Sedeo sam u čekaonici BK televizije, negde s jeseni 2003. Tadić je u susednoj prostoriji razgovarao s Draganom Bujoševićem u njegovoj emisiji "Nije srpski ćutati". Možda ćete se setiti - to je ona u kojoj je prihvatio odgovornost za aferu "Bodrum". Ta je afera predugo i veoma neprijatno opterećivala tadašnji DOS, Demokratsku stranku specijalno...u trenutku kada je Tadić potvrdio da se krađa glasova u Skupštini Srbije desila, i kada je prihvatio političku odgovornost, kao da je pukao čir i organizam DS-a se oslobodio toksina koji su pretili da izazovu gangrenu, a možda i sepsu. Nešto slično desilo se pre par dana kada je Aleksandar Vučić ukazao na direktno odgovorne za aferu "Savamala", na vrh beogradske vlasti, i kada je prihvatio, kako je rekao, i "svoju delimičnu odgovornost", odnosno svoju komandnu odgovornost.

Bitlsi u krugu dvojke

The Beatles - najznačajnija skupina ljudi u mnogim životima.
Šta reci o onima koji su svojom muzikom obeležili mladost nekoliko generacija a svojom pojavom promenili svet?
da su najpopularniji bend svih vremena.
da su ti klinci iz engleske provincije svojim izgledom i pesmama izvršili neviđeni udar na kulturu XX veka - uticali na muziku, modu, umetnost, film, literaturu.
da su šireći ideje ljubavi, mira, imaginacije, slobode srušili  hladnoratovske  zidove u glavama milona ljudi na planti.

Deda Mraz

Moj sin: "Mama, a zašto ovaj Deda Mraz nosi belu kapu?"

(večeras, u autobusu na relaciji Beograd-Novi Sad)

Lagano klizi i ističe novembar i pada mi na pamet jedna priča koja zaslužuje i mora da bude ispričana, baš sada, jer radi se o – Novembru. 
Drugim rečima o - istrajnosti, talentu, malerima i nepokolebljivosti.
 

Задовољство ми је да пренесем овде текст проф. Слободана Самарџића (доктора политичких наука и редовног професора на Факултету политичких наука, народног посланика и министра за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице, 2007/08).

Свет тренутно сведочи епохалном историјском процесу, процесу ослобођења људске мисли, осећања и понашања, ослобођења љубави, хуманости, спонтаности и креативности, ослобођења од произвољних друштвених норми које су пре више од 15 векова уведене у Европи као новотарска идеологија, а за једини циљ су имале беспотребно гушење духа човечанства и духа човечности.

Богата историја Прајда званично почиње 1970. године и пошто траје већ више од 50 година и уз одржаних преко хиљаду Прајдова до сад, постао је традиционална вредност свих нас, вредност која на овај или онај начин обликује и дефинише наше животе.

После комеморације Стонвол побуне, која се сматра првим Прајдом - иако још увек без тог назива, већ у наредних пар година одржани су протести против угрожавања човекољубља у више главних градова света. Од тада до данас Прајд, као свесветски феномен, позива на унапређење међуљудских односа, на љубав, на прихватање на сваком континенту и на морима.

Прајд својим обећањем борби против сила које кидају човечанство, против сила које разарају државе, разарају народе, разарају породице и разарају појединце већ јесте емотивно крцат догађај за  људе широм света. Чак на тако светлом догађају, бљесну још јаче искре које јаким емоцијама још јаче граде веру у човекољубље, граде осећај припадања људској врсти, граде радост постојања и буде наду у мирну будућност човечанства.

Moja baba Kaja je imala dve reči, kojima je dočaravala da je nešto gadno da gadnije biti ne može. Prva je bila pogan, kratkog, sasečenog glasa o, a druga je bila Turčin. U prvu su spadale sve boleštine, protiv kojih je baba Kaja tukla neumornu bitku bajalicama, melemima i gašenjem ugljevlja, elementarne katastrofe, većina insekata i svi gmizavci. U istom rangu bivala je i druga reč, Turčin, koja je obuhvatala sve Turke i to onako kako ih je baba Kaja zamišljala, kao i sve ono ili one koji su toj njenoj predstavi odgovarali. To što navedena baba  za svog dugog veka nije srela ni jednog Turčina, to nema veze. Baba Kaja je dogmatično radila na očuvanju kolektivnog sećanja, kačeći reč Turčin i tursko, na sve što valjalo nije.

U poplavi raznih informacija -od nasilja na Kosovu ,preko predizbornih koalicija do presuda u korist mantijasa promicu nam vazne stvari. Jedna od njih jeste i sto godina od Rodjenja Koce Popovica. Da se to ne zaboravi postarao se nas drugar Goran Despotovic i zamolio me da ovaj tekst prenesem na Blogu sto i cinim. zato jer smatram da je ova godisnjica bitna bas zbog svega sto nam se desava.

14. marta navršilo se 100 godina od rođenja Konstantina (Koče) Popovića, filozofa, pesnika nadrealiste, španskog borca, komandanta Prve proleterske, načelnika Generalštaba, ministra inostranih

Najbolje što bi mogao da uradi za sebe, nas i ostale jeste da da ostavku kada shvati da ne može ništa da promeni i da ono što je pisao ne može da primeni, i da javno objasni šta i ko ga je u tome sprečio.
Kao što se iz ovoga vidi, ne dajem mu velike šanse da bilo šta sprovede.

