Volim da popijem svoju čašu vina pre večere, baš volim. U onom periodu vremena dok je spremam, u mojoj maloj kuhinji, u ritmu koji često zahteva da iz kuhinje izađem, odem do dnevne sobe i kompjutera ili kauča gde nešto čitam, ili popričam malo sa detetom.

Žena je u svakoj dobi dobar konzument robe i usluga. Probajte da prebrojite stvari bez kojih ne možete da zamislite dan. Kafa, novine, internet, čokolada, labelo, frizer,gardaroba, prašak, hrana. To sve neko mora da nabavi. Sa ukusom - još bolje od kose do nakita. Žena preko 35 koja pride ima i porodicu je meka svake marketing agencije. Ona nabavlja prašak, hemiju za kuću, kupuje nove cipele za dete, meleme za svoje male bore, razmišlja povremeno o dijeti i vitaminima, sipa benzin....ne smeme ni da zamislim šta sve današnji čovek mora da ima da bi preživeo dan. Ali tako je to danas i ne treba kukati nad kataklizmom civilizacije gde su internet, kafa, čokolada i sex samo roba koja ima svoje ciljne niše. Od kada je banaka i kartica - lakše je - priznaćete. Ne morate da čučite po poštama i da gledate preko stakla ima li para. Ako i nema na računu - biće dozvoljeni, nedozvoljeni minus svejedno i sipaćete benzin, kupiti prašak ili ne znam ni ja šta. Banke su nam pomogle sa tim bezgotovinskim plaćanjem, istina je. Na par godina menjam novčanik i stalno razmišljam- šta je kroz tu jadnu kožu procurelo para. Pa me uhvati neka tuga. Tako sam se prvi put - osetila u banci pre neki dan kada su mi isekli karticu -dajući mi bolju i sjajniju spremnu za nove avanture.

Krajem oktobra 2010. godine stigne u Kabinet gradonačelnika Beograda prijava protiv javne ustanove, s veoma ozbiljnim optužbama za finansijske malverzacije, i sa sve fotokopijama dokaza za tvrdnje iznete u prijavi. (Delovodni broj 6705 od 22.10.2010, copy in hand.)

Pet dana kasnije, Kabinet gradonačelnika prosledi prijavu Gradskoj inspekciji, sa zahtevom da ga izvesti šta je uradila. (Delovodni broj 6705/2010-G od 27.10.2010, copy in hand.)

Gradska inspekcija ondak otpiše Kabinetu gradonačelnika da nije za to nadležna i obavesti ga da je prijavu prosledila nadležnoj Budžetskoj inspekciji. (Delovodni broj 614-248-2/2010 od 10.11.2010, copy in hand.)

Dve nedelje kasnije Budžetska inspekcija otpisuje Gradskoj inspekciji da ona nema ni vremena ni inspektora koji bi izvršili nadzor. (Delovodni broj 401-00-1622/2010-09 od 22.11.2010, copy in hand.)

Naravoučenije: u budžetu nema para zato što budžetska inspekcija nema dovoljno inspektora koji bi ga nabudžili.

Čiča-miča i gotova priča.

Ako imamo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji jasno definiše da državna tajna može biti samo ono što ugrožava nacionalnu bezbednost i ništa drugo, kako onda ugovori sklopljeni između države (da ne kažem građana države) i inostranih preduzeća mogu biti državna tajna?

Ako imamo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji omogućava svakom živom biću na planeti zemlji, bio on državljanin naše ili neke druge države, da traži i dobije kopiju tih ugovora, kako to da ih neko već nije zatražio i objavio?

Tehnicki pravno ja sam sam sebi oduzeo nevinost jos u osnovnoj skoli. Formalno, za drugare, sam poceo da lazem da sam %ebac sa petnaest, a realno sam prvi put poentirao u pola osamnaest. Ako izuzmem bezbrojne seksualne odnose samomanipulacijom, moze da se kaze da sam prvi put spavao sa curom sa prepunjenih sedamnest godina. Imala je malo jace obrve, skolovala se za uciteljicu i bila starija od mene 2 godine. Ja sam se pravio da drzim stvari pod kontrolom i bio veoma nespokojn kako ce sve to da bude.

