Ne bi bilo ništa čudno sa spotom albanske pevačice Ere Istrefi - onako, bleda vokalna i izvedbna kopija Lejdi Gage i Rikače... khm, pardon, Rijane; da se ne dešava u napuštenom i oskrnavljenom zdanju crkve Hrista Spasa u Prištini, zadužbini počivšeg Patrijarha Pavla.

Često me možete čuti da govorim ružno o komunistima, pretežno zahvaljujući ovoj ženi, međutim moj odnos prema iskrenim komunistima nije takav. Kada govorim ružno, govorim o internacionalnim komunistima koji su nafilovani postmodernom netrpeljivošću prema Izraelu (jednostavno, ne možete mrzeti Izrael i biti moj prijatelj), te o jugoslovenskoj komunjarskoj desnici koja je upropastila i ojadila onako lepu zemlju, a sada i o srpskoj (i regionalnoj) koja nastavlja da tetoši poslejugoslovensku realnost, kamuflirana (loše, kako bi rekao gospodin K) u etnofiletizam i ekstremni nacionalizam. No, nisam hteo o jugoslovenskoj komunjarskoj desnici, već o pravim i iskrenim komunistima.

Dominantna društvenopolitička snaga u Nazaretu već dugi niz godina je Hadaš, Hazit Demokrati le Šivion, Demokratski front za jednakost, arapsko-izraelska komunistička partija. Nedavno je reizabran za gradonačelnika  gospodin Ramiz Džaraizi, u teškom i napetom odabiru protiv svog dojučerašnjeg saradnika Alija Salama. Ono što je interesantno i osobeno da komunisti Nazareta nisu protiv religije! Razlog za to je pragmatičan - jednostavno ne možete živeti u gradu poput Nazareta i zaobići njegovo religijsko nasleđe.

 Ovako izgleda Nazaret i kada su proslave 1. maja, Praznika rada i grada Nazareta

s nekom sam ruskom ekipom iz donjecka i moskve, plus nasha ekipa iz dijaspore i zemlje. lichno, drugari iz amerke, ne znam shta zhelite da postignete, naklonost srbije dobiti necete. rezim ce mozda pod pritiscima popustiti, ali ondak cemo mi, narod, demos. shto bi starite grcite rekli, mi vama napraviti pizdariju na protestima. jebi ga, ne volemo vas, rokali ste nas, ne mozemo da vas volemo, uprkos tome sto rusku zajednicu u srbiji iskreno libo tuki za nas, jebi ga, manje smo svesni ruskih sraniya koliko vashih. ako ne nemaravate da pochnete 3. svetski, pochujte.

pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

e pa, društvo, kako vidim da su se pojavili neki nezaboravljeni, ali ne i prisutni ljudi, koji su obeležili početne stranice bloga (ecce florian, virtuelni vaske, pnnb, bauer), red je i nekako da se neko priseti 10. obljetnice bloga...

Povede me juče jedan drugar na radno popodne sa sobom, i tako, svašta nešto sam čuo, uglavnom o mizernim uslovima u kojima ti rehabilitacioni centri rade, uglavnom zasnovani na velikom entuzijazmu personala uposlenog tamo, verovatno sa mizernim ili nikakvim primanjima, sa jadnim ili nikakvim budžetima. To nije ništa neobično za Srbiju, koja je jedna pogođena i poharana ekonomija, što spoljašnjim što ličnim zaslugama.

Nakon tih razgovora sa ljudima koji su mozgovi i ruke egzekucija rehab-programa, ovde kod nas u Vojvodini, otišli smo i do jednog od tih rehab-centara, gde sam bio u mogućnosti da se sretnem sa momcima koji prolaze kroz program izlečenja od zavisnosti - program koji nimalo nije naivan niti lagan.

Tu sam čuo priče od momaka koji su odlučili da dođu u centar, neki od njih novopridošlice, koji su koliko pre par dana ubrizgali sebi doze od više grama heroina. Međutim, nisu samo zavisnici od heroina pohađaoci rehab-programa. Tu su i ovisnici o kokainu, kocki, internetu, alkoholu... Najpotresnija mi je bila priča jednog mladog momka, izbeglog iz Hrvatske, preko Srbije u Australiju, i odraslog u metropoli Sidneju. Momak je lep kao slika, čak i sada, kada su ga kristal met i koka odveli u stanje deluzija, mlad, zgodan. Jako me je rastužila njegova otvorena ispovest, i čak i u ovom momentu dok pišem, osećam duboku žal nad destrukcijom koja se nadvila nad mnogobrojnim mladim životima naših ljudi, lepih i kvalitetnih devojaka i momaka, nekada, pre devastacije.

izvinjavam se Cenjenom Publikumu ® Basara 

što štancam uzastopce mrežne unose, ali nije svaki dan Božić, a ima puno ljudi koji ga slave danas, ima i blogera koji slave, a ima boga mi i bliskih članova moje familije koji ga slave, a s obzirom da je reč o proslavi rođusa jednog od najozbiljnijih reformatora Univerzalnog Čovečanstva ® Berđajev odvajkada, te da je reč praktično o mojoj plavonebosvodnoj kancelariji, ne mogu se oglušiti na molbu gošpara (i dragog sajber-drugara) G. Crossa da objavim ovu Božićnu čestitku.

