Da se razumemo, za sve je kriv Bob Živković. Prvo sam pozvana da budem tajna kuma na još tajnijoj svadbi. Tim povodom me je gore pomenuti Bob pitao: "A šta ćeš kao kuma da pokloniš?" Kako šta? Pa, može servis za 25 osoba, sa kojim mladenci kao što je i red ne znaju šta će, al ga čuvaju i sapliću se o njega do kraja svog postojanja, da bi se posle i naslednici krstili i češkali po glavi kad ga iskopaju iz bezdana nekog podruma. Ili duetirane kristalnu vaznu i pikslu premera omanjeg bazena. Kristal mora da je teži od olova i brušen tako da hvata rekordnu količinu prašine, pri čemu su njegove ivice dovoljno oštre da amputiraju svaki ekstremitet koji ih se dotakne. Ne bi bilo loše ni ambasador ćebe, pri pogledu na koje vas, tokom leta, spopadnu temperaturni vodopadi preznojavanja na nervnoj bazi...Bob je smatrao da je sve to suviše očekivano. Naravno da je očekivano, tako i treba zato što se to prenosi sa kolena na podrum već vekovima, kao rođena sestra krvne osvete. Što bi samo vama noge ćopavila kumovska vazna koja se ne bi, prokletinja jedna, razbila čak ni da padne sa neosvojivih planinskih vrhova. Na beton.

Ovo nije stvarnost. Ovo je rep moje stvarnosti. Znate onaj osećaj kao kada vas neko prati. Okrenete se naglo, a tamo - ništa. Ali, osećaj ne prestaje i još dok vraćate glavu napred opet vam se nešto prikrade u kraj oka, kao neka promena boja i svetla, i u deliću sekunde naslutite jedno rame i ruku kako tog trenutka uzmiču iza vas. Opet se okrenete i opet ništa. Nekada vas prati ceo dan, nekada danima, nedeljama, mesecima. Nekada ga nema. Pomislite da je otišlo, a ono se vrati. Menjaju se. Sekvence naše stvarnosti ili mašte?

Sekvenca 1

Danas je 23. juli, a ja se još ni jednom nisam okupala u Dunavu. To mi je kao da nema leta, kao da Musa ne prolazi sa kolicima za sladoled kroz ulicu, kao da Srbija nema Kosova, i kao sve je kao tako, a ja kao sve to ne znam. Sve neverovatne stvari. Samo bazen Srbina spašava. 

Testo noći spustilo se nad letnji grad. To je ono vreme kada svi osećaju da se nešto lepo mora dogoditi, jer je to pravo stečeno petkom. Čak i ako počne kiša, ona ostaje topla, narandžasta, letnja noć.

A letnji grad pun je letnjih ljudi. Ugrejani, oslobođeni slojeva odeće, svi kao pomalo raspušteni,

There is no system in the world or any school in the country that is better than its teachers. Teachers are the lifeblood of the success of schools.

Al' da otvarate linkove.

Za neke priče nije potrebno da prođe vreme. Poseta Prištini je jedan od tih. Od 1996. do 1999. godine , a naročito 1998., Proveo sam dosta vremena, u mesecima, na Kosovu (i Metohiji, ako je nekome značajno). Stracioniran uglavnom u Prištini. 2002. i 2003. sam tamo išao često. Bar jednom u dve nedelje...Od 2003. do četvrtka ni jednom. Informacije sam dobijao iz medija. Tačnije,  pojma nisam imao.

Ovu rečenicu čuo sam nedavno na televiziji u prilogu o kadaveričnoj transplantaciji organa. Izgovorila ju je mlada osoba* kojoj je transplantiran organ sa osobe koja je doživela moždanu smrt. To „imao sam sreće" posle kraće pauze dobilo je nastavak: „... što je postojala podudarnost tkiva s donorom".

