Dragi prijatelji,

HALOBEBA vas poziva na druženje povodom obeležavanja devetog rođendana!

Čekamo Vas u petak, 3. 12 . 2010. god. u13 časova,  na VII spratu

u  Gradskom zavodu za javno zdravlje Beograd,

ul. Bulevar Despota Stefana, br. 54 a

PS. Poneti dobre želje, vedar osmeh i puno srce ....

Tim HALOBEBE

Pored poziva na rođendan, HALOBEBA nam piše:

Dragi prijatelji,

Ja znam kako se sada, tamo na brdu, umesto dana svetli sneg. Na njemu leži crnilo noći i mraz ustupa mesto reči koja mnogo bolje od njega opisuje hladnoću od koje zvezde uvređeno trepću – studen. Dobra, stara, skoro zaboravljena reč oko koje se širi još nepravednije zapostavljena stud. E, studen sada tišinom pritiska selo, povremeno krcnuvši, taman toliko da opravda književnu frazu škrgutanja ledenim zubima. U tišini gluve zime ponekad zamiriše dim, ali ga bistra kao staklo hladnoća preseče oštrinom novog noža i u nosu ostavi samo svoj ledeni dah.

               Generacije rođene u Srbiji od početka tridesetih do kraja pedesetih godina XX veka su deca pobednika – Srbija je u II svetskom ratu, kao što znamo, bila na pobedničkoj strani.

               Krajem istog veka, sinovi pobednika postali su poraženi očevi. Srbija je, kao što smo videli, poražena u svim ratovima - kako u onima koje jeste vodila, tako i u onima u kojima nije učestvovala. I ne samo u ratovima - katastrofalne poraze doživeli smo u privrednoj, političkoj i gotovo svim bitnim sferama života.

U doba kraljeva, podaniku se govorilo: Nekad si bio podanik Kralja A, sada je Kralj A mrtav i - gle čuda! – ti si podanik Kralja B. Onda je stigla demokratija, pa je podaniku ponuđen izbor: Da li ti (kolektivno) želiš da nad tobom vlada Građanin A ili Građanin B?

Običan čovek rado bi rekao: Ponešto od A i ponešto od B, a u drugim prilikama ni A ni B već nešto sasvim drugačije. Država odmahuje glavom. Moraš izabrati, kaže država: A ili B.

Kao što bi u doba kraljeva naivno bilo misliti da će kraljev

Đavo je od pamtiveka bio crn. Onda je jedno vreme bio crven. Ponovo je promenio boju - đavo je sada žut.. U toj boji ga, čini se, vidi mitropolit Amfilohije.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije u izjavi za "Novosti" kaže da je preporučio vladici zahumsko-hercegovačkom Grigoriju da ne učestvuje u emisiji "Poligraf" televizije B 92.
- Nije reč o naredbi nego o preporuci, jer se vladikama ne naređuje nego preporučuje - kaže mitropolit.
- Savetovao

Japanski ministar finansija Šoići Nakagava podneo je ostavku. Ne zbog financijske krize, ili neusvajanja budžeta, već zbog prehlade, tvrdi on, dok opozicija tvrdi nešto drugo. Procenite sami.

 
Iako je ministrov govor na konferenciji za medije na ministarskom sastanku G-7 u Rimu zvučao konfuzno, a oči mu se sklapale i glava klonula, Nakagava je negirao da je konzumirao alkohol, navodeći da je, zbog prihlade, uzeo veću količinu tableta.

U Srbiji sve donedavno nije bilo insajdera. Srbija nikada nije oskudevala cinkarošima, tužibabama, sreskim i ostalim špijunima, doušnicima, ulizicama, poverljivim izvorima, tajnim i javnim agentima, pa i krticama. Bilo je i disidenata, ali insajdera nije bilo. A, onda su se, početkom ovog veka, iznenada i u velikom broju pojavili.

Ko su srpski insajderi, mogu li se na neki način klasifikovati i može li se lik srpskog insajdera profilisati kroz analizu njegovog dela i njegovih motiva?

Malo je verovatno da će imperator Mišković doživeti sudbinu imperatora Karića i da će naš novac morati da troši krijući se po Rusiji. Mada ima i takvih mišljenja. Između njih dvojice postoje evidentne sličnosti, ali i velike razlike. Obojica su prve milione stekli zahvaljujući režimu Slobodana Miloševića, u tome je sličnost. Međutim, Mišković je našao načina da i posle oktobarskih promena sačuva svoje pozicije i izgradi svoju imperiju. Bogoljub nije. Sirov i pohlepan kakvog ga znamo, hteo je i ovce i novce. I neposrednu vlast i bogatstvo. Miroslavu je bogatstvo dovoljno, vladati se preko bogatstva uvek može. Ako ne neposredno, ono posredno.

