Krajem 89-te, ja u Skoplju, JNA, dežurni.
Noć duga, a za čitanje samo Borba.
Negde na zadnjoj strani pristupnica. Popunim ja, pošaljem i dugo sam kasnije dobijao materijale Saveza reformskih snaga Jugoslavije.
Pretpostavljam i da su me vodili kao člana, ali ”odslužim ja vojsku” i pravac Demokratska.
Bio sam punoletan, blage veze s mozgom nisam imao ali bio sam član, na dedu. Omladinac.

Ko je još ovo mogao da predvidi?

Država uzela pare poreskim obveznicima i presipa ih u džepove alavih investitora preko džepova 3.000 "srećnih" građana mlađih od 45 godina, u sred krize pod firmom krova nad glavom i pomoći građevinskoj industriji.

Predlog zakona kojim treba da se reše problemi sa NovomAgrobankom i Razvojnom bankom Vojvodine (Metals bankom) je jako loš. Kao prvo, nepotreban je. Kao drugo, neustavan je. Kao treće, napraviće veći problem. Rešenje je jednostavno i ne zahteva nikakve nove zakone. Samo političku volju i nedostatak straha od transparentnosti.

Ono što sam najviše mrzeo kod prethodne vlade je da je u duhu Orvela jedno govorila, a drugo radila. I da je pod plaštom dobrih stvari, najviše EU intergracija, podvaljivala tako loše zakone, sa toliko rupa i nedorečenosti, i uvek u nečijem privatnom interesu, nikada za društveno dobro, da je gotovo potpuno urušila gotovo sve institucije sistema. Ta praksa se očigledno nastavlja, najviše kroz ekonomske zakone. Predložene izmene Zakona o deviznom poslovanju su duboko štetne za naše društvo. One širom otvaraju vrata za nastavak pljačke društva.

Vidim, niko vec nedelju dana (a kad sam ja bila off line+pos'o) o kulturi na blogu ni rec da napise, shvatam koliko nam je to vazno - zabole nas.

Za to vreme, mister Bradic ne casi casa, daje intervjue, otvara izlozbe, urucuje nagrade...za svaku pohvalu. Medijsku, naravno.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Sposobnost-a-ne-podobnost.sr.html

Mister Bradic nastavlja da sa zaljenjem prihvata ostavke i dalje, daje intervjue u kojima se zalaze za "Sposobnost a ne podobnost"...takodje izjavljuje "... да ће се убудуће „анализирати , вредновати,

Amy Winehouse je umrla onog trenutka kada je prodata prva kopija njenog drugog albuma, Back to Black. Posle toga je sve bilo samo jedna iluzija, obicna fatamorgana. Amy je ogolila svoj zivot do totalne apsolutnosti i darivala ga svetu na uvid. Posle toga nije postojalo nista vise da se uradi. Droga, pice, depresija, sve su to samo sekundarne pojave. Primarna je da je Amy dosla u raskorak sa celim svetom, sa svima nama kada je postalo jasno da mi ocekujemo jos, a ona nema vise nista da da, jer je vec dala sve. U moru eksperata koje smo poslednja dva dana slusali i citali po britanskim medijima,

 Wow, kakva nedelja. Srpski đaci su tu gde jesu -pri dnu. Ne verujem da i OECD izveštaj ima veze sa dinamikom pregovora o Kosovu, da je namerno plasiran tek sada da bi nas minirali. Podignuta optužnica protiv SSC. Ljiljana Smajlović kaže da je srpska diplomatija pogrešila što je sve vreme pričala da neće vojno intervenisati, kao to se nikad ne ističe uvek se sve opcije  drže na stolu. To je sa njom podelio i jedan američki analitičar, profesor za koga se veruje da je blizak Koštuničinom timu  za lobiranje. Demode. Kao pa ne zna se  stanje trupa bili čijih

 U Vojnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu, danas ce se, na predlog Okruznog javnog tuzilastva,  održati  saslušanje svedoka u vezi sa ubistvom gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u Topčideru.

Biće saslušani svi koji imaju neposredna ili posredna saznanja vezana za ubistvo dvojice gardista, saopštila je advokatska kancelarija Vladana Batića koja zastupa porodice poginulih gardista.

Da li bas svi? Oni koji

1 dana će objaviti: 1 jedina, za sve i svja:

formula ljubavi.  

Pogođeni . . . nastavićemo da

volimo da

gledamo da

čitamo da

pišemo da  

živimo

priče  

Priča

Slušao ovih dana priču. Dobra. Znate

novogodišnja

šetnja

parkom koji

noću 

sija  

poklon

Kada će? Ko bi to mogao znati. Možda kada se bude najmanje nadala. 

Do trenutka kada priča počinje pokušala

Volela bih da negde imam
drvo masline. 

Ma koliko mi se učinilo kratkim, postojanje na ovoj površini biće dovoljno. A drvo će rasti..

Piješ, na primer, pivo.

Iii, doobro.… Piješ ga na raznim mestima i u bezbrojnim

okaziOnima… na brzinu ili laganim, odabranim

gutljajima,  zadovoljstvu u radost, pasionirano, svesno, na iskap,

turobno, mutno… ledeno, mlaako, bajato, top skupo ili jef(t)ino… 

Napomena: Na samom početku želeo bih da naglasim da ovaj blog nije plaćen od strane distributerske kuće Tuck, niti od strane Katoličke crkve i ovi evrići što vire iz mog džepa su se tu našli sasvim slučajno (prenosio sam neke gajbice preko vikenda).

Bliži se beogradska premijera petog dela sage o Hari Poteru, a ja sam tužan jer ću tada biti na Exitu. Da mi je neko ponudio da biram između nastupa ruralnog - igram preperevku umesto da sečem uši kao što doliguje - Van Gogha i premijere Harry Pottera sa sve crvenim tepihom – ne moram ni da vam kažem šta bih odabrao. Ali pošto mi to niko nije ponudio, već su me potplatili gomilom karti za Exit samo da se kao velika blogerska zvezda pojavim i uveličam spektakl, ja ću novog Harija gledati sa zakašnjenjem. Onog ko je zakazao premijeru Harija za prvi dan Exita treba kazniti pretvaranjem u žabu na neodređeno vreme ili onog ko je smislio da Exit počinje kada je premijera Harija. Ne zanima me, dogovorite se ko je kriv, i neka taj bude kažnjen.

Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.