I to „imao-la sam sreće" (dakle nečija nesreća je sreća nekog drugog, već nesrećnog) je nešto što mi je odavno glavni kamen spoticanja kada razmišljam o transplantaciji s ljudi čiji je organizam živ, izuzev mozga. Pa i u slučaju da su „kompletno mrtvi". Ova

Pre par meseci,sedeo sam jedno popodne sa meni veoma dragom osobom,koju jako mnogo cenim. I tako pricajuci uz kafe i neizbezne cigarete dokazivala  mi je  tezu da Srbija funkcionise po principu paradoxa.

Na pocetku nisam bas bio ubedjen da je tako,ali malo po malo sto bi rekli ljudi ,ubedi me u tri reci,ali kako sam ja po prirodi sumnjicav covek,rekoh,ajde videcemo sta nosi dan,sta nosi noc.

Danas-definitivno mislim da je u pravu.

Tomislav Nikolic,odlazi iz Srpska Radikalne stranke zarad sukoba sa Seseljom ni manje ni vise nego zbog pitanja: Srbija DA

Proslog vikenda vozeci se pored obale u neposrednoj blizini Golden Gate Bridgea, ugledah u parku ispregradjivana polja, bine i mnostvo zastava. Datum je treci jun 2007. godine, a dogadjaj zbog kojeg je sve to pripremljeno je 'Accenture Escape from Alcatraz Triathlon'. Valjda je razlog dugogodisnji trening u patriotizmu pa sam uspio primijetiti gresku. Trobojka pokojne drzave sa ideoloskim znakom u sredini vijorila se pored brazilskih i americkih zastava. Osjetio sam poriv kao glupi turisti kada puni zanosa fotografisu nesto sasvim trivijalno. Predlozim supruzi da stanemo i slikamo se. Htjedoh sina slikati pored zastave uz koju sam odrastao i koju sam volio iako je ljubav prema zastavi iracionalna, cesto opasna i nadasve nepotrebna.

Godinu sam proveo u Americi i, evo, vratih se

 Budizam, koji je danas religija, teologija, mitologija, slikarska i književna tradicija, metafizika (ili, bolje rečeno, niz metafizičkih sistema koji se uzajamno isključuju), prvobitno je bio disciplina spasenja, neka vrsta joge (reč joga sadržana je u latinskoj reči iugum, što će reći «jaram»).

... Buda, kao ni Hristos, nikada nije nameravao da osnuje religiju. Cilj mu je lično spasenje grupe kaludjera koji veruju u reinkarnaciju, a žele da je izbegnu.

H. L. Borhes

Ni postojanje, ni nepostojanje,

                                                 Bože, ne sudi, Ti nikada na ovom svetu nisi bio žena!

Postoje pesnici koji zaslužuju da im se povremeno vraćamo.

Marina Cvetajeva je moja stara rana.

Za nju nije dovoljno reći: jedna od najvećih ruskih pesnikinja svih vremena. Njena velikost može se shvatiti, čini mi se, samo ako se uvidi i činjenica da je u pitanju bila svojevrsna žena-mučenica, pošto se njeno stvaralaštvo ne može odeliti od njenog mučeničkog života.

Bolnica se zove St.Joseph's
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti

Taksista rezigniranim glasom komentariše stanje na ulicama od poslednje snežne oluje - jučerašnje - i da je to sigurno zbog toga što su ugovori sa čistačima leda i snega istekli pa je sada sve odrađeno loše i neadekvatno. I autoputevi i ulice imaju leda, saobraćaj je spor, ima puno udesa, u sporedne ulice niko i ne zalazi od strane gradskih službi... nisam znala da to tako posluje, ali sada dok ga slušam, ne iznenađuje me. Mi svi živimo pod pretnjom bankrotstva u ovom gradu. Da je sneg pao u martu nije iznenađenje, pašće i u aprilu.

Kod početaka, čestih ili manje čestih, osećaj u stomaku zavisi od puno faktora (a zavisi i od stomaka), ali nema početka koji je lak. To ume da obeshrabri i najhrabrije, ili najumerenije jednako, i sa godinama i nakupljenim počecima iza sebe (na leđima), svako će oklevati pred još jednim. Ljudski je. Ljudi uglavnom ne prepoznaju kontinuitet.