Evo i mene na blogu 92-ojke. Negdje u dalekoj Gvatemali, u čarobnoj Antigvi, čija španska arhitektura stotinama godina odolijeva što revolucionarima, što velikim vodjama , što u moderno doba onome što se na ovim prostorima zove građevinska mafija, Veran me lomio da se prihvatim tog odgovornog zadatka. Onda me, po povratku, preuzeo Dejan Restak, a dotukla Vesna Dozet. I tako sam ja, iz lijepe naše, viva vero patrije, došao u vaše dvorište. Kao veliki brat. Imate pravo da me odmah izbacite, a čak i ako me duže zadržite, da ne kažem do kraja (Velikog brata), unaprijed se odričem

Ne znam da li ste čuli ili pročitali, ali protekle nedjelje na rimskom aerodromu uhapšen je jedan crnogorski zvaničnik. Rim je posljednjih godina često emitovao poruke koje su sumnjičile dobar dio vladajuće nomenklature za razna udruživanja, ali uglavnom kriminalna, ne i ratna. Ovog puta vječni grad se oglasio povodom zločinačkog ratnog poduhvata. Nije, dakle, uhapšen Milo Đukanović (45), političar, već Ilija Brčić (56), kapetan. Postupajući po Interpolovoj potjernici koju je za ovim oficirom, sada crnogorske vojske, raspisala Hrvatska, talijanska policija je na “Fjumićinu”,

 

 

 

Slažem se s Koštunicom, a tek sa Tadićem, da je srpski plivač američkog državljanstva izložen nepravednim i ničim zasluženim sankcijama u Holandiji. Ne čudi od zemlje „lala“ kada zarad njenih takodje nepravednih sankcija Srbija nije u januaru mogla da potpiše Sporazum o stabilizaciji i predruživanju sa EU. Tada nijesu imali razumijevanja

Piše: Nikola Knežević (a.k.a metanoia)

Šta je Evropa? Jeres. To je jeres. Najpre papska arhijeres potom luteranska jeres, pa kalvinska, pa subotaška i tako skoro bez kraja. Konac svih tih jeresi završava se ateizmom, tj. bezbožnicima evropskim, kakvih nije bilo ni po broju niti po jarosti nikad i nigde u istoriji čovečanstva. Dakle: prvenac arhijeretik a mezimac arhibezbožnik. Kako može takav grad opstati? Kako može služiti za ugled taj novi Jerihon? Nikome osim glupacima. Ali otkud da se među glupacima nađu i Srbi?[1]

Vladika Nikolaj Velimirović, iz knjige "Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor iz logora Dahau"

Već izvesno vreme patim od nesanice, ali razlog istoj nije psihološke ili fiziološke prirode, već administrativne. Možda će se neki i zapitati kako je to moguće, ali razlog za to je krajnje bizaran. Već izvesno vreme samo nekoliko metara od moga prozora, u večernjim satima odvija se prava drama. Ispred stanice policije svakoga dana u večernjim satima počinju se sakupljati građani sa svom dokumentacijom koja im je potrebna da bi došli do svojih ličnih isprava, ali i sa potrebštinama koje će im biti potrebne da lakše prebrode noć koju će provesti ispred stanice policije, čekajući da se u jutarnjim časovima otvore kancelarije i tako svoju besanu noć nastave čekajući među prvima u dugom redu.

Dragi blogeri, evo još jednog teksta posvećenog ideji hrišćanske demokratije. Autor eseja je ruski filosof i istoričar, Georgije Petrovič Fedotov. Ovom prilikom obaveštavam vas da je pokrenuta prva internet prezentacija posvećena ideji i konceptu hrišćanske demokratije u Srbiji. Prezentaciju je pokrenulo nekoliko entuzijasta koji žele promovisati ovu ideju u našoj zemlji, između ostalih i moja malenkost. Web site se nalazi na adresi www.hriscanskademokratija.co.nr

Savremena crkvena svest se mnogo lakše otvara za ideju društvenog, javnog života nego za ideju demokratije. Nasuprot XIX veku, kada je socijalizam bio strašilo za hrišćane svih veroispovesti, kada je neprestano razobličavan kao jeres, u našem vremenu mirenje hrišćanstva i socijalizma vrši se izuzetno lako. Većina ruskih takozvanih i postrevolucionarnih pokreta - i tokova - niče na tlu socijalnog pravoslavlja - trebalo je samo da nešto pobledi priviđenje dugovečnosti kapitalizma, pa da odmah postane jasno kako je socijalizma duboko ukorenjen u hrišćanstvu - u jevanđelju, u apostolskim opštinama, u drevnoj crkvi, u samom monaštvu, u javnoj društvenoj aktivnosti srednjevekovne i zapadne i ruske Crkve. Postaje jasno da je socijalizam  - konačno jasno bludni sin hrišćanstva koji se dans vraća – barem delimično - u očev dom.

