Moj Deja je, kako moja mama uporno tvrdi, umeo često da izgovori rečenicu:

               - Saća je najgori čovek na svetu.

               Nemam razloga da joj ne verujem, jer su u porodici ostale da kruže neke priče da je umeo da bude prilično nestrpljiv i da besno pobaca sav svoj alat kada mu neki posao ne bi polazio za rukom.

Svim dragim  znanim i neznanim prijateljima, blogokolegama i blogokoleginicama, članovma i čitaocima bloga   želim srećnu i  uspešnu  Novu godinu!

Želim vam da vas ne boli ono što vas je bolelo

a da vas voli ono sto vas nije volelo.

 Želim da vam deca budu bolja od vas, da se

više vi hvalite njima nego oni vama.

 Želim da vas dobro služe noge, da na njima

Tiranija, zlostavljanje ili jednostavnije nasilje na poslu je negativna društvena pojava o kojoj se nerado govori i kojoj su izloženi zaposleni svuda u svetu, pa i u Srbiji.
Sam izraz mobing podrazumeva psihičko, moralno i seksualno nasilje nad pojedincem, najčešće na radnom mestu, kojim se ugrožava njegov moralni i fizički integritet, pravo na lično dostojanstvo i pravo na rad, ignorisanjem, ismevanjem, stalnom pretnjom otkazom, zakidanjem na zaradi, nasrtajem na čast i ugled zaposlenih sve do napuštanja radnog mesta. 

Na pitanje: "Da li u svom okruženju primećujete diskriminaciju osoba sa posebnim potrebama?" niko od tridesetak anketiranih srednjoškolaca nije odgovorio da je primetio diskriminaciju. Da li smo zaista tako idealna nacija?

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije procenjuje se da svaki deseti stanovnik planete ili preko 600 milona ljudi ima neku vrstu invaliditeta a da u Srbiji, prema nezvaničnim procenama, živi oko 800.000 invalida.

“Oni žive“ (They Live) je crnohumorna SF satira o vanzemaljcima koji nesmetano žive među nama zahvaljujući mašini kojom su nas sve hipnotisali, i na taj način utiču na naše odluke,  umrtvljuju naša čula i kontrolišu  naše živote.  Film je baziran na konceptu da je svet koji nas okružuje samo prividna iluzija za zavaravanje ljudi iza koje se nalazi malo mračnija stvarnost.

Scenario i režiju za ovaj film (nastao 1988.) potpisuje Džon Karpenter (John Carpenter).

ĐILAS: "SRBIJA ĆE BITI KAO VENECUELA!"

ĐILAS: "OD PKB-A ĆEMO NAPRAVITI BEOGRADSKI FIAT!"

ĐILAS:

      Šta predstavlja park za jedan grad, za njegove građane? Mesto na kome svako traži i nađe ili ne nađe ono šta traži? Reših da šetam parkom i posmatram ljude. Možda će nekome ovo izgledati prilično glupo ali jednostavno da bih šetao parkom, morao sam da pronađem razlog i opravdanje za to. Sebe ne mogu da zamislim u besciljnoj šetnji, sa mislima ostavljenim kod kuće. Ko može, može. Ja ne mogu. Zato sam sebi već unapred odredio

  Pa, eto, sada sedim ispred televizora, zapanjen, uplašen, a u isto vreme nekako spokojan, sa saznanjem da postojim, jer makar na ekranu, ja vidim sebe.

A sve je počelo tog jutra, kada sam onako raščupan, u fazi bacanja krmelja na sve strane, stao pred ogledalo. Avaj, nema me u ogledalu! Pomislio sam da sanjam, da se još uvek nisam probudio, sklanjao sam se od ogledala i ponovo vraćao ali to nije promenilo, sada već činjenicu, da se ne vidim u ogledalu.

( ili kako sam trajno iščašio oba uva )

Možete zamislit kako je nekom ko je bio potpuno nevičan noćnom životu do svoje 20-te, i čiji su dani bili uglavnom ispunjeni treninzima i druženjem sa knjigama, školskim i onim drugim, izgledao silazak u autentični beogradski andergraund - u samo grotlo tamošnje hardkor scene.

Dobro se sjećam tog svog prvog odlaska na hc svirku. Bio je to neki dnevni ivent, grupna svirka, na pristaništu ispod Brankovog mosta,

Osvanulo je divno, sučano jutro u Buenos Airesu. Sa prvim zracima sunca, krenula sam put nacionalnog aerodroma koji se nalazi u srcu grada. Prolazim ulicom u kojoj živi Lucila i uz put nailazim na sliku koja me je tako podsetila na centar Beograda u ranim jutarnjim satima – male prodavnice i pekare se lagano otvaraju, prodavci užurbano sređuju radnje, u vazduhu se oseća miris svežeg peciva i čuju se glasovi vozača koji su se tu na trenutak zaustavili kako bi isporučili robu.