 Sećam se jedne pijane noći u Majamiju kad me je stari prijatelj u civilu ubeđivao da je Al Kapone uhapšen samo zato što nije plaćao porez. Govorio je i da je trgovina drogom nelegalna, ali samo u količinama do dva grama. Preko toga je legalna, ali treba da se plaća porez određenim strukturama. Ko ne plaća porez, pliva sa ribama. Tako je na svim meridijanima.

Nisam ja bio loš košarkaš. Na protiv. Bio sam među boljima. Tamo neke sezone devedesetih godina, imao sam preko 30 poena u proseku po utakmici. Ne radi se o tome. U teretanu sam počeo da odlazim sa idejom da malo ojačam da bih mogao da budem još bolji košarkaš, da budem čvršći u duelu i da se zaštitim od eventualnih povreda. Čemu kriti? Sviđalo mi se kako je igrao a još više kako je izgledao Karl Meloun, jedno od najboljih NBA krila svih vremena. Vukao sam, dizao i gurao svašta nešto po teretani bez ikakvog plana samo sam tražio onaj osećaj napumpanosti mišića i slatkog zamora. Dva treninga sa loptom i jedan sa gvožđem su vrlo brzo postali moja dnevna rutina. Jednog dana, par nekih mojih ortaka, za mene u to vreme, naprednih bildera, su na osnovu mojih kvadricepsa zaključili da mogu punio da podignem iz čučnja i počeli da me nagovaraju da probam po prvi put u životu da uradim čučanj sa tegovima. I ako me je bilo strah da se ne povredim pristao sam. 60 kg nisam ni osetio. 80 je bilo isto lako pa smo skočili na 110. Bez problema. Da ne davim alio tog dana sam čučnuo 185 što je postalo novi rekord teretane. I to je to.

Tada, te 1998 godine, me je ujela "gvozdena buba" i ja sam postao zavisnik od gvožđa. Neizlečiv.

Ovih dana novine i internet su puni naslova „Seks kod Arene“ i „Omladinka DS ne zna da recituje“. Ljudi smo, nasmejali smo se, protračarili... Naizgled, ništa sporno.
S tim u vezi, pada mi na pamet jedna, dosta realna, pernata priča o kokoškama i kljucanju. Od trideset besprekorno belih kokošaka na farmi, dvadeset devet su skroz i sasvim bele, a jedna ima crni beleg na temenu. Najviša od svih kokošaka to primećuje, i to je razdražuje, i malo-malo pa je kljucne u glavu. To vide ostale kokoške, pa i one počeše da kljucaju obeleženu kokošku...

Neke su kljucale zato što ne vole različitost, a druge iz puke radosti što one nemaju beleg. Kljucale su dok je nisu ubile. Nekoliko nedelja kasnije jednoj, ne baš najpametnijoj kokoški učini se da najviša od svih kokošaka ima beleg, pa poče da je kljuca. Naravno, ostale kokoške po automatizmu prihvatiše. Kljucale su je dok je nisu ubile.

Verujete li u čuda? Verujete li u predskazanja? Verijete li u silazak sa nebesa na ovozemaljski svet?

Milioni i milioni ljudi u svetu ubeđeni su da se to dešava, te da će Bog, Bogorodica, Isus ili neko drugo nedzemaljsko biće sići na Zemlju i pomoći im da prevaziđu slabosti i približe se večnom životu.

Sam.

Izviđač tuđih položaja je sam. I treba da bude sam, mada biti sam zna da ne bude lako. Sam sa sobom, sebi jedino društvo, jedini savetnik i jedini sagovornik.