Gde je hrišćanstvo danas? Nakon dve hiljade godina istorije koliko je ono zaista naučilo iz sopstvenih grešaka? Sudeći po vestima koje ovih dana stižu iz Rima moglo bi se reći da se epoha skandala nastavlja i iznova produbljuje u vrtlogu uzroka i posledica dela raznih klirika koji na ovaj ili onaj način zloupotrebljavaju svoj crkveni položaj i društveni status.

Papa Benedikt XVI je samo nekoliko dana nakon što je ukinuo ekskomunikaciju biskupa Ričarda Vilijamsona koji je poznat po tome što je otvoreno negirao holokaust po čijem je tumačenju, tokom II svetskog rata ubijeno je između 200.000 i 300.000 Jevreja i nijedan u gasnim komorama, unapredio u pomoćnog biskupa grada Linca, Gerharda Mariju Vagnera koji je od pre poznat po svojim izjavama u kojima je Cunami u Tajlandu i uragan Katrinu nazvao osvetom i izlivom Božjega gneva. Od ovakve besmislene izjave može biti gora ona od poznatog baptističkog propovednika Džerija Folvela u kojoj je za događaje 9. Septembra 2001. godine optužio sekularizovano američko društvo ili ona od katoličkog sveštenika Vjekoslava Lasića: "uvjeren sam da je poglavnik Ante Pavelić sada u raju i da zajedno s nevinom dječicom gleda Bogu u lice."

Iz saoštenja NVO Centar za otvoreni dijalog, Novi Sad

Prethodnih dana mnogo se govorilo o povlačenju antidiksriminacionog zakona iz skupštinske procedure nakon pritiska tradicionalnih crkava i verskih zajednica na čelu sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Bilo je veoma mnogo rasprave u medijima o spornim članovima predloženog zakona, (18 i 21) kao i njihovih eventualnih implikacija kada zakon bude pravosnažan. Međutim, ono o čemu se u medijima nije posvetila dovoljna pažnja jeste jedna druga vrsta diskriminacije koja provejava u ovoj svojevrsnoj apologiji konzervativno-tradicionalnih vrednosti sa jedne strane i liberalnih sa druge.

O čemu se zapravo radi. U zvaničnom saopštenju kojeg su sastavile sve tradicionalne crkve i verske zajednice jedna od primedbi je da nadležni organi prilikom sastavljanja predloga zakona nisu o njemu konsultovali tradicionalne verske zajednice. Ono što izaziva čuđenje jeste činjenica da u celokupnoj javnosti niko nije primetio da je ovde došlo do svojevrsne duple diskriminacije i to tzv. malih verskih zajednica jer je dobro poznato da su u bliskoj prošlosti upravo one neretko bile predmet verskih diskriminacija, diskvalifikacija i etiketiranja.

Драги читатељи блога Б92. Преносим вам краћи текст мог сарадника и једног од уредника портала www.hriscanskedemokrate.org Гост: Владимир Марјановић, социолог

Напомињем да појединости из текста представљају лично мишљење аутора чланка,

Dragi čitatelji bloga B92,
Pred Vama je tekst kojeg prenosim sa sajta Centra za interdisciplinarne religiološke studije i političku teologiju.

Tekst je predogovor u hrvatskom izdanju čuvene "Etike" - Ditriha Bonhofera.

Bili smo nijemi svjedoci zlodjela, prani smo mnogim vodama, naučili smo umijeće pretvaranja

Nisam planirao da i drugi tekst za redom bude posvećen muzici ali, eto, tako ispade. Okolnosti su uticale da se nađem bespomoćan ispred ideje ovog teksta. Kakve okolnosti, pitate se? Pa, prvo i osnovno, jedan od meni omiljenih trenutno aktivnih bendova je izdao novi album kojim se drogiram već danima. Bespomoćan sam ispred naleta žarke želje da nešto tim povodom kažem i tako potencijalno rasteram mrak u životima ljudi koji se nisu susreli sa najboljom stvari još otkako je film Cry-Baby prestao da se daje u bioskopima. Razlog broj dva je više sebične prirode – situacija u zemlji je krajnje depresivna a bend o kojem ću pisati se nalazi na mojoj veoma kratkoj listi instant-happy muzike koja u ispod pola minuta uvek uspeva da mi popravi raspoloženje.

