Postoji li Srbija i život u njoj izvan kruga dvojke ─ i da li Beograd razmišlja o tome da većina Srbije upravo njega danas vidi kao simbol i simptom vlastitog propadanja. Ma kako ovakvo razmišljanje bilo osnovano ili ne, činjenjica je da je ono veoma često. Dve trećine budžeta Srbije troši se u Beogradu, jednako kao što se i sve odluke vezane za ostatak Srbije donose upravo tu. Krug dvojke i ostatak Srbije ne pripadaju istom vremenu i često tako tragično ne razumeju jedno drugo. 

Da ne bude zabune i ja sam živeo u Beogradu dosta dugo, i mnogo volim taj grad. Taj moj lični Beograd niko ne može da oduzme ─ ipak, ne mogu a da ne citiram i reči koje je početkom godine izrekao Magični Ćira, sarkastično primetivši da: Kad bi danas bombardovali Beograd, zbog političkih pizdarija i kvazidiplomatije naše i ostalih vlada, ljudima iz srpske provincije, iz tzv. unutrašnjosti bilo bi toplo oko srca. Rekli bi da je Beograd to i zaslužio...

Povodom izložbe Nova religija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

Dugo najavljivana izložba Demijana Hersta, jedne od najkontroverznijih umetničkih zvezda današnjice, otvorena je u MSUV uz podeljene reakcije javnosti — od odobravanja, pa do oštrih protesta kojih nije manjkalo ni tokom samog čina otvaranja izložbe.

Saglasimo li se da je kontinuirana proizvodnja i konzumacija spektakla dominantan ideološki, ekonomski, pa i medijski obrazac po kom funkcioniše svet u kom živimo — Herst u Novom Sadu mogao bi nam zaista zaličiti na onaj monolit iz Kjubrikovog filma koji se, neočekivano i ničim izazvano, spustio među (da ne kažemo baš majmune) umetničke i medijske domoroce — kako je pojavu ovog umetničkog čuda u našoj sredini opisao jedan od viđenijih protestanata okupljenih ispred MSUV. Naravno, ovakvom stavu prirodno se suprotstavlja tvrdnja da je za našu umetničku sredinu iznimno važno da vidi izložbu jednog velikog umetnika današnjice. Apsurdno ili ne — oba ova naizgled suprotstavljena stava su potpuno tačna.

Dika i ponos ove zemlje, Velimir Ilić, danas je prevazišao čak i samog sebe, ma koliko se to ─ imajući u vidu prethodno iskustvo s navedenim magistrom i ministrom ─ činilo nemogućim. Umesto preuzimanja odgovornosti za lošu organizaciju Mitinga od 21. februara i nereda koji su – usled te i takve “organizacije” – usledili, Ilić je za nerede koji su tog dana izbili u Beogradu optužio je "izdajničke grupe", na čelu s Liberalno demokratskom partijom!

U izjavi koja prevazilazi sve ono što je ovaj nesrećni čovek na mestu ministra za kapitalne investicije do sada izjavio, Ilić je LDP optužio za širenje mržnje, ocenivši kako je “za Srbiju sramota što ta politička opcija postoji”. “Obrazloživši” ovo na sledeći način: “Ustvari, oni nisu ništa svoje uložili u ovu državu, ne znam kakvi su njihovi koreni i poreklo u ovoj Srbiji i zato je ne cene”.

Na pitanje da li ova izjava znači da ljudi koji misle drugačije od aktuelne vlasti u Srbiji više nisu bezbedni Ilić je odgovorio: "ne možemo da branimo ljude koji idu i vode akciju da Kosovo nije naše da ih ne pretuče neko ko je došao sa Kosova".

U najboljem maniru Gorana Matića, Ivana Markovića ili njegove slavne prezimenjakinje, Velimir Ilić pozvao je na linč političkih neistomišljenika u ovoj zemlji.

 

Порука личне природе: Ако неко којим случајем ових дана види Ољу Бећковић - нека јој слободно поручи да убудуће стално зове само ову тројицу!

 

Epizodna uloga koju je u upravo završenom Utisku nedelje odigrao portparol DSS-a Andreja Mladenović jedan je od vrhunskih primera nemoralnosti i političkog konvertitstva uopšte zabeleženih na srpskoj političkoj sceni. Nisam odmah zapisivao – tako da parafraziram, ali suština je svakako tu:

- Hoćete li poodržati Borisa Tadića ?

- Pa ne znam, pa videćemo, nismo još zauzeli stav, ne mogu još ništa da vam kažem...

- U delu javnosti postoji mišljenje da prećutno podržavate Nikolića...