Ranije sam opisivao leto početka kraja moderne jugoslovenske i neuspostavljanja srpske državnosti. Izašli smo na letovanje 1991. kao normalna deca, deca sa nekim nadanjima, a vratili smo se kao sumorni starmladi ljudi, ljudi čije će horizonte zakriti teška crna zavesa očaja – kao i crno nebo nad hercegnovskim zalivom, tog avgustovskog poslepodneva, kada smo isključili Azru i Gdanjsk 80-e da bismo jasnije čuli teskobne vesti o prvim oružanim sukobima u Republici Hrvatskoj i u jugoslovenskom bratoubilačkom ratu. Stajali smo na toj terasi nad ustima bokokotorskog zaliva, posmatrali nadvijajuće se crnilo nad našom zemljom i nad sudbinama mnogih ljudi moje, i prethodne, i potonje generacije – crnilo što će mnoge sudbine južnoslovenskog prostora progutati zauvek. Niko se nije smejao. Ugasili smo vesti, pustili ponovo Azru, neodređeno svesni da niko od nas neće videti ovaj bend na koncertu, ikada više. Devojke su bile očajne, i mi smo bili očajni, ali smo kao momci pokušavali da ih ohrabrimo, svesni da ni sami ne nosimo u sebi snagu bilo kakve nade više. Mene su ophrvale sumorne misli, crne koliko i more i nebo Boke Kotorske tog dana. Neće me napustiti sve do kraja maja 1999. godine, i konačnog apokalipsisa jedne zemlje, jednog režima i jedne epohe.

Ema Goldman: Slobodna ljubav? Kao da ljubav može biti išta drugo osim slobodna! Muškarac može da kupi pamet, ali svi milioni na svijetu nijesu uspjeli da kupe ljubav. Muškarac je potčinio sebi tijela, ali sva moć ovog svijeta ne može da potčini ljubav. Muškarac je potčinio cijele narode, ali sve njegove vojske ne mogu da potčine ljubav. Muškarac može da okuje i ograniči duh, ali je potpuno nemoćan pred ljubavlju. Visoko na svom prijestolu, sa svim svojim sjajem i pompom koja se zlatom može kupiti, muškarac je ipak samo siromašan i očajan, ako ga mimoiđe ljubav. Ali, ako ljubav postoji, i najsiromašnija kuća sija toplinom, puna je života i boja. Tako ljubav poseduje čarobnu moć da od prosjaka napravi kralja. Da, ljubav je slobodna i ne može da egzistira u nekoj drugoj atmosferi. Kada je slobodna, ona se daje bezrezervno, u velikim količinama i potpuno. Svi zakoni zasnovani na statutima, sve sudnice ovog svijeta, ne mogu da je iščupaju iz korijena. Ali, ako je tlo sterilno, kako brak može da dâ plodove? To je kao poslednja velika i očajnička bitka prolaznog života protiv smrti. Ako se ikada ostvari istinsko drugarstvo i postigne jednakost među polovima, onda će ljubav, a ne brak biti ona snaga koja je dovela to toga.

Evo, sedim na nekoj kool terasici pokraj Sionske gore, gde volim da cugam i kuckam, dok idu dani i dok ne sakupim kintu za svoju Српску кахвану, a vidim spalo slovo na nekada slavnom Potpalublju na Doksa, Filipa, Elisa i Nikoloa, reko'ajde malo da se ulogujem dok me ne šutnu odavde. 

Elem, Srbija se smara predizbornom groznicom, Žuti se opet animirali da brejnvošinguju po starom običaju, Crnocrveni su izgubili ljudske živote u Libiji, živote naših jadnih diplomatskih radnika, usled sopstvene nesposobnosti i nepismenosti da upravljaju tako dragocenom tvari kakva je Država. Ameri se drndaju na Ruse, Rusi su ušli u vojnu avanturu iz koje se mogu izvući jedino ako potegnu iz atomskog štoljpija i pretvore lahko svet u olovnu pečurku, Ameri pičke podržavaju iz nekog razloga beslovesni saudijski režim s njegovim nastojanjima da svet pretvori u Novo Globalno Hitech Srednjevekovlje. Sisa Krstić banuje mnoštvo mladih i kvalitetnih umova. Ali nisam hteo o sisama.