bude savetnik i promoter u inostranstvu. Ali pojavio se samo jedan tekst koji objašnjava ko je taj naš novi nadničar i šta o njemu misle van granica naših novinskih tiraža.

Evo par istina koje možda niste čuli o Guzenbaueru, a koje biste kao poreski obveznik ipak želeli da znate...

Tko vrijedi glasa, rekao bi Grunf da se kojim slucajem obre danas u Srbiji, zemlji Srba. I ostalih. Koji u njoj zive. Ako bas mora.

Ovih dana vrijede etnicke zajednice, pardon, nacionalne manjine! Znam da ce nekom ovo izgledati urnebesno! Nacionalne manjine, u Srbiji, pa vrede! Ali verujte imam krunski dokaz za to - za njih/nas se intesuje glavom i Krunskom 69 - Demokratska stranka!

Gde ces boljeg dokaza da vredis nego kad DS pozeli da ti se uglavi u kombinaju! 

Naime, manjine i ono sto je od njih ostalo, biraju u nedelju 6. juna clanove svojih nacionalnih saveta. Dosta

Količina bezobrazluka kojom nas dnevno čašćavaju i najizdržljvije će uskoro naterati da u komunikaciji sa vlastima ostanu na škrgutu zubima i glagolima koji se pred decom ne koriste. A i to kao prelazni oblik do hvatanja one motke

ili - Bull's eye Slaviše Lekića

Uz Nikolića, Vučića,  Dačića i Vulina imali smo sreću da nam iz Beograda 31. decembra 2016. srećnu novu '93 poželi i Bogoljub Karić. Kao slobodan čovek, biznismen i Srbin koji je dočekao da Pravda ponovo pokaže svoje čisto lice.

To svakako nije ni najznačajniji događaj 2016. niti iznenađenje za one koji u Srbiji žive ovih godina. Ali je izvanrednai ilustracija i metafora za hroničare ovog vremena i vlasti. Oslobađanje od optužbi pravosuđa koju sprovode SNS tužitelji i sudije, Karićev povratak i Vučićevo čuđenje nad takvim razvojem situacije sveto su trojstvo ovakvih događanja u Srbiji od 2012. naovamo. 

I toliko što se tiče uvoda. Sve ostalo rekao je Slaviša Lekić u svom tekstu u Danasu kome se nema bogznašta ni oduzeti ni dodati. Svakako nisu navedena ni sva dostignuća ni sve laži - ali malo je za to i jedan život, kamoli jedan novinski tekst. Svako bi sad mogao da se seti i doda bar tri neistine za koje smatra da su najveće ili bar veće od nekih navedenih, ili neko od ludovanja glavnog junaka ove priče i njegove vašarske družine kojoj je data država na upravljanje i uživanje. No nema potrebe za time, rekoh, jer ovo je izvanredan portret političkog i psihološkog lika čoveka koji je progutao Srbiju.  

Voleo bih da sam ga ja napisao, a neskromno bih, možda, promenio naslov. Zvao bi se Razobručeni na(r)cizam. 

A pitanje je ovde: šta nas zaista čeka u ovoj godini: obećani berićet ili gubljenje onog tako nepostojanog "r"? 

Tekst ovde prenosim u celosti:

Dnevni list Danas 

Srbija u magli malignog narcizma

SPIN GODINE: Aleksandar VučićOd onog časa kad se sredinom 2012. pred novinarima pojavio prvi put sa naočarima na nosu, manje oko lika, više oko dela Aleksandra Vučića pletu se različite retoričke zavrzlame, verbalne konstrukcije i pravi mali ratovi reči!

Piše: Slaviša Lekić

03. januar 2017.