Helsinki leži u velikom zalivu, na ušću reke Vantaa u Baltičko more. Kao i na mnogim drugim mestima uz more, uz obalu je obilje malih ili većih ostrva, stena ili rtova. Samo u Turkuu, na primer, ima ih negde oko 5000! Veliki broj ostrva je međusobno i sa kopnom povezan trajektima, a do većih se stiže i preko mostova. Usput, Finci su veliki zaljubljenici mora i pogotovo jedrenja, pa je u kanalima i prolazima oko ostrva uglavnom živo kao na autoputu. Prirodno, osim u zimsko vreme, kada se more zaledi. Tada se brodovi izvuku na suvo, a ne retko je zima tako jaka da se do ostrva stiže peške, pa čak se i kolima može preći preko debelog leda.

Ostrva su veoma čudna. Sva vire najviše nekih desetak metara iznad mora, dok dubina vode dolazi do pedeset pa i više metara. Kao da se neko igrao sa stenama i zemljom i ostavljao dovoljno da se vidi iznad mora i da ljudi mogu da se nasele.

Tvrdjava Suomenlina izgrađena je tako da je povezala šest malih ostrva koja su se nekako našla na strateškom mestu na ulasku u zaliv u kome je današnji glavni grad Finske. Mnoga ostrva i stene dalje prema otvorenom moru i nekoliko njih dublje u zalivu nisu imale takav položaj, te su na njima "samo" privatne kuće, letnjikovci ili svetionici.

U prastara vremena, dok je tlo Evrope još većinom bilo pod velikim morem koje je ostavilo samo par zemalja na jugu i hridi na severu, živela je u moru pred obalama današnje Litvanije prelepa sirena. Njen dom bio je dvorac od ćilibara, čudesnih boja, od prozirno žute, preko zlatne, smeđe crvene do tamno zelene. Živela je u izobilju, ali prilično usamljena.

Jednoga dana, odvažni mornar otisnuo se sa južne obale velikog mora, sa stene ispod današnje Avale, nameran da preplovi veliko more i istraži svet iza horizonta. Nedeljama je jedrio, pržen nemilosrdnim suncem ili šiban jakim vetrovima, dok se na obzorju, jednog olujnog jutra, nije pojavilo kopno. Istrošena barka nekako je stigla do opred obalu, ali je tu moćni talasi baciše na stene i ona se konačno raspade, dok hrabri mornar poče da tone. Videvši nesreću, sirena priteče u pomoć i iznese mornara na obalu. Negovala ga je i pazila sve dok nije ojačao.

Ljubav izmedju stasitog, preplanulog momka i nežne sirene bujne plave kose bila je neminovnost. On je pozva, i ona pristade da krenem sa njim. Sagradiše novu barku i prejedriše mora ka jugu.

Videvši da mu je ljubimica otišla u daleki sveti, sveti Ilijas Žalgiris se razljuti i pobaca munje i gromove koji razoriše ćilibarski dvorac.

Mi smo od ovog događaja nasledili lepotu koja nas krasi, a narodima duž Istočne obale Baltičkog mora ostali su komadi ćilibara koje more izbacuje tokom svakog nevremena, a koje oni onda vredno sakupljaju, obrađuju i stvaraju umetničke predmete koji podsećaju na lepotu otišle sirene.

gost autor: adar

da ne poverujete,večeras prvi put sa nama:

   Kakvo je ovo vreme? R E VE M! Kao magarac što tvrdoglavo stoji i ni makac dok mu neko ne objasni, što reče Siniša Pavić, „Kakva je prednost vas praznoglavaca nad nama punoglavcima?“

rasturaju me, dezintegrišu
fra gme nti ra ju
godinama

skoro da postadoh
pazl, i sebi i drugima
dal da se nedam?

prvi tekst koji sam objavila kao gost autor
pre nekoliko godina, nesrećnim sticajem okolnosti,
obrisan je sa komentarima, bio mi je rođendan kad sam ga objavila,
i nedavno opet, pa se setih...

nađoh tekst, pokušah da ispravim greške, jer tada nisam znala
ni mallo, ni najmanje kako se kuca:)))

al, blogovala sam. snažno.

evo vam tekst ponovo, nije loš:)

  Da vas pitam? Kako ste se branili od devedesetih?