Najgore što može da mu se desi je da kao i onaj koga je najžešće kritikovao, ostane u pokušaju upornog sprovođenja nečeg što se tada više neće ni prepoznavati.

 kukusigameni 21:53

Danas u Beogradu počinje NATO samit, koliko god državna sekretarka Ministarstva odbrane Tanja Miščević pokušava da ga preimenuje u only vojni. Pitanje da li Srbija treba da bude članica alijanse je jedno od najbolnijih i to je sasvim razumljivo. Trenutno imamo situaciju da je javno mnjenje većinski protiv ulaska Srbije u NATO, a političari pokušavaju na sve načine da to promene i pronalaze načine kako da zaobiđu volju građana Srbije i učlane nas u alijansu. Ono što mnoge začuđuje jeste da sam veliki protivnik NATO alijanse i da Srbija bude deo iste. Moji razlozi su antimilitaristički, jer smatram da vojsku treba ukinuti.

ne znam kako se to desilo ali vidovdan je značajan datum u srpskoj istoriji. nebrojeno mnogo značajnih stvari, koje su na ovaj ili onaj način obeležile istorijske tokove, se desilo tog datuma: kosovski boj, sarajevski atentat,rezolucija informbiroa, miloševićevo izručenje u hag...

danas sam se setio jednog događaja koji se desio ranom zorom vidovdana 1988. naime, cele noći smo čekali najveću borbu u istoriji boksa za nas nedovoljno stare da se sećamo "the rumble in the jungle", posle niza uvodnih borbi, odlaganja u poslednji čas (kasnije sam i saznao da su ponovo bandažirali

Sanda Rašković Ivić je rekla da DSS mora da definiše da li je riba ili devojka, tj. mora da odluči hoće li nastaviti u skladu sa svojom politikom u kojoj nema mesta za Evropsku uniju ili, recimo, Beograd na vodi, ili će ostati da odumire u današnjem "kolaboracionizmu". Čitajući ovu izjavu, a u kontekstu aktuelne priče o "rehabilitaciji" Draže Mihajlovića, razmišljao sam koliko su opasne sekvele koje je kumrovečka politička škola ostavila na one koji su je pohađali, ali i na sve koji su tolike godine proveli u ozračju ideološke radijacije koja je proizvela patološke promene na pokolenjima. 

Na prvi pogled ispada kao da suSrbija i Hrvatska rešile sve svoje probleme, rasčistile sa kriminalom i korupcijom, podigle standard, smanjile nezaposlenost, obezbedile narodu bezbrižan život i onda imaju vremena za sport i rekreaciju, kulturu i umetnost . Nažalost ništa od toga  ali unatoč ima se vremena za lov na povijest, povest, istoriju,  historiju i histeriju.Desnica u Hrvatskoj  i  desnica  u Srbiji odavno ulažu  “natčovečanske” i “natpatriJotske” napore, koji  često  prelaze granice zdrave pameti i čovečnosti,  kako bi pokazale da se razlikuje od mrske one njihove, kako su oni tamo zločinci, primitivni, vekovni i tisućljetni neprijatelji, kako jezik kojim govorimo nije ni sličan niti ga razumemo, i kako.. sve tako.

Naravno, u tome ne uspevaju jer narod se ipak razume, kultura opet ne poznaje granice, a i politički i ekonomski odnosi sve su bolji.

Ono što je zajedničko nihovoj i našoj desnici, njihovim i našim nacional-šovinistima je naklonjenost poraženim snagama iz 2. svetskog rata i posvećenost njihovoj rehabilitaciji koja podrazumeva osude “komunističkih zločina”. E tu su se izgleda potpuno našli kako u pogledu metodologije, krivotvorenje istorije i instrumentalizacije za dnevno-političke potrebe.

Upravo o tome govori tekst Heni Erceg, "Izuzetni leševi", koji odslikava stanje u Hrvatskoj ali i Srbiji.

Gospodine predsedniče Tadiću,

U trenucima kada se ─ suočena sa jednim od svojih najvećih istorijskih poniženja i poraza ─ Srbija današnjice okreće onim vrednostima za koja smo verovali da pripadaju našoj nedavnoj mračnoj prošlosti, u ime onih građana ove zemlje koji, uprkos svemu, još uvek veruju u demokratske tekovine i mesto naše zemlje među civilizovanim, razvijenim, demokratskim društvima današnjice, obraćam Vam se sa zahtevom da se ─ koristeći vaš nedavno stečen predsednički legitimitet i njemu pripadajuća ovlašćenja ─ oglasite i uzmete u zaštitu sve one ljude koji su poslednjih dana “predmeti“ poziva na linč ili pak izloženi najbrutalnijem fizičkom nasilju.

Pre svega mislim na pripadnice i pripadnike pojedinih nevladinih organizacija kao što su Helsinški odbor za ljudska prava, Yucom i Fond za humanitarno pravo, predstavništva stranih firmi, novinare, baš kao i na predsednika odnosno članice i članove (aktiviste i funkcionere) Liberalno demokratske partije!

Masovna politička histerija i zaslepljenost onih koji poslednjih dana ─ manje/više otvoreno podržani od pojedinih (parlamentarnih) stranaka ─ divljaju ulicama Srbije nikako ne može biti izgovor za ćutanje njenog novoizabranog predsednika. Situacija u kojoj se Srbija danas nalazi ne sme da bude iskorišćena za ukidanje slobodnog mišljenja, ili čak fizičku likvidaciju svake (političke) alternative ─ i to je činjenica na koju ste, kao predsednik Srbije, jednostavno bili dužni da reagujete! U suprotnom, ukoliko se ovo ludilo na ulicama i trgovima Srbije ne zaustavi, gubitak Kosova i Metohije mogao bi biti praćen i trajnim gubitkom čak i elementarne evropske i demokratske perspektive ovog društva, baš kao i povratak na političku scenu one Srbije koju ste ─ upravo zahvaljujući glasovima onih građanki i građana Srbije koji su danas tako stravično progonjeni ─ pobedili na nedavno završenim izborima.