Da budem, iskren telefonski poziv i ponuda da idem u Nemačku i Austriju na "BMW test vožnju" me nisu specijalno impresionirali. Jedino mi je malo čudno bilo što se prijatni ženski glas sa druge strane žice zbunio na moje nećkanje:

"Znate ljudi stoje u redu i traže vezu ako mogu ovo da dožive..."
"A do kada mogu da se izjasnim?"

Odavno sam prestao da posećujem sajmove automobila... Čemu da se nerviram i gledam auta koja neću moći da vozim i ženske koje... me ne zanimaju. A i bre omatoreo sam. Bio sam na mnogim mestima, video mnoge stvari, ...

U glavnom, eto, prihvatih. Takav mi karakter. Ipak je to nekoliko dana o tuđem trošku u nekakvoj akciji u bratskoj Njemačkoj i sestrinskoj Austriji. Iskren da budem ni pomislio nisam da bi vožnja mogla da me zainteresuje. Pogotovo što mi taj BMW 118, kao jedan od najmanjih bavasrkih modela, delovao malenim za moje gabarite.

Kod nas u Nišu kada vidiš auto sa tablicama PK, LE, PI, VR, ... ako si iole iskusan vozač znaš da možeš svašta da očekuješ. Pogotovo na ovim misterioznim kružnim tokovima koji su predizborno nikli na mestima gde su bili semafori. Ne radi se tu samo o spretnosti nego i o nepoznavanju matrice uhodanog saobraćaja u većem gradu. Saobraćajni eksperti sa lokalnim. niškim tablicama, najčešće trube, po nekad vređaju a boga mi umeju i da izađu iz auta da na brzinu nauče vozača iz grada bez semafora kako da se ponaša.

Slično je i u Beogradu. Automobili sa tablicama PN, ZR, SM, PO, ... su po difoltu neznalice i ostali učesnici u saobraćaju ih seku, ne propuštaju, ... Normalno i mi sa NI tablicama ne prolazimo mnogo bolje. Evo uzmimo moj primer.

Piše mi moj blogodrugar Stari na kraju bloga o opraštanju:

''I kako objasniti zadribandama da su moja deca dokle god sam živ.''

...............i natera me da kopam po računaru.

Znam da sam nekad nešto pisala kao moj intimni proglas roditeljima – ne mojim, nego onako... Volim ja to, kao, kada bi mene neko pitao i saslušao - ja bih to ovako:  

Roditeljima! 

Dragi roditelji, ne štedite lepe reči za sopstvenu decu! Ne

U dubinama potpalublja tavori još jedan biser... malko je nepravilan - ne ume da postavlja slike kako valja - često su mu ogromne, a tekstovi dugački no to mu daje posebnu draž.

fender_bender

I ima prelep avatar. :)

Vest objavljena danas, 8.11.2007 / Izvor Beta/.

Oko 43 odsto frankofonog stanovništva Belgije smatra da je počeo raspad zemlje jučerašnjim usvajanjem zakona...

Pročitavši ovu vest navrla mi sećanja.

Sredinom 80-ih stigao mi poziv od Radio Brisela, da budem gost solista na Javnom snimanju sa njihovim Big bendom, pa još da u programu budu sve moje kompozicije. Ovakva vrsta poziva ne dolazi često, pa sam sa zadovoljstvom prihvatio i počeo pripreme.

Jednog dana stigne i ugovor. Sve vrlo precizno navedeno: četiri dana probe,

Mog prijatelja,koji preko 40 godina živi u USA zamolio sam da mi objasni, kako funkcioniše sisem sa Food Stamps/bonovi za hranu/. Čini mi se da je njegovo objašnjenje zanimljivo,pa ga prenosim u celosti u nadi,da ćemo jednog dana biti bogata država,koja će imati mogućnosti da na socijalnom planu učini tako nešto za svoje siromašnije gradjane. 

Food Stamps je Federalni program u zajednici sa Republikama.Njihova novcana vrednost varira po Republikama, jer je vezana za SSI(Supplement Security Incom)dodatnu novcanu pomoc,koja takodje varira u zavisnosti u kom State-u zivis.

Drzava

Ovde ne mislim na odnos prema bližnjima - partnerima (kako se to danas pravilno kaže), deci, članovima porodice - nego svima sa kojima komuniciraju.

Monžuik 

Monžuik (Montjuïc - Jevrejsko brdo), je naizgled neveliko uzvišenje koje se uzdiže iznad starog dela grada, sa njegove jugozapadne strane. Nekada je bilo kao Kalemegdan - lepo za obići, ali opasno ako se skrene sa utabanih staza ili ostane unoć. Meštani su ovde bežali od gradske vreve i letnjih vrućina, a dosta njih je imalo i bašte po obroncima, uzgajajući povrće za prehranu. Po zlu se pamti tvrđava na vrhu brda - odatle su Vladine jedinice bombardovale grad tokom političkih nemira 1842. godine, a tu su tamničeni rodoljubi i borci za nezavisnost Katalonije, a mnogi poznati su tu i streljani. Međutim, kada je povodom Svetske izložbe održane u Barseloni izgrađena žičara kojom od Barselonete, preko cele luke, gondole klize onamo, Monžuik je počeo da sve više postaje zanimljiv stanovništvu i pogotovo turistima. Vojska se iselila iz tvrđave sa promenom režima, 1960. godine. Pravi bum došao je tek sa Olimpijskim igrama 1992. godine, kada je izgrađen ceo kompleks sportskih terena, što je dovelo do potpunog preuređenja i oživljavanja ove oblasti - baš kao i celog grada.