Bend o kojem je reč se zove HorrorPops a žanrovska odrednica je predmet brojnih sukoba, protesta i nasilja nad perjanim jastucima u mnogim domaćinstvima. Načelno, mogli bi da kažemo da je u pitanju Psychobilly, ali ću se prvo ograditi da to ne mislim zaista, pre nego što mi neki Psychobilly fan ne upadne u kuću i zadavi me gumenom kokoškom. Da bih bolje objasnio problem žanra ovog benda, zato što bih voleo da tekst nosi malo više smisla od glorifikacije samo jednog benda, a bogami i da bih izašao u susret čitaocima koji pojma nemaju šta je to dodjavola Psychobilly, napraviću jako kratku digresiju u prirodu ovog žanra. Ovaj put zaista jako kratku. Ozbiljno. Prestanite da se smejete.

Moj odnos sa pop kulturom zapadnog sveta bi se najbolje mogao opisati kao love-hate relationship. U isto vreme je obožavam i mrzim, a prilično sam siguran da to isto i ona misli o meni. Među svim tim šupljim holivudskim pričama i industrijski štancovanim pop zvezdama, uvek ima ponešto za šta bi stvarno mogli reći da nosi legitimno kulturno obeležje perioda u kojem živimo. Na svakih deset bezličnih, štancovanih Shakira i Christina Aguilera ima jedna Gwen Stefani koja mi deluje autentično, na svakih deset industrijski sastavljanih Linkin Parkova i Nickelbackova ima jedan Audio Slave koji je stvaran spoj ideja izvesnih muzičara pa, tako, na svakih bezobrazno mnogo promotivnih skandala smišljenih samo da bi se limelight ponovo centrirao na jučerašnje zvezde naiđe tu i tamo poneki "skandal" koji je uistinu zanimljiv, humorističan i jednostavno sjajan fazon. Ovo je jedan od takvih.

"[Our audience] is best visualized as a vicious, lazy, profoundly ignorant, perpetually hungry organism craving the warm god-flesh of the anointed. Personally, I like to imagine something the size of a baby hippo, that lives by itself, in the dark, in a double-wide on the outskirts of Topeka. It's covered with eyes and it sweats constantly. The sweat runs into those eyes and makes them sting. It has no mouth, no genitals, and can only express its mute extremes of murderous rage and infantile desire by changing the channels on a universal remote. Or by voting in presidential elections."
-William Gibson, Idoru

Gost autor Laurenna:

 

Ja naprosto ovo moram da podelim sa svima vama.

Kada radite u kancelariji sa preko deset žena, i kada im saopštite da ste rešili da uđete u bračnu zajednicu, počnete da dobijate razne savete (čak i ako ih ne želite). Tako na primer, u petak mi je koleginica prenela savet kojim je nju prosvetilila matičarka: Slušaj dete, ako te muž zove u šetnju a ti imaš sudove da pereš, ostavi sudove, oni će biti tu i kad se budeš vratila iz šetnje. Nemoj da te zove pet puta pa ti svih pet kažeš da moraš sudove da pereš. Izađi, uradi to što on hoće. Druga se, pak, udaje u junu. Njeni i njegovi roditelji ne mogu da se dogovore oko muzike na njhovoj svadbi. I svadjaju se.

izvor: http://www.indymedia.org.uk/en/2011/08/483218.html

Delovi Londona još uvek gore nakon tri noći velikih nereda, a plamen se širi na Birmingem, Notingem, Bristol i Liverpul. Postoje velike nedoumice oko ovih požara a medijski establišment se radije iz petnih žila trudi da ih osudi umesto da pokuša da ih razume. Kao komunisti, ovo mi nije dovoljno. Ovi nemiri su iznenadna erupcija socijalnih tenzija koje se već dugo gomilaju - tenzija čiji je uzrok kriza kapitalizma.

Pored svih tih televizijskih prenosa zgrada obavijenih plamenom, lako je zaboraviti da varnica za