- Ako je u jednom

Mislio sam da smo već videli sve i da, bar od nečega što se ranije zvala Demokratska stranka, više ništa ne može da iznenaditi – međutim, današnji intervju Dragoljuba Mićunovića, potpisanog kao predsednik Političkog saveta DS, dat Danasu umnogome prevazilazi viđeno, čak i kad je ova neprincipijelna grupacija u pitanju.

Odgovornost za nasilje snosi Vlada Srbije, bez trunke ograde ili pak griže savesti kaže profesor koji, očito, već odavno stanuje u onoj narodnoj starost-ludost. Takođe, u navedenom intervjuu ovaj vremešni Marsovac obaveštava nas i o tome kako danas u Srbiji postoje: Neke političke partije koje žele nastavak sukoba i prekid odnosa sa EU (ma jelte molim vas!?).

Da ne bude kako izvlačim iz konteksta evo još par karakterističnih citata:

pomalo nostalgičan update jednog starog teksta u četiri i po slike

Slika prva

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova [1] glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz priču o ličnoj emotivnoj istoriji govori i o istoriji mučnih godina između 1991 i 1995. u kojima se ustoličavao duh provincije koja je, sasvim izvesno, uništila urbani Beograd:

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje... [2] 

A samo petnaestak godina ranije ─ septembra 1979. godine Beograd je dobio svoj prvi kafić Zlatni papagaj, kasnije i desetinu drugih. Period između 1979. i 1985.godine bio je vreme novog shvatanja, tačnije redefinisanja termina: Urbano, Umetnost i Grad.

Poštovani gospodine predsedniče,

 Pre nego što klipani koji vladaju ovom zemljom uterujući strah u kosti svemu što je u njoj normalno i moralno krenu da ordiniraju i po kućama ― bilo bi krajnje vreme da, umesto novih saopštenja, razmislite o preuzimanju odgovornosti za stanje normalnosti u srpskom društvu i već koliko sutra po hitnom postupku podnesete Inicijativu za diskvalifikaciju reprezentacije Srbije iz kvalifikacija za EURO 2012. 

 Svaka drugačija reakcija značila bi produžetak agonije i priznanje institucionalne nemoći društva ― odnosno kapitulaciju države pred organizovanim kvazipatriotskim grupama koje po ko zna koji put pokazuju onaj stepen drskosti koji jeste srazmerno proporcionalan nemoći države da se njihovog divljanja samozaštiti.  

ili: Solidarnost ne može da bude izgovor pozivu na zločin!!!

 

Društvene mreže (Facebook i Twitter) poslednjih dana pokazale su se kao sjajno mesto za (samo)organizaciju mnogih divnih ljudi koji su delima pokazali da u ovoj zemlji, srećom, još uvek nisu nestale kategorije kao što su: humanost, solidarnost, empatičnost, požrtvovanost, nesebičnost, etc... Međutim, kako vreme odmiče, one, nažalost, pokazuju i svoje tamno naličje. Naime, nema dana da se na nekoj od društvenih mreža ne pojavi poneki ekspert koji iz pouzdanih i proverenih izvora TAČNO ZNA da detektuje krivca za svu onu nesreću i patnju koja je proteklog vikenda snašla građane Obrenovca, i ostalih poplavljenih gradova. Fotografije ovih ljudi kruže internetom, zatim ih preštampavaju ovdašnji toaletoidi, uz prateće tekstove koji nisu ništa drugo do klasični pozivi na linč!!!

Na meti se najpre našla Biljana Srbljanović zbog jedne nepotrebne ali u suštini svakako bezazlene šale, onda onaj Miroslav Čučković, predsednik SO Obrenovca, zatim gradonačelnik Šapca Miloš Milošević, pa Siniša Mali, gradonačelnik Beograda – zatim brojni špekulanti optuženi za to da su nesreću naroda pokušali da iskoriste za lično bogaćenje, odnosno trgovinske špekulacije, ili pak ljudi ispod čijih fotografija stoje kvalifikacije tipa: oni su krali po poplavljenim kućama... Pri tom, naravno, nemam nameru bilo koga da aboliram od odgovornosti. Naprotiv! Ipak, ovde je reč o ljudskosti - tačnije pomanjkanju iste. Poneti atmosferom probuđene solidarnosti – ljudi se naprosto utrkuju u tome ko će žešće i beskompromisnije da ih zapljune – sa sve pratećim predlozima o prekim sudovima, prinudnom radu, otkidanju živog mesa, kamenovanjima... i tsl. Ovome, nažalost, ne odolevaju ni mnoge javne ličnosti koje ovakve vesti nekritički prenose (šeruju) umesto da, što bi valjda trebalo biti logično, apeluju na smirivanje strasti, racionalnost, zakonitost i razum.

 

 

... не знам само шта ће им овај у средини...

баш им (нам) некако квари угођај...