Kada sam ja, onomad, na sajmu knjiga potpisivao svoj prvi roman, u dugačkom redu na štandu mog izdavača, stajali su sve sami moji prijatelji i komšije, i to oni koje sam lično  pozvao. Istine radi, mora se reći, tu su bile i kamere, snimatelji i jedna voditeljka kulturnog programa neznane mi TV stanice. Voditeljka  je  mene  nešto kao pitala o toj mojoj prvoj knjizi, a ja sam njoj nešto kao odgovarao. Od  graje i buke na štandu i u hali niti sam ja razumeo šta ona mene pita, niti je ona razumela šta ja njoj odgovaram. Sećam se samo da sam čitavo vreme buljio u njen dekolte, umesto da, kao što je red, gledam u kameru, tj. u gledaoce te neznane TV stanice, a moje buduće čitatelje.  Kada se promocija završila, sve one koji su kupili moju knjigu i  kojima sam dao autogram pozvao sam u kafanu. U meniju nisu imali pečenja jarećeg, pa smo se morali zadovoljiti vrućom jagnjetinom, hladnom prasetinom i roštiljem. Koliko se sećam broj ispijenih čaša pića pre fajronta ozbiljno se približio broju stranica mog romana prvenca.  Slično je bilo i dve godine kasnije kada mi je objavljen drugi roman. Svi oni isti moji prijatelji i komšije bili su prisutni, jedino nije bilo one TV voditeljke sa dekolteom.

U vreme kada su nedavno maturanti popunili većinu novosadskih restoranskih sala, pričala mi jedna mama kako je došavši po ćerku ispred jednog od hotela, videla sledeću scenu: u parkirani džip na smenu su ulazili muškarci, mahom oni kajlirani do 35. U jednom trenutku iz džipa je potpuno naga izašla tinejdžerka da piški, tu odmah pored džipa, da bi se potom odmah vratila na svoje radno mesto. Ili mesto zabave, ali čisto sumnjam.

Četinarska Istra. Nisam na tu stranu dugo išla. Čudno je kako mirisi u čoveku probude sećanja, više nego pogled, reč, slika čak. Da umem da crtam, pulsku bih Verudelu naslikala ovako: gore kišobran od četinara, dole tepih od iglica, a u sredini ja sa ogromnim nozdrvama. Hvatala me nesvest od mirisa, u par navrata mi je čak došlo da malo legnem pod auspuh, da dođem sebi.   

Pokušala sam da se setim svog poslednjeg letovanja tamo.

Izvini što ti se nisam javljala. Stvarno sam vrlo zauzeta u poslednje vreme, pre podne posao, po podne dete, radovi, studije, kuća, štroka. Nije mi baš ova odluka vraćanja u  tišinu vredna hvale, naročito u vreme kada je hvalu tako teško pokloniti, a ja sam pritom htela u disco kuglu svoga beznađa da uperim i neke izborne reminiscencije, ali možda i nije tako loše što ne smem. Ne znam ni šta bih rekla novo, a iz ovoga što pišem - lupam, bolje da kažem,

Postoje trenuci kada su reči suvišne. Spremajući se jutros na posao, pronašla sam jednu svoju kompilaciju. Bez mnogo razmišljanja, odlučila sam da je podelim ovde sa vama, jer je ono što osećam - svaki put kada je slušam - divna, nesebična, topla, pomalo razarajuća ljubav. Možda one sve i nisu baš ljubavne, ali ih ja osećam tako. Nije mi cilj da preletite preko naslova ovih pesama. Nije mi cilj ni da vas ubedim da su baš ovo najlepše ljubavne pesme na svetu, jer one to verovatno jesu samo meni. Ali, želela bih da ih pažljivo poslušate. Sigurna sam da će mnogi uživati, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog činjenica da su zvanične «ljubavne» kompilacije oduvek bile gomila patetičnih balada, kao i da većinu ovih pesama možda dugo niste čuli, ili ih niste nikad čuli.

Welcome to Srbistan. Za one koje nisu prepoznali, ovo je pre neka dva meseca snimljeno na Mišeluku u Novom Sadu. Ove kamiondžije postale su urbana legenda i youtube video legenda, a izvesna nemačka televizija već je došla da snimi i prilog o ovome. Ko je ovde kriv?

Niko. Ovde samo anđeo slobode još nije umro.    

U životu mi se više puta desilo stanje potpune zatupljenosti, u kojem se moja ličnost pretvara da je neka druga. Na žalost, nikada te promene ne idu na bolje.