Povodom 101. godišnjice objavljivanja pesme "The Road Not Taken" Roberta Frosta, dajem svoju varijantu prepeva na uvid  ljubiteljima poezije i celokupnoj javnosti.

Staza kojom ne ide niko

U žutoj se šumi račvaju staze,

Žao mi je što ne mogu svima

Izabrah jednu, a sve mi se gaze

Dok vijugaju kroz čestar gusti

Pitam se gde bih stigao njima;

Gdegod da krenem, svuda mi se kače, i sa mnom bi da se gnjave, deca i psi. Muška deca i ženski psi. Valjda sam sa tim zverkama uvežban. Sin od gospođe crnkinje, što drži radnju u prizemlju, Pirule ga zove majka, kad me vid pruža ruke iz kolica i, hoće da ga bacam u vazduh. A mala Karmen, ćerka od Margaride s drugog sprata, kad me ugleda, obeznani se od plača i krije lice. Kerovi reže na mene, a kuje mi se umiljavaju.

No, lako je nama ljudima. Nas je Bog, ili kodog

Gost Autor: Rejlem

Maltene nikad do sad se nije desilo da potpuno budem zadovoljan onim sto sam video na FEST-u. Uvek bih izbor filmova za gledanje sacinio od proverenih rediteljskih imena, sa dodatkom recimo jednog filma o kom nista ne znam, ali intuitivno osecam da bi moglo da bude dobro. I uvek bih negde omanuo -- nekad bi ‘proverena’ imena izbacila neko da izvinete njesra, a nekad su i eksperimenti sa nepoznatim autorima bili neuspesni. Poslednja 2 promasaja koja su mi u glavi su neki kineski film, ni naslova mu se ne secam, gde se sve vrti oko nekih slamova koji ce biti potopljeni

„Janomamo: okrutni narod“

Janomamo, jedno od najprimitivnijih plemena koje danas postoji u svetu, antropologija je počela da upoznaje šesdesetih godina prošlog veka u istraživačkim radovima Napoleona A. Šanjona, proslavljenog američkog antrolopoga s Univerziteta Mičigen.

U svojoj knjizi, „Janomamo: okrutni narod“, Šanjon nas upoznaje sa istorijom Janomama, njihovom kulturom, običajima, mitovima, političkom i socijalnom modelu

 Ladno klinca u dnevnoj sobi mozete nauciti da pravilno udara loptu, a takodje moze poboljsati i vasu igru.

Blog posvecen starom prijatelju!

[Сваки човек је важан]

Стварање идеја је уткано
у постојање човечанства.

Наш живот виси о - идејама. Пресудна ствар за постојање готово читаве свакодневице човека јесу - идеје. Када човек мало усмери пажњу на своје окружење, постаје јасно да унапређење људског живота, решавања проблема, увећање животне лепоте зависи од - идеја.

Nezaposlenost, siromaštvo, niske plate i korupcija su četiri najveća, najozbiljnija i najopasnija društvena problema u Srbiji, sasvim dovoljna za opravdanu zabrinutost kuda idemo i gde ćemo stići. Čak 67% građana smatra i strahuje da se Srbija kreće u pogrešnom pravcu kada je u pitanju njihovo rešavanje .

Rezultati ispitivanja o percepciji i učestalosti korupcije u našoj zemlji, koje je sproveo Medija galup  pokazuju da su po mišljenju građana, u Srbiji najkorumpiranije institucije :

- političke partije (80%),

- sudije i zdravstvo (po 70%),

- advokati i Vlada (po 66%).

Očito da se kao društvo nalazimo u dubokoj moralnoj krizi jer su mitu i korupciji najskloniji oni koji bi morali biti primer etike, profesionalnog morala i odgoivornosti. Šta da radimo kada mito najviše uzimaju lekari, policajci,službenici u državnoj administraciji,poreski i carinski službenici i upravnici, profesori i nastavnici, advokati, sudije, tužioci....., dovoljno za zabrinjavajuću dijagnozu.

Ko onda da bude nosilac borbe protiv korupcije?

Nalazimo se u situaciji u kojoj smo ali tako je kako je – ljudi su sa manje ili više pesimizma/optimizma, manji broj je impresioniran a mnogo veći depresioniran, malo njih ima mnogo, a mnogo njih malo. Dok neke stranke pozivaju na strpljenje,druge nude spas za glas, treće se formiraju i tako u krug.

Optimizam nalaže da se stvari posmatraju više belo nego crno što mu dođe sve više sivo i sumorno. Sigurno je da može i mora biti bolje ali sa mnogo više volje.

 “Za ovo gde smo stigli, niko nema alibi. Svi smo krivci. Jedni druge ne slušamo i ne razumemo, svako radi protiv svakoga, površni smo, lakomisleni, i ne nedostaje nam samo poslovni nego i lični moral. Zato je kod nas sve relativizirano, za svaki pogrešan postupak postoji opravdanje. Ovde se oni koji umeju da lažu,

Celokupna istorija ljudskog roda bila je znaku večitog sukoba između zla i dobra, a i zlo i dobro se nalazilo u ljudima.Čak ni napredak civilizacije ni istorijska iskustva i pouke nisu uspele da promovišu razum kao vrhunski princip odnosa među ljudima. Ne treba  mnogo mudrosti jer je golim okom vidljivo da su ljudska pohlepa, zavist, mržnja, laž, prevara, kriminal, korupcija i mnogo toga što ljude čini neljudima zahvatili sve pore društva i kod nas u Srbiji , agresivno preteći poštenju, časti, dostojanstvu i slobodi i sigurnosti građana.Fascinantno je da to mnogo bolje vidi i razume jedan dvanaestogošnji dečak nego političari, stranake, verski velikodostojnici, kulturni, prosvetni i ostali delatnici koji se hvale kako im je jedina misija usrećivanje naroda.

Učenik 6. Razreda Nikola Borovčanin je napisao otrežnjujuću poruku celom čovečanstvu, mada je neki nepravedno kvalifikuju kao poruku srpskom narodu.

Pročitajte njegovu “Bajku o Časti”, razmislite i zamislite:

“Bаjkа o Čаsti”

“U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše.

Ako su oči ogledalo duše, šta onda treba da budu oči jednog grada?

Ko kaže da sve mora da bude opisano rečima?

Unazadni Vizuelni putopis sa ličnim potpisom.

Za ovo mi je trebalo oko godinu dana, pa se nadam da mi nećete zameriti što je blog malo veći. Ali za sve one koji ga ovakvim nikada nisu videli, On može i ovako da se gleda, čuje i oseti...

ovaj tekst ne zaslužuje velika slova na početku rečenica. jer ona se nigde nije uklapala.

nijedna praznina nije imala ovakav oblik. nijedna moć nije mogla da natera ovaj deo slagalice da upadne tamo gde mu nije bilo mesto. takva moć još uvek nije viđena. jer je taj deo slagalice odlučio da će sam da bira gde će.

ne može niko o da priča o njoj jer je tako jednistvena. sama bira šta će o njoj da pričaju. ali kada

O tome se "mora voditi računa" - i verovatno je, mada ne sigurno.

Odluka o tome bi možda mogla da se donese čak i pre leta, ali verovatno tek na jesen.