ZAGREB, 6 kolovoz 2009 - Jedna od najvažnijih političarki u hrvatskoj povijesti, Savka Dabčević-Kučar, preminula je danas u svojoj obiteljskoj kući u 86. godini života.

Italijanski fudbal podseća na loš holivudski film, otprilike: mnogo velikih imena, moćan pi-ar, uvek isti scenario i isti dosadni sadržaj

Koliko, recimo, ljudi (žena) samo gleda fudbal zato što želi da vidi Kristijana Ronalda („Bred Pit efekat”), da li Bekam ima novu frizuru ili tetovažu, ili da li će se Gatuzo potući sa nekim.

Teško može da se govori o nekoj većoj razlici između Toma Kruza, Ronaldinja, Hi mena ili Paje Patka. 

Pre neki dan, sa zadovoljstvom (a i malim iznenađenjem) pročitao sam članak "Poželjan je ubilački instikt" koji je u Politici objavio nekadašnji naš reprezentativac Ivan Ergić (do skora kapiten Bazela a sada fudbaler Burse). Tekst mi je dao vrlo zaniljiv ugao na neke od pojava u mojoj organizaciji. Tragajući po Netu, naišao sam na ceo niz tekstova koje je Ivan napisao. Svi oni bacaju specifilčno svetlo na sport, ono što ga prati i šta on izaziva, iz ugla jednog razboritog i pametnog "insajdera" koji nema dlake na jeziku. Prenosim ovde jedan njegov tekst i preporučujem da pročitate i njega i ostale Ivanove priloge.

Fudbal kao rijaliti šou

Bon je otelotvorenje promene. I to one duboke, uspešne, stalne, tekuće. Kada je Berlin podeljen i ostao opkoljen najpre Sovjetskom okupacionom zonom a zatim i Demokratskom Republikom Nemačkom, gradić na obali Rajne, malte ne igrom slučaja postao je glavni grad Savezne Republike Nemačke i odlično služio toj nameni u periodu stabilizacije i intenzivne obnove unuštene i osramoćene zemlje. Nestankom komunističkog bloka i prisajedinjenjem DDRa matici zemlji, prestonica se vratila tamo gde joj je mesto. Berlin je, prirodno, ponovo postao prestonica ujedinjene Nemačke. No, Bon nije čekao da doživi zlu sudbinu zaboravljenog i napuštenog grada. Grad je bio dovoljno pametan i sposoban da ne posustane, da se dočeka na noge i da nadje novu budućnost i novu snagu. Primer promena kroz koje je grad prošao je više nego poučan i treba ga proučavati i koristiti.

Vilner Ulise

On je jedan od skauta i skautkinja Leožana, grada na Haitiju teško pogodjenim zemljotresom čiji je epicentar bio u neposrednoj blizini. Grad je uništen - većina stanovnika je izgubila domove ili članove porodice, a sahrane su postale tragično učestala pojava. Ali, bez obzira na njihovu traumu i gubitak, mladi Leožana pohitali su da pomognu sugradjanima.

EDIT: Nove fotografije sa Haitija postavio sam u komentaru ovde

Moj dragi gost Florian

Dana 25.03. dnevni list Glas javnosti i neka druga glasila prenela su agencijsku vest Tanjuga koja u delu glasi

Mesarović: Prekinuta veza advokata, biznismena i stranaka

Izvor: Tanjug 

25. mart 2010. 13:59:10

BEOGRAD, 25. marta (Tanjug) - Predsednica Visokog saveta sudstva (V S S) Nata Mesarović izjavila je danas da je ta institucija sprovedenom reformom prekinula vezu advokata, biznismena i tajkuna i političkih stranaka, koja je do tada postojala, i dodala da će efekti reforme u pravosuđu dati prave rezultate za dve, dve i po godine. 

Izvor: Glas Javnosti

O istom događaju Beta ipak izveštava nešto drugačije

Četvrtak, 25.3.2010.

Prekinuta veza pravosudja sa kriminalom

BEOGRAD, 25. marta 2010. (Beta) - Predsednica Visokog saveta sudstva Nata Mesarović izjavila je u četvrtak da je u Srbiji prekinuta veza pravosudja sa kriminalom, političkim stranka, tajkunima i biznismenima i da će pravi efekti i rezultati reforme pravosudja biti poznati za dve do dve i po godine.

Izvor: Beta

Jedna subota. Cela nedelja u žurbi i poslu. Naredna obećava još više.

Noć pre stigao kod drugara Raše, u Francusku. Kuća iz 1820. godine, renovira je ciglu po ciglu već 20 godina.

Jutro, pun ranac papira i posla koje bih voleo da odradim ne bi li se izborio sa životom.

Gazdarica Seka stavlja lonče. Odlazim na terasu, sa pogledom na Visoku Savoju. I onda...