Iskreno, ne mogu dočekati da stignem u Ušuaju. Posle gotovo 20 sati putovanja, neopohodan mi je osećaj da sam konačno tamo... Na putu ka aerodromu, prolazim ’favela’ distrikt koji se nalazi tačno ispod autoputa, što me je podsetilo na nekadašnje stanje ispod Gazele u Beogradu.

.. I kraljičino ogledalo pride...

Sa zadovoljstvom vam predstavljam mog gost-autora Elisa:
voila:

1
Već nekoliko dana medije u Srbiji, a u njenom okolišu, potresa zla kob porodice Nastić i afera sa fotografisanjem trenutaka posvećenih ličnoj higijeni. Ovu bravuru američkog pravosudnog sistema treba nazvati jedinim mogućim imenom - rudimentarnim hajvanlukom, naravno, uz uvažavanje pretpostavke da zaista nije bilo kršenja zakonskih normi. Naime, niko od onih koji reaguju bolnim pathosom i empatijom na ovaj slučaj nije imao priliku da baci pogled na materijale u predmetu, već svi odreda zavise od novinskih izveštaja, a to uvek može da dovede čoveka do polja banalnih i vulgarnih zabluda.

Ponavljajući „šta ja ovde radim" Petar će Petrović izaći iz svog stana (ustvari iz stana ljubavnice ženinog oca) na trećem spratu jedne zgrade u blizini Skupštine, pokušaće da pređe ulicu kako bi kupio novine u nekoj trafici što radi celu noć i zgaziće ga autobus „osamdes' trojka", koji inače uopšte ne prolazi tom ulicom. Vozač autobusa, gledaćemo tog dana na vestima, zaklinjaće se da je bio pijan i da je mislio da vozi svoj auto, a ne autobus i moliće nadležne da ga smeste u zatvor i na lečenje od alkoholizma.

 I

 .. dok krijumčari avanzuju praveći političke karijere

 vest:

Hapšenja zbog prostitucije u Gnjilanu15.08.2011. 08:39

Policija Kosova uhapsila je 19 osumnjičenih za krijumčarenje ljudi i prostituciju na području Gnjilana.

Među uhapšenima je šest ljudi sa državljanstvom Kosova i 13 mlađih žena sa srpskim državljanstvom, saopštila je kosovska policija.

Šef Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala Gazmend Hodža rekao je da se do osumnjičenih došlo posle opsežne operacije pod

„Najveći neprijatelj znanja nije neznanje, već iluzija o znanju." Stiven Hoking

Već evo dva dana po komentarima u žutoj štampi i delu internet zajednice možemo videti kako se nižu salve... hm., da li je „gluposti" preteška reč?... oko testova opšte informisanosti koji su zadavani na prijemnom ispitu za neke studijske programe Filozofskog fakulteta ( npr. vest ). Slušajući sve to, pitao sam se koja će biti sledeća senzacionalna vest koju će se pojaviti po ovim medijima. Na primer, da li će možda sledeće lekare uzeti na zub, pa onda objaviti naslov „LEKARI NA KLINIKAMA UBADAJU LJUDE IGLAMA", a onda za tim uslediti tekst o postupku davanja injekcija i lavine komentara u kojima će se autori komentara sablažnjavati nad tim svirepim postupkom, porediti veličine igala koje se koriste u različitim klinikama i za različite injekcije i pozivati na linč cele medicinske struke i prekid takvog „strašnog nasilja" nad pacijentima. Zamisli...

Rečnik Matice srpske kaže:

Tràdīcija (ž. lat)
1) a) Usmeno prenošenje istorijskih činjenica, predanje

b) Verovanje, običaji, pravila ponašanja i sl. Koja se prenose sa pokoljenja na pokloljenje.

2) pravn. Sticanje svojine pokretnih stvari predajom stvari iz ruke u ruku.

U Vujaklijinom leksikonu piše:

Tradicija (l. traditio)
predavanje, s kolena na koleno usmeno širenje (priča, pouka; verovanja, običaja i sl.) vest; običaj, navika; prav. predaja

Proverila sam i Oksfordski rečnik engleskog jezika, definicija je slična.

Ali, što se Bocvane, a i većeg dela Afrike tiče, ovim definicijama pod hitno treba dodati još jednu:

Tradicija
Najčešći i najuspešniji, gotovo neopoziv izgovor za sve što ne želite da uradite!

(Npr. Ne mogu to tako da uradim, nije naša tradicija! Mi, po našoj tradiciji, to ne radimo! To ne mogu da jedem jer nije tradicionalno! Iduće nedelje ne dolazim na posao zbog tradicije!...)

Ako mislite da preterujem, slobodno možete da se raspitate kod bilo koga putnika - namernika koji se zadržao u Africi više od dva dana!