Zašto? Zašto baš mi, već dugo, pitamo jedno drugo, moja sestra K. i ja? Dobri smo ljudi, nikad nikom nismo zlo pomislili, kamo li učinili! Zašto se baš nama dešavaju ovakve grozote? Nekoliko puta prisutna srednja sestra, daje odgovor: Ispaštamo grehe nekog našeg pretka, ili predaka, šta drugo?

U narodu egzistira izreka: Samo neka ide po redu, misli se na umiranje, na smrt. Svi smo je više puta čuli a uglavnom su je izgovarali stari ljudi, ponajviše žene, babe. Dobro se sećam da je moja baba Ljubica, koja je inače poživela do stote godine, malo, malo, ponavljala: E što me bog ne uzme, no mi uzima unuke i praunuke!

Nikad više! Poslednji put pišem o njoj! Njega više nema, umro je moj drug, prijatelj, brat Zdenko! Voleo sam Jamu samo zato što je Zdenko bio tamo. Mogao sam i da ne pecam već samo da divanim s njim dok je histeričan kakav je već bio, neprekidno nešto seckao, ljuštio, rezao...pripremao klopu i to u količinama kao za četu vojske. Retko smo obedovali sami, uvek je pozivao ili Vladu i Goricu, ili bi naišao Tibor, Milan policajac je bio skoro redovan, pa Crnogorci, tri brata, svraćali su Nina i Peđa i moja žena je bila da proba njegove specijalitete. Uz to je neprekidno mleo,

 Gost autor Mika                                                                     

                                                                          A Rex Ilusivii

STRATOSFERA, reče Junak Našeg Detinjstva, zagledan u zvezdano nebo. Na trenutak sam mu video benzinski pogled raširenih zenica u kojima se ogledalo nebo kao da ga posmatra istim intenzitetom. STRATOSFERA  je

Posle duge, duge pauze, a u nedostatku ozbiljnih aktivnosti, danas sam sa ćerom Bojanom išao autobusom u grad. Dete, prvače na raspustu, spremno prihvatilo poziv da se pridruži tati u avanturi završavanja odraslih poslova u gradu. Tata, ma njega ionako mrzi da seda za volan vreme je napolju pristojno (konačno počinje da liči na leto) a GSP radi. Idemo autobusom!

Odavno porodica Urošević ne koristi usluge GSP-a. Nemamo naviku svuda idemo kolima. Otšetamo do stanice 31 na Dušanovcu, uredno kupimo karte i dođe nam naš bus, zglobni, veliki i lep. I nije neka gužva,

Ove godine sam se u blogovima baš bavio Grčkom – ne računajući ovaj, samo 2014-e sam objavio već šest tekstova o jednoj od mojih omiljenih destinacija, pa evo i završnog. Imam nekoliko putnih vodiča za Grčku, uključujući dva izdanja Lonely Planeta s deset godina razmaka, dovoljno da primetim da greške iz ranijeg izdanja ne samo da nisu, već i neće ispraviti. Ipak, putujući/letujući po Grčkoj, uvek mi je nedostajao specijalizovani ptičarski vodič. Desilo mi se jednom da sam bio u blizini odličnog područja za ptičarenje, kroz koje sam samo prošišao, videvši usput belonokte vetruške i ništa drugo, jer sam na internetu pronašao svega par rečenica o tom području, a bio sam taman toliko udaljen od njega da me od nasumičnog lutanja odbije cena goriva.

...danas na Kališu.

Lepo je imati cilj, a jos lepše ostvariti ga .

Ninoslav je to uspeo.

Bravo ! 

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.

Kada je trebalo Aleksu da upišemo u školu nijednog trenutka se nisam dvoumila, već sam mislila da to treba da bude škola koja se nalazi odmah ispred naše zgrade, a u koju je tada išla i moja starija kćerka. Sada, kada on još malo pa završava četvrti razred, mislim da nisam pogrešila.

Moj gost autor 4krofnica ima nešto važno